Нуклеарни колонијализам

Пише Мара Кнежевић Керн

Поигравањем с термином „национална безбедност“ и фокусирањем пажње јавности на „опасне режиме“, САД прикривају истину о вишедеценијској нуклеарној агресији на сопствени народ, спровођеној систематски, уз благослов државних институција и на радост предузетника из нуклеарног менаџмента

 

У потрази за истином о нуклеарном геноциду, научник и истраживач Пол Цимерман (Paul Zimmerman) посегао је за архивском грађом и после обиласка угрожених племена и насеља широм Америке објавио књигу „Абецеда уметности преваре: култ нуклеариста, уранијумског оружја и лажне науке“ („A Primer in the Art of Deception: The Cult of Nuclearists, Uranium Weapons and Fraudulent Science“), не би ли указао на праксу систематског игнорисања научних сазнања о опасностима од оружја произведеног од осиромашеног уранијума и обмањивачким стандардима везаним за ову област.

МЕХАНИЗМИ ОБМАЊИВАЊА
Цимерман је предочио јавности тајни досије о повећаном зрачењу из депоније нуклеарног отпада „Левистон“ – у близини Нијагариних водопада, и упозорио на опасност од планиране реконструкције саобраћајница на овом потезу. Ради се о деловима расходованих нуклеарних постројења, смештених у рововима испод главних булевара, упумпаних у плитке бунаре или директно убачених у водене токове. Делови отпада су „витешки“ закопани у фабричка дворишта и околна поља.
Агенција за нуклеарну безбедност све време је обмањивала јавност о природи оваквог грађевинског захвата, не би ли оправдала избор извођача радова. Цимерман није нимало умирен убеђивањима да ће извођачи предузети „изузетне мере безбедности“, поготово што је посао поверен компанији „Мен О’ трис“, која нема претходно искуство са радиоактивним отпадом.
Мерењем радијације током последње две године, од стране „Сајенс апликејшнс интернешенал корпорејшна“, утврђено је да делови саобраћајница Левистон роуд и Бафало авени емитују неприродан ниво гама зрачења, на неким местима 50 и 100 пута виши од оног које САИК обмањивачки назива „позадински“ ниво радијације, а хиљаду пута више од оног које би се могло назвати „природним“ нивоом радијације за овај контаминиран регион. „Раскопавајући пут на том потезу стварате инхалациони ризик за околно становништво, услед подизања у ваздух контаминиране прашине, која се сједињена са водом распрскава по околини и улази у водене токове.“
Аутор је започео истраживање од првих радиоактивних падавина у Невади (1950) до чернобилске катастрофе, утврдивши да се нико није озбиљно бавио повећаним бројем деце оболеле од леукемије у Европи и Северној Америци, а нарочито у насељима изложеним „безопасној радијацији“. „Плашим се да ће случај Нијагариних водопада дописати нову страницу историје“, закључује Цимерман, оптужујући Владу за заверу широких размера: „Механизам обмањивања је следећи – Влада би послала стручњаке на терен да направе студију, а студија би  због алармантних података била одмах повучена и проглашена за неисправну. Такве методе су се примењивале на свим инстанцама“.

[restrictedarea]

Касних деведесетих Цимерман је наишао на студију британског научника и активисте Криса Бизбија (Chris Busby), чија су га открића о јонизујућем зрачењу навела да посети Косово и Метохију и Ирак, како би анализирао последице дејства осиромашеног уранијума на становништво и животну околину. „Бизби ми је отворио очи, кад је у питању лажирање научних извештаја и штимовање безбедносних стандарда… Нико вас од надлежних неће упозорити да је вожња колима Буфало авенијом, са отвореним прозорима док механизација подиже прашину, исто као ходати Фалуџом. Или Косовом.“

„КУЛТ НУКЛЕАРАЦА“
Да би објаснио како функционише „лажна наука“ Цимерман је сковао термин „Култ нуклеараца“ („Cult of Nuclearists“), закључивши да ова научна заједница не подлеже суду јавности, а рачуне полаже надређенима који јој дају упутства како да се понаша. Зло се налази на врху информационог ланца, проузрокујући страшне злочине према околини и људима.
Историја нуклеарне ере започиње оптимистичким приказивањем научника који трагају за тајном атома, да би се после Менхетн пројекта нуклеарна прича изместила у коридоре моћи. Бомба је временом постала национални симбол, али народу нико није рекао шта ће све морати да жртвује да би се развила производња нуклеарног оружја. „Било је неопходно испунити три услова: обезбедити неисцрпне изворе уранијума; обезбедити полигон за тестирање производа и простор за складиштење нуклеарног отпада.“
Први услов је испуњен отварањем рудника уранијума у 16 земаља света, чији власници најчешће не поштују ни најосновније безбедносне норме. „Бритиш нуклеар фуел’с селафајлд“ има објекат за прераду радиоактивног отпада који испушта директно у Ирско море. Сличне методе се користе у објекту за дораду „Когемин“ у Ла Хагу (Француска), чији власници свакодневно избацују милион литара течног радиоактивног отпада у море.
Најновијом одлуком Министарства унутрашњих послова САД-а, под називом „Алтернатива Б“, укида се 20-годишња забрана отварања рудника уранијума на територији Гранд Кањона, настањеној преосталим индијанским племенима. Држава је одлучила да уступи приватним компанијама милион ари државне земље за копање руде – што ће племена из Навајо Натиона, Лагуне Пуебло и Ацома Пуебло изложити „нуклеарној инвазији“, да би и сами постали жртве „нуклеарног циклуса“, делећи судбину аустралијских Абориџина.
Други услов за спровођење нуклеарног програма везан је за обезбеђивање полигона за нуклеарне пробе и експерименте ин виво, за шта је потребно обезбедити довољан број људи са социјалних и расних маргина, на којима свештеници лажне науке анализирају ефекте ове игре са смрћу. Антони Гућарди је недавно открио деценијама чувану тајну владе САД-а, у вези са спровођењем експерименталног програма убризгавања инјекција са плутонијумом и уранијумом, без знања и сагласности пацијената. Међу документима је откривена генеза случаја Еба Кејда (сиромашног Афроамериканца), који се нашао у болници због прелома ноге. Лекари су му одмах по пријему убризгали инјекцију са плутонијумом ( доза од 4,7 микрограма), после чега су данима одлагали санацију прелома, како би узимали комаде костију ради праћења процеса депоновања плутонијума. Пацијенту је током „болничког третмана“ извађено петнаест зуба, али је „научни“ експеримент прекинут услед Кејдовог бекства из болнице. Од тада му се губи траг. Смртоносне дозе плутонијума су убризгаване и болесницима од канцера, а на Универзитету „Рочестер“ су обогатили садржај инјекције полонијумом и уранијумом. Процедуру је преузео и Калифорнијски универзитет, а Гућарди констатује да се „експеримент“ наставља на глобалној сцени, с обзиром на то да ФДА дозвољава да се међу састојцима намењеним исхрани нађе и жива.

УРАНИЈУМСКИ БИЗНИС
Највећу ставку у уранијумском бизнису представља депоновање радиоактивног отпада. После цунамија 2004. године океан је избацио на обале Сомалије остатке потопљених бродова, којима је превожен смртоносни терет. Криминалци су за рачун „угледних“ компанија потапали бродове са радиоактивним отпадом, а неке државе су нелегално депоновале отпад дуж обале. Пракса датира из осамдесетих година, а УНЕП („Унајтед натионс енвиронмент програм“) није успео да доврши започету истрагу „због проблема с мафијом“. Према писању АНСА-е, аферу око одлагања токсичног отпада покренуле су изјаве Франческа Фонтија – покајника из калабријске мафије, који је изјавио да се у италијанским водама налази преко тридесет потопљених бродова. Конти је лично одговоран за потапање брода „Кински“, на којем се налазило 120 контејнера токсичног отпада пореклом из Норвешке, а потапање је изведено експлозивом холандског порекла. Фонти тврди да је у сомалијском случају имао подршку тајних служби и италијанске војске (послате у „мировну мисију“), као и других европских држава – Русија и САД приде.
Нуклеарна катастрофа у Фукушими показала је невероватну спремност јапанске владе да заштити интересе компаније ТЕПКО. Комисија за нуклеарну безбедност и токијска компанија за производњу струје чине све да обману становништво подижући „безбедан“ ниво зрачења, а у научним часописима се објављују само текстови научника који подржавају нуклеарни програм. У томе се иде до екстремног негирања опасности, па су „научници“ лансирали информацију да је епидемију дечје леукемије (код деце испод пет година евакуисане из Фукушиме) изазвао „непознати вирус, настао током евакуације пред цунамијем“.
Хрватска илегална и легална мафија зна да се око токсичног отпада врти велики новац, па не чуди што је дошло до измене Закона о отпаду, како би се олакшао посао око увоза отпада из иностранства.
Нуклеарни пут је поплочан експлоатацијом народа, уништавањем култура, тровањем земље, смрћу и болестима… Али нуклеарно оружје није пало с неба, то је артефакт изнедрен из културе у којој је настао, он оличава поглед на свет који се развија вековима. У процесу осмишљавања и стварања уређаја за масовно уништавање народа, изражавају се вредности те цивилизације, њене економске перспективе. Резултат овог похода је нуклеарни колонијализам.

[/restrictedarea]