Почетна / ТВ коментар / Оскара за Суроија

Оскара за Суроија

Пише Миодраг Зарковић

У недељи у којој је Холивуд додељивао Оскаре, а Анђелина заборавила на своје крвно-медне сродне душе, најуверљивију глуму ипак је показао чувени приштински новинар, правовременим тумачењем незадовољног Албанца

 

Дирљива блискост Анђелине Џоли са њеним најновијим усвојеницима, Николом Ђуричком и Гораном Јефтићем, изгледа је важила само на територији „земље крви и меда“. Тачније, не простире се на земљу измишљотина и будалаштина, иначе познату као Холивуд. Протеклог викенда, наиме, у Холивуду су додељени Оскари, а на свечаности је у пратњи Анђелине примећен само Бред Пит; Јефтић и Ђуричко су тајанствено изостали, иако су у последња два месеца свако мало сведочили о нарочитој присности са новопеченом редитељком (којој је, иначе, тело видљиво остарило, али јој је зато лице – слава силиконима – исто као и пре петнаестак година).
Ко је од децембра наовамо пратио пречеста исповедања Ђуричког и Јефтића о сарадњи са Џолијевом – а пратили смо сви, јер се тим свеприсутним исповедањима једноставно није могло умаћи – неминовно је стекао утисак да Анђелина од њих двојице нема никог ближег. Раде Шербеџија јој је заменио очинску фигуру, а са Бредом сакупља/прави потомство, али најсродније душе су јој ипак постали Горан и Никола. Више него ико други, они разумеју њену стваралачку снагу, њену уметничку природу, њену непосредну пожртвованост… Њену крхкост! Само њима видљиву крхкост, о којој су нам бајке испредали у ова два и по месеца.
Зато не би било никакво изненађење да се крхка Анђелина на додели Оскара појавила у друштву њих двојице. Напротив, изненађење је што су они изостали. Да није можда то њихово пријатељство са њом ипак било крхкије и од саме Анђелине?!

***
Неко ће рећи да су телевизију неповратно унизили „ријалити шоу“ програми, а неко да су највеће ТВ зло тупаве сапунске серије. „Прва“ телевизија успела је да обједини оба поменута суноврата, односно да направи „ријалити шоу“ о последњој епизоди турске серије „Кад лишће пада“, коју је одабрана публика – углавном ганута до суза – гледала у студију, заједно са главним глумцима који су специјално за ту прилику допутовали из Турске.
Прохујали су овдашњим етром бројни идиотски серијали, од праисторијске „Династије“ осамдесетих, преко јужноамеричких теленовела деведесетих и северноамеричких детективских шећерлема почетком века, па до данас доминантних турских и хрватских плиткоумних карикатура од драме. Никоме пре „Прве“, међутим, није пало на памет да од последње епизоде прави целовечерњу ријалити свечаност, зачињену разним срамотним идолопоклонствима према јунацима припросте забаве, као што су поменуте гледалачке сузе – најпре су то биле тужне сузе, док је епизода трајала, а потом сузе радоснице, када су у студио ушли гости из Турске – као и падање водитељке у несвест пред турским глумцима. Чувене хистерије које су пратиле „Битлсе“ и Елвиса, раније сасвим несвојствене нашем културном простору, овом су приликом опонашане и вештачки подстицане, па још у односу на садржаје вредносно ништавне у поређењу са рокенрол зачецима.
„Прва“ у том смислу уопште није прва. Еврофилни малограђани, недостојни господари српске јавне сцене, већ више од деценије претварају нас у „групи“ заједницу опседнуту „познатим личностима“, при чему су критеријуми „познатости“ такви да се у својим гробовима окрећу и страдалници узидани у Ћеле кулу, и Јован Дучић, и Душко Радовић. Са генералним концептом који и иначе намеће подаништво „познатима“, а нарочито последњим фестивалом неукуса, „Прва“ је ипак отишла најдаље.

***
Поред толиких глумачких фебруарских ида, од холивудске „ја теби сердаре, ти мени војводо“ показне вежбе, до неоосманских телевизијских јањичара са „Прве“, претходне недеље је најзапаженију улогу ипак остварио професионални новинар Ветон Сурои.
Сурои је одувек важио за умереног шиптарског националисту. Што ће рећи, можда би нас и он све побио, али носи то у себи. Никада до сада Сурои није био оштрији у својим ставовима од Аљбина Куртија или од Харадинајевих кољачких бригада преиначених у одреде посланика и министара.
Е, тај и такав Сурои нашао је за сходно да последњи договор „Београда“ и „Приштине“, илити звездичасти продор „Косове“ у силна међународна удружења и установе, оцени као прикривени тријумф српске стране. Сурои, човек кроз чију су биографију неизбежно протрчале ко зна које све и чије све тајне обавештајне службе (осим ако верујете да он толико времена може да води „Коха диторе“, а да никоме не полаже рачуне), у споразуму Стефановић-Тахири први је препознао нешто много добро за Србе и много лоше за Шиптаре. Док иначе далеко острашћеније шиптарске јавне личности ликују у тишини, а њихови званичници најављују чак и отварање канцеларије у Београду – као да је већ немају на Андрићевом венцу! – Сурои се наједном сетио да буде већи Тачи од Тачија и да кука над исходом преговора.
Да не помињемо да су ту његову колумну као по команди пренела сва овдашња гласила, нарочито електронска, посвећујући јој ударни простор. („Дневник“ Јавног сервиса, на пример, цитирао је Суроијеву „анализу“ као другу најважнију вест тог дана, протеклог петка, одмах иза основне информације о бриселском договору). Сама наклоност београдских гласила према Суроијевом „ставу“, налаже посебан опрез у осврту на искреност дотичне колумне. Та колумна је, напросто, превише очигледно послужила овдашњем медијском тирјанству, којем сигурно не би било испод части да из Приштине наручи такво штиво – или чак да Стефановићев коначни пристанак услови таквим штивом.
Тако да је Оскара за глуму, од извиканих холивудских и турских имена, ипак много пре заслужио Ветон Сурои.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *