Почетна / Друштво / Ода радости, похвала лудости

Ода радости, похвала лудости

Пише Никола Врзић

Ако нам статус кандидата за члана Европске уније донесе колико и Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ од пре четири године  –  а најављују нам да ће бити макар тако – значи ли то да ће се просечна плата у Србији смањити за још стотинак евра?

 

Борис Тадић заслужено је украо позорницу Ивицу Дачићу; заслужено, јер је после бриселске севдалинке министра полиције председник показао да је, како и доликује председнику, вишеструко талентованији од распеваног министра. На песму је узвратио  разиграним ужичким колом на Београдском сајму – били су то српски кораци на ДС-овој прослави европског корака, који је добар за све (њих) – па stand up  комедијом у којој је публику до суза насмејао  пошалицом о мишу, шљивовици и (цитирамо председника од речи до речи) „мац, мац, мац, мац!“ („Свиђа вам се, а?“, приметио је председник, преноси сајт Демократске странке) узвратио, затим, и осмехом искусне хостесе на аутомобилском сајму у Женеви, поред новог модела „фијата“… А док се председник Србије смешкао на женевском сајму, у ушима су нам још одзвањали звуци „Оде радости“, химне Европске уније, одсвиране неколико дана раније на Београдском сајму. „Ода радости“ звучала је као похвала лудости. Наше лудости. Зато што смо им дозволили да песмом, игром, музиком и вицевима, широким осмесима, прославе продају Косова, и Србије, и свих нас.

КОСОВСКИ БОЈ ЗА ДАТУМ
Елем, Србија је 1. марта, одлуком Европског савета, постала кандидат за члана Европске уније. Датум почетка преговора о учлањењу, наравно, овом нам пригодом није одређен; за датум ћемо тек морати да бијемо тешку битку. Битку да Косову дамо још више независности него што смо му дали досад. Признао је то сам Борко Стефановић, овлашћени извођач бриселских радова на скраћивању Србије: „Прва фаза дијалога Београда и Приштине је завршена (…), а после формирања нове Владе Србије отвара се друга, од које зависи почетак преговора о чланству у ЕУ и која ће на сто ставити најкомпликованије теме – од електричне енергије и телекомуникација, до иницијативе председника Србије за решавање косовског питања“. И Венсан Дежер, шеф делегације ЕУ у Србији, рекао је да се „почетак преговора може очекивати ако се реше приоритети који се односе на дијалог Београда и Приштине“. За њим и Милица Делевић, шефица Канцеларије за европске интеграције, открива да је „најважнији услов за почетак приступних преговора са ЕУ даље побољшање односа с Косовом“.
Збуњује то истицање косовског услова у први план услова за преговоре о српској кандидатури. Као да бриселској унији и не пада на памет да нас прими у своје чланство, него магловиту европску перспективу користи као изговор, покриће, маску за коначну српску издају Косова. Јер, да заиста желе да Србија постане чланица ЕУ, ваљда би инсистирали на спровођењу реформи које ће Србију – у складу са критеријумима из Копенхагена који захтевају владавину права и економску одрживост земље кандидата – учинити способном за равноправно чланство у тој унији… Овако, пошто се ЕУ гласно не буни због тога што смо на рубу економске пропасти и не протестује јавно због тога што спроведена реформа правосуђа представља „лакрдију права“, заиста, сумњамо да им је уопште и у плану да нас, просјаке у најави, додају у круг својих жутих звездица. Већ им та перспектива, како рекосмо, дође као згодно покриће за нечасне косовске намере. Или неко, забога, озбиљно верује да ће поред Грчке (Португалије, Шпаније, Италије…) примити још једну државу чији је јавни дуг већ прешао дозвољене лимите задуживања, са озбиљном тенденцијом да буде још и горе?
И зато су српске власти, вицевима и осталим једнако озбиљним анализама онога што нам се догодило 1. марта у Бриселу, кренуле у опсежну операцију спиновања ЕУ кандидатуре. Хоће да заборавимо шта су нам урадили да би ту кандидатуру добили и хоће да им поверујемо да је „Европски корак – добро за све“, а не добро само за све њих…

Косово, тако, у општој ЕУфорији једва да ико више и спомиње. А ево, захваљујући диловима које су направили да би добили ту проклету, колико скупу, толико и безначајну кандидатуру, Косово је у Даниловграду ове среде први пут наступило самостално на једном међународном скупу. На Јарињу и Брњаку, које је од српских барикада претходно ослободила српска Жандармерија, ЕУЛЕКС већ дели летке који кажу да ће „сви грађани Косова“ до 1. јуна морати да имају косовске КС или РКС таблице, што значи да ће претходно морати да изваде документа независног Косова, личну карту, возачку и саобраћајну дозволу. У складу са договором о слободи кретања који је у Бриселу постигао Борко Стефановић. Како каже Добросав Добрић, председник СО Звечан, „за регистровано возило и личну карту потребно је имати извод из књиге рођених и држављанство у којем пише да нисмо држављани Србије, да нисмо Срби већ да смо Косовари“… И још само да смисле како да не одрже локалне српске изборе на Косову и Метохији, а да ми то не приметимо, и радости у Бриселу и Београду (и Приштини) неће бити краја, све до следећег услова који им буде постављен.

ЧЕТИРИ ГОДИНЕ РАНИЈЕ
А да бисмо проценили колико је овај европски корак, заиста, добро за све, као што тврде Тадић и његова Демократска странка, вратићемо се мало у прошлост. Четири године уназад. Јер историја је учитељица живота, на грешкама се учи, и мудрост је ћерка искуства…
Пре непуне четири године, 29. априла 2008, Божидар Ђелић је у Луксембургу потписао „први уговорни документ са Европском унијом“, Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ. Хиљаде грађана излило се тада на улице Београда, Новог Сада, Крагујевца, Ниша… Махали су заставама ЕУ и Србије, Демократске странке и Г17 Плус, прослављајући тај „велики дан“ и „историјски тренутак“ за Србију (Б. Ђелић), тај „споразум са животом“ (Вук Драшковић) који „Србију чини нормалнијом земљом, а нашу будућност бољом од прошлости“ (Чедомир Јовановић). Како и да не славе кад је потписом његовог пенкала, како рече Ђелић, Србија „оверила своју европску будућност“, односно, објаснио нам је председник Тадић, учинила „историјску и велику ствар“.
Објаснили су нам и зашто је ССП историјски. Зато што је  „несумњиво да ће конкретне користи од потписаног споразума први осетити српска привреда и најсиромашнији грађани наше земље. ССП ће омогућити отварање граница ЕУ за домаће производе, прилив директних страних инвестиција, приступ различитим фондовима ЕУ, отварање нових радних места и изгледнију и лепшу будућност за све грађане“ (Оливер Дулић). Зато што „потписивање значи бољу будућност за нашу децу, лакша путовања, јак и стабилан динар“, као и, поново, „више инвестиција и нових радних места у Србији. Корист од европских интеграција ће имати сви грађани наше земље“ (Никола Папак, портпарол Г17 Плус). „Само из средстава која ћемо добити од ЕУ за наредне четири године моћи ћемо у Србији да запослимо 200.000 људи“, прогнозирао је Вук Драшковић, а са њим и Млађан Динкић („У наредне четири године 200 хиљада незапослених добиће посао“) и председник Тадић („ССП омогућава отварање 200.000 нових радних места“). Али председник Тадић видео је и даље, зато он и јесте председник, па нам је открио и да ССП, поред толиких радних места, омогућава и „бољи живот грађана, боље судство и здравство и стандарде за борбу против корупције и криминала“. Како? Тако што ће из Европске уније потећи реке новца. Према Ђелићу, „до краја мандата наредне Владе Србије (то јест ове владе Мирка Цветковића) из европског буџета ће са садашњих 200 милиона евра прећи на милијарду евра“; војвођански премијер Бојан Пајтић, који се сложио да је „потписивање ССП-а историјски догађај за Србију“, говорио је о „милијардама евра из претприступних фондова ЕУ“, док је Вук Драшковић, као највећи познавалац материје, био и најконкретнији: „Потписивањем ССП-а са ЕУ Србија ће за наредне четири године из фондова ЕУ бесповратно добити око четири милијарде евра“. Биљана Србљановић, уз све то, најавила је и „јефтиније животне намирнице“, с тим што не знамо на које је тачно животне намирнице мислила, и да ли је, када је то најавила, била под утицајем намирнице због које је недавно приведена у полицију (тако да нисмо сигурни треба ли ову најаву размотрити озбиљно попут осталих).
Били смо упозорени и на алтернативу Европској унији. Онај Папак из Г17: „Свако одбијање и поништавање споразума са ЕУ је политика прошлости, изолације и економске нестабилности. Грађани ће одлучити да ли идемо брзо ка Европи и новим радним местима или назад у изолацију и економску нестабилност“. Шеф тадашње Г17 Млађан Динкић драматично је оптужио оне који се противе ССП-у да „не воле Србију, ни свој народ“ и да „онима који уживају у затвореној економији не одговара да Србија уђе у ЕУ“, а за такву је оптужбу добио и стручну верификацију – Миладин Ковачевић, заменик директора Републичког завода за статистику, на скупу „ССП – дан после“, у организацији Европског покрета, рекао је да би „Србија изгубила 700 милијарди евра (!!! – прим. Н. В) уколико одступи од ССП-а“. Објаснио је и да би „у условима важења споразума БДП по глави становника до 2015. године износио 12.000 евра, а у случају његове суспензије 6.000 евра“.
Али није се сва вредност ССП-а сводила само на новац. Расим Љајић „истакао је да би потписивање ССП-а ојачало и преговарачку позицију Србије у вези са Косовом“, док је Драган Ђилас сумирао шта ће све бити боље: „Два највећа проблема у Србији данас су незапосленост и низак стандард, и Косово и Метохија. Потписивањем ССП-а у Луксембургу решавамо та два проблема, узимамо будућност Србије у своје руке и гарантујемо да можемо да их решимо“. Гарантовао нам је, коначно, и председник Тадић, на предизборном скупу у Новом Саду на којем је најавио и да ће „после избора, осим ‘фијата’, у Србију довести још најмање два велика произвођача аутомобила“. Тада је обећао: „Живот људи брани се тиме што им се ствара шанса, тако што им се не обећава празним причама, већ тако што испуниш оно што обећаш“.

ССП КАТАСТРОФА
И шта би од испуњавања ових обећања? Четири године касније, видимо где нам је Косово; у Даниловграду, као самостална држава, и на Јарињу и Брњаку у униформи цариника и пограничних полицајаца Хашима Тачија. А шта је са економијом? Одбрана Косова и одбрана наших џепова спојени су процеси. Изражаваћемо се у бројкама, да се боље разумемо, и да се изнервирамо колико би и требало да се нервирамо. Што се стабилности динара захваљујући ССП-у тиче, евро је 2008. године вредео 80 динара, а данас око 110. Литар евродизела пре ССП-а плаћали смо 90-95 динара, а данас га плаћамо између 140 и 145 динара (барел нафте, при том, коштао је отприлике исто, између 120 и 125 долара). БДП по глави становника мањи је и од катастрофалних 6.000 евра ако поништимо ССП (6.241 долар, по подацима за 2011). Србија је, у ове четири године примене ССП-а и бесповратне помоћи ЕУ мерене милијардама евра, задужена за око шест милијарди евра. Без посла је, услед улагања у нова радна места захваљујући ССП-у, од 2008. године остало 257.922 радника, а незапосленост је са 13,6 одсто из 2008. године скочила на 24 одсто у 2012. години. Коначно, од бољег живота захваљујући њима и њиховом ССП-у осетили смо само рупу у џепу; просечна плата у Србији 2012. године мања је него 2008, чак и ако је изразимо у динарима (36.639 ове године, наспрам 38.626, податак из децембра 2008). У еврима тај пад делује и драматичније, и реалније: 2008. године зарађивали смо у просеку 413 евра месечно, а ове 333 евра. Директно су, из џепа сваког од нас ко ради за своју плату, за ове четири године узели по неколико хиљада евра.
Али да не будемо превише мрачни; нису све плате пале. Ево, на пример, буџетом за 2009. годину, на плате Канцеларије за европске интеграције потрошено је 45.994.000 динара, а за 2012. годину им је намењено 96.625.000 динара. Просечна плата у тој Канцеларији прошле године била је 131.730 динара, а ове је 161.041 динар…
И још нешто. Не смемо им дозволити да оволики економски суноврат, свих нас који не радимо у Канцеларији за европске интеграције, правдају светском економском кризом. Зато што  просечне плате не само да су данас веће и у Црној Гори, и у Босни, и у Македонији и у Албанији него у Србији, већ је у свим тим земљама од 2008. године до данас просечна плата порасла. За 64 евра у Хрватској, 67 евра у БиХ, 85 у Албанији, 103 у Македонији, 131 у Црној Гори. Само је у Србији плата мања него што је била 2008. године. Ето им ефеката њиховог ССП-а.
И тако дођосмо до новог „великог дана када сви грађани имају много веће шансе за бољи живот него што су имали пре три дана“ (Душан Петровић, ДС министар пољопривреде). О ЕУ кандидатури је реч. И опет, као што су обећавали кад су потписали ССП, говоре да се „статус кандидата сипа у нова радна места, боље међународне односе и бољи живот свих грађана“ (Д. М. Палма), да је то „позитиван сигнал инвеститорима“ (Сузана Грубјешић, УРС), да је „статус кандидата назнака бољих дана“ и да ће „отворити врата просперитету“ (Борис Тадић). Цитирамо председника, питајући се верује ли он у то што нам прича: „Статус кандидата је гаранција сигурности за стране компаније и са њом расте вероватноћа отварања нових радних места, то је шанса и за наше привреднике, мала и средња предузећа, за нашу пољопривреду која нам је велики адут на тржишту Европске уније“.
Видели смо како смо прошли пошто смо потписали ССП. Исто нам обећавају и данас, после стицања статуса кандидата за члана ЕУ; Тадић, чак, у Женеви опет најављује „потенцијалне нове произвођаче аутомобила“ у Србији. Паметан, кажу, учи на туђим грешкама; будала, кад већ не може другачије, учи на сопственим. А шта рећи за онога ко не научи ништа ни из сопствених грешака? Тако да ће нам предстојећи избори пре бити тест интелигенције него обично, редовно гласање. И добићемо тачно оно што смо заслужили.

6 коментара

  1. Bilo je malo i simbolike na onom cirkusu kad se uhvatio na kraju u kolo, za nadati da je to i kraj njegovog vladanja.




    0



    0
  2. Једноставно, човек је болестан. Треба га лечити, а не исмејавати.




    0



    0
  3. Ужас! Како све ово можемо да гледамо више? Мени постаје мучно када читам. Ко је овде луд? На свим телевизијама наступају Чеда, Динкић и остала братија прете, припрећују, шире своје злогласне идеје и намере као да је стварно ђаво сишао на земљу. Ми оптужујемо стране силе за сав јад и чемер, али треба прво почистити своје ђубре. Прогласимо Дан велике метле. Нек траје док сва гамад не нестане. Нервирају ме и наши интелектуалци који су за одбрану Српства, али не би да учествују. Што? Да не укаљају своје златне ручице? Историја ће и њих проклети. Ти вечити салонски мудраци који све знају, али неће раде на штету свог народа. Жртвујте се, господо! Али и ви ћете своје привилегије изгубити, свој блазирани мир који кријете иза громких речи. Штета! Ово време тражи јунаке.




    0



    0
  4. SSP je katastrofa, ali sem shto neshto malo kritikuje DSS tu pogubnost, ostala opozicija ili cuti ili je glasala za SSP( glasali SNS)…Godishnje gubimo velike prihode od carine, a josh veca je shteta jer je unishtena domaca proizvodnja , srednjorochno sigurno, a mozda i duze.
    Opozicija sem DSS-a cuti?




    0



    0
  5. Molio bih sve ljude da se opamete i da glasaju prave snage, ne mogu da razumem one koji glasaju za LDP i njima slicne, koji je to soj ljudi bezmozgovica nikad necu razumeti.Ja se nadam da ce Srbija ovog puta biti pametnija i izabrati one koji ce joj doneti neki prosperitet, necemo se valjda uzdati vise u lazna obecanja dosta je bilo 12 godina.




    0



    0
  6. Tih dana 2000. godine kada su rusili rezim SM nalazio sam se u Srbiji , gdje sam boravio oko sest meseci. Tada sam video , pobedom tz. DOS-a da se Srbiji i njenim narodima sprema velika tragedija . Svi su oni pevali i plesali gotov je samo je poneko smeo da prosapce gotova je , ti saptaci mislili su na Srbiju. Nisam se tada slagao sa politikom SPS-a i JUL-a , ali su oni bar pokusali nemoguce da odbrane suverenitet drzave , mozda bi u tome uspeli , ali je mnogo bilo domacih juda i povezani zajedno sa zapadom , desili se to sto se desilo . Danas ti isti odradjuju posao za koji su postavljeni , sve je u roku uradjeno , srpska vojska razbijena , drzava ekonomski unistena i sada je ostalo da se Srbija teritorijalno osakati . Jedini krivci za to su narodi , narocito Srbi , ako su Srbi , dozvolili su vec dugih 12. g. da ih ovi iz DOS-a lazu i obmanjuju (cast izuzecima) da ih dovedu zajedno sa Srbijom do prosjackog stapa i da Srbiju gurnu u duboku provaliju , bez povratka . Verovatno nesto slicno ce se desiti i na ovim parlamentarnim i presednickim izborima , posto Srbi zadnjih godina postaju nemi posmatraci kako im drzava nestaje .Vreme ce ubrzo pokazati da li sam u pravu , a bih voleo da nisam u pravu . Pricekajmo maj mesec , sve ce biti jasno.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *