Почетна / Колумне / Нулта сума

Нулта сума

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Наши највећи привредни посленици увек имају у својим мисијама и визијама слику привреде као „игре са нултом сумом“, уверени да док друштво и држава не изгубе они не могу да остваре профит

Предизборни период обилује критикама власти које долазе са свих страна, а којима се чак повремено придружују и сами државни функционери, рачунајући да у општој пометњи нико неће приметити на чијој су страни. Често прекомерна критика може да дисквалификује и самог критичара, који се препушта необузданим страстима и на тај начин показује да види свет искључиво у црно-белим бојама.

БЕСНИ КРИТИЧАРИ
Знам за јавне наступе експерата којима од беса дрхти глас, а на уста скоро избија пена од озлојеђености због погрешне економске политике или одсуства стратегије у управљању привредом. Своје критике излажу, боже ме прости, у мрзитељском маниру евроатлантских активиста (када говоре о Србима), па се испостави да би све било у реду када би на командном мосту привреде били они, а не ови сада („незналице и лопови“).
Сетићете се да је баш на оваквој реторици долетела, уз помоћ међународне блокаде и US Air Forces, постојећа власт да би за десетак година, од земље претходно исцрпљене кризом, санкцијама, блокадом и (споља подстакнутим) грађанским ратовима, покушала, и добрим делом успела, да формира привредну структуру „банана републике“, остављајући простор да се, евентуално, трансформише у неку врсту модерне „пошашавеле монархије“, какве такође постоје у белом свету и о којима се радо причају вицеви и анегдоте.

ХРАБРИ МАЛИ ПРЕДУЗЕТНИЦИ    

[restrictedarea]

Трудио сам се да у својим колумнама оштрину критике сведем на прихватљиву меру. Али је, изгледа, и та мера била „преко мере“ за посленике режима, вештих да организују „заверу ћутања“ и медијску изолацију (багателисање), уместо покушаја дијалога и јавног суочавања. Критикама се супротстављају једино отужним понављањем самохвалисавих напева који вређају интелигенцију јавности.
Покушао сам да пронађем речи хвале за власт, у чију способност никада нисам сумњао, али ме брину њене намере. Сам председник Тадић дао ми је добар повод за похвалу, када је изјавио („Политика“, 6. март) да „ би сви људи који су храбри требало да покрену мала предузећа, јер држава не може све да запосли“. Од свег срца бих поздравио председников позив предузимљивим грађанима да покрену привредну активност, а штедљивима да им повере своја средства. То је став за који су се озбиљни економисти одувек залагали. Али оваква активност захтева амбијент правне сигурности и једнакост свих учесника у слободној конкуренцији.
Позив би деловао убедљивије када не би био, истовремено, праћен готово очигледним пујдањем Ристића, Маловићке и Хомена да „реформишу“ правосуђе, тако да већина тужилаца и судија буде привржено Демократској странци, како би се обезбедили интереси њених активиста у споровима, као и у „законитим“ отимачинама послова (и капитала) од привредника који не показују довољну захвалност ДС-у, тј. одбију да плате страначки рекет или не запосле проверене (препоручене) партијске кадрове.

ФИКСНИ ДЕВИЗНИ КУРС
Такође је заслужио похвалу и гувернер Шошкић, када је храбро одговорио (на копаоничком бизнис форуму) да неће дозволити да се девизне резерве НБС-а троше на одбрану затеченог курса.
Нисам чуо да је том приликом позвао привреднике и представнике владе да, уколико им је заиста стало до стабилног курса, прво они учине оно што би требало: привредници – да повећају извоз и елиминишу дефицит у робној размени, а влада да уклони бројне препреке слободној конкуренцији и привредној иницијативи, што би такође повећало извоз. Свима је познато да власт (на свим нивоима) намерно поставља препреке пословним подухватима, да би се остварио огроман утицај страначких штабова на привредне токове. Такав утицај је издашни извор партијског рекета и силно помаже партијском (слатком) животу, а разорно делује на становништво и  привреду.
У одговорима на гневна питања присутних увозника о проблемима стабилизације гувернер није искључио ни могућност своје смене после избора, што нам говори да је на прави начин схватио независност НБС-а од извршне власти и политике.

МИСИЈЕ И ВИЗИЈЕ     
Са своје стране желео бих да учтиво скренем пажњу привредним посленицима да је могуће остварити велике профите и без деструкције сопствене привреде и њених виталних интереса. Производња и извозни послови у многим земљама (и то најпросперитетнијим) могу бити једнако профитабилни као и увоз и продаја стране робе на домаћем тржишту, уз политички притисак на НБС да одржи (нереалан) стабилан курс.
Страх ме је да наши највећи привредни посленици увек имају у својим мисијама и визијама слику привреде као „игре са нултом сумом“, уверени да док друштво и држава не изгубе они не могу да остваре профит. Зато најчешће покушавају да пронађу подручја на којима је могуће направити (за заједницу) највеће штете.
Заборављају да ће се показати, пре него што се надају, да су и они део те заједнице, па ће их инострани пословни „пријатељи“, којима продају и предају у руке судбину сопствене земље, са задовољством откачити.
А исто важи и за политичаре, који велеиздају желе да прикажу као – политичку мудрост.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *