Почетна / Колумне / Одломци из дневника

Одломци из дневника

Пише Милован Данојлић

Није ми до власти и моћи, нисам се уздигао до тврдих опредељења; кад се нађем у ситуацији да морам да заступам неку разјашњену опцију, и да побијам оно што јој се супротставља, осетим се као најамник половичне истине, спутан и духовно осиромашен. Свако је у праву, под условом да за његово право други не плаћају спокојем и животом

 

Плашим се да се варамо мислећи како су открића Викиликса о домунђавању са „Великим братом“ дискредитовала наше управљаче. Део јавности, као и штампе, у тој, специјалној вези види успех владајуће врхушке која је – најзад! – нашу климаву лађицу везала за моћни прекоокеански брод. Нађен је обострано користан modus vivendi између шутог и рогатог. Не би ме изненадило ако би се, код дела публике, показало да је порастао углед оних које је, по нашим застарелим схватањима, Викиликс компромитовао. У свету порушених оријентира и поремећеног система вредности срамота је релативан појам; чега се паметан стиди, тиме се луд поноси. Ако се томе дода јадна рачуница да се моћник додворавањем даде укротити и преварити, у шта неки верују, морални лик министра који подноси редовне извештаје капућехаји светске велесиле још ће и засијати! Ко се обогатио од чувања националног достојанства? У предизборним калкулацијама и овај фактор би требало узимати у обзир.

*
Референдум, односно могућност да се народ, општим гласањем, изјасни о неким питањима унутрашње и спољње политике, на лошем је гласу у данашњим демократским порецима. На Западу, као и код нас, управљачи настоје да ту врсту изјашњавања спрече или да исход не узимају у обзир. Кад су, недавно, Грци најавили такво гласање, Европска заједница је била скандализована. На сличну реакцију је наишла одлука наших сународника са севера Космета. Преко француског Не! Европском уставу први човек Републике је прешао као да га није било, па је у Лисабону потписао споразум којим се воља већине сопственог народа ћутке поништава. Наше евроатлантисте мучи помисао да би и народ могао рећи жели ли или не жели улазак у НАТО. Шта он има да се меша у то? Његово је да отрпи покоје бомбардовање, да би се већ сутрадан грлио с онима који су га тукли у главу. Демократија није за свакога.

[restrictedarea]

*
Светом су некад владали просвећени апсолутисти, цареви и краљеви; за њима су уследили тевтонски варвари и азијатски деспоти; данас су се кормила дочепале крвожедне ништарије и човекољубиве убице. Владавина медиокритета сама по себи не би била лоша, кад би им амбиције биле по мери памети. Невоља је што празноглавци, по суровости у наметању својих визија, не заостају за Џингис-каном, Наполеоном и Хитлером. У повељи људских права, с којом освајају пространства и људске душе, на првом месту је право јачега да, по својим мерилима и потребама, усрећује слабије. Пошто је дијалектика приручна вага вишњих сила, сваки земаљски моћник, пре или после, удари главом у зид. Заклетници слободног тржишта се, у последње време, затварају у националне границе. У петом чину планетарног похода откривају протекционизам. Банковни заводи су постали ноћна мора својих оснивача. Рационализам, чије је врховно знамење Новац, завршава у безумљу. Ништа луђе од Разума кад изгуби везу са животом…

*
Ове милијарде, које опраштају Грчкој, нико никада није видео, нити ће их видети. Позајмице су биле фиктивне, а Грци су их користили као готовину. То је она невероватна ставка која се, у економији, зове трошење незарађеног. У виртуелном свету и то је могућно. Корисници кредита су погрешно схватали указано им поверење, игра је обустављена. Сто отписаних милијарди су, заправо, камате којих су се западни банкари, са великим душевним болом, морали одрећи. То улази у ризик пословања са нехајним Балканцима. У судару са левантинском ирационалном логиком, западњачки Ratio је остао кратких рукава. Изгубио је добит на коју је рачунао, а на губитку он никад не може да буде.

*
Све су ово мање или више скупе игрице преко планетарног Интернета. Тежину стварности познају једино празни стомаци, а њих, засад, у Европи, нема онолико колико је потребно да угрозе поредак.

*
Повремено ме зову у Суд и у Полицију као тумача при саслушавању наших грађана, углавном Рома, ухваћених у разним прекршајима или без докумената. Њихове приче, свеједно да ли су измишљене или истините, изазивају вртоглавицу. Не зна име онога ко га је, под церадом камиона, превезао преко седам државних граница, не зна како се зове град у који је дошао, појма нема шта ће вечерати и шта сутра ручати, и опет се не секира. Препустио се слепом устројству светске механике, мање је забринут за свој положај од службеника који га саслушава, а и од мене, који га гледам с мешавином језе и дивљења. Било је време кад су сви бежали од „Милошевића“, што није наилазило на веће разумевање код иследника, обучених да разликују дневну политику од вечних истина; данас беже од зле судбине, што је као мотив схватљивије, али не задовољава услове за давање азила. Суочени са представницима закона и државне силе, понашају се као људи запали у глупу неприлику; мени се, понекад, обраћају као своји своме, дајући нељубазне примедбе о онима који их испитују. Гледам их, и мислим: Ово је првобитни положај људског створа на земљи. Човек, биће окружено неразумевањем, без адресе, без посла, без ичега осим голе душе, криво што је живо, и што је, са нашим првим пролетерским песником, умислило да му је свет отаџбина…
Пошто им уруче одлуку о изгону најчешће их, као мале прекршиоце, пуштају на слободу. Једном упитах полицајца спроводника: „ И куда ће он сада?“ „Не знам, ваљда у неко прихватилиште или у природу…“ У природу, то јест, било куда. Онамо где му се древни предак усправио на задње удове.

*
Извесна проницљивост се мало разликује од уображености и непристојности. Откуда ми право да унапред увиђам узалудност готово свих људских прегнућа? Са мојом памећу се не покрећу корисне заједничке акције; она искључује бављење политиком с којом се, иначе, на сваком кораку сударам. Није ми до власти и моћи, нисам се уздигао до тврдих опредељења; кад се нађем у ситуацији да морам да заступам неку разјашњену опцију, и да побијам оно што јој се супротставља, осетим се као најамник половичне истине, спутан и духовно осиромашен. Свако је у праву, под условом да за његово право други не плаћају спокојем и животом.

*
Ако се ангажујемо, будимо спремни да се једног дана пробудимо изиграни и смешни; ако пустимо да све тече како је пошло, улазимо у немушту сарадњу са злом. Тешко је рећи шта је глупље, мада се зна шта је горе.

*
Парадокс писца: колико год, пишући, био одвојен од људи, толико сам, на врхунцу самоће, са њима. Док радим, не искључујем телефон. Повремену звоњаву примам као опомињуће сигнале стварности од које сам се лоше сакрио. Кад завршим дневну шихту, пређем на писање писама. Све је мање људи верних том, деветнаестовековном облику општења. Једино су писма у стању да, одржавајући живу везу између дописивача, сачувају безбедну раздаљину између њих, као и контролу над оним што поверавамо. Кад излети из уста, реч тумара као опијен бумбар; залепљена за хартију, даде се заменити, појачати, па и избрисати. Писана реч је светлосни одблесак душевности, док је она изречена помешана са дахом, који зна бити кваран, загађен. Хартији се исповедамо са мање стидљивости него ближњима. Хартија трпи све, укључујући и истину.

*
Једина политичка странка у коју се песник може мирне савести уписати јесте Једночлана партија, чији је оснивач творац „Божанствене комедије“. У њу немају приступа ни Гвелфи, ни Гибелини.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *