Ненаписана историја

Пише Мара Кнежевић Керн

Док неповратно клизимо у раље Уније „равноправних“, упаковани у законе који легализују „природно право лава да поједе зеца“, преостаје нам да се сами опремимо „упутствима за прву помоћ“, како бисмо опстали у цивилизацији изграђеној на традицији злочина

Све већи број аутора приступа разоткривању архива тајних служби САД-а, износећи детаље о медицинским експериментима спровођеним у сенци Нирнбершког процеса, да би се ова пракса некажњено наставила до краја минулог века. Жртве су, у почетку, биране према еугеничким стандардима, али су расне предрасуде временом превазиђене. Бесплатне улазнице за франкен-лабораторије добили су сиромашни и незаштићени појединци и народи, укључујући и Србе настањене на Косову – чију је трагедију описала Марилина Века у роману „Вучје срце“.

ВАРВАРСКИ КОД
Захваљујући др Хариет Вашингтон и њеној књизи „Медицински апартхејд“, постаје јасно да се серија злочина – започетих у освит робовласништва – још није завршила, и да протагонисти само мењају полигон за спровођење експеримената ин виво. Ауторка нам даје на увид један од најстаријих докумената из лабораторије ужаса, стациониране у Алабами, у којој је спровођен „научноистраживачки програм“ над робовима, под руководством др Џејмс Мерион Симс и др Валтера Џоунса. Ови лекари су отварали лобање црначке деце, вадили људима виличне кости (без анестезије) и експериментисали на гениталијама 40 робиња, подвргавајући их четворогодишњем „медицинском третману“ који се састојао од низа операција (свака жена је поднела по 40 болних хируршких захвата). Др Симс је за свој рад добио многа признања, да би на врхунцу каријере био изабран за председника „Америчког лекарског друштва“. Др Вашингтон подсећа на актуелност теме, рекавши да је најстрашније од свега то „што се овде не ради о појединачним, психички нестабилним монструмима већ о поштованим стручњацима. Социјална клима је омогућила такве методе, што потврђује тезу да је и данас све могуће – само ако неко то представи нацији као друштвено прихватљиво“.
Недавно је „Вајт хаус биоетикс комишн“ објавила нове детаље о гнусним експериментима спровођеним у Гватемали, под окриљем америчке владе и војске (од 1946 – 1948), у којима су лекари инфицирали сифилисом затворенике, проститутке, војнике и менталне болеснике – с намером да прате развој болести, до евентуалног смртног исхода. Председник Обама се извинио жртвама, признавши да се ради о „злочину против хуманости“, и дао налог за даља истраживања (до сада је утврђен број од 5.500 жртава). Случај је открила Сузан Реверби, објаснивши одлуку Владе о дислоцирању лабораторије у Латинску Америку чињеницом да се друштвена клима променила: „Америчка јавност више није била спремна да прихвати овакве експерименте над Американцима, поготово што се пред Нирнбершким судом управо одвијао процес Менгеле“. И тако је донета одлука да се експерименти спроводе у Гватемали, уз сагласност гватемалске владе, а под надзором др Џона Катлера из „Нешнал хелт сервиса“.
Др Катлер је касније пренео лабораторију у САД, да би започео злогласни експеримент „Тоскеџи“, о чему је писала Сузан Реверби (Susan Reverby) у студији под називом  „Examining Tuskegee: The Infamous Syphilis Study and its Legacy“. Она је објавила „тројство“ недела америчких лекара, цитирајући биоетичара Џеја Каца: „Американци су после Нирнберга арогантно објашњавали експерименте јапанских научника и др Менгелеа ‘варварским кодом’, док су сами истовремено изводили експерименте од којих се коса диже на глави“. Реверби је изнела податке о експериментима изведеним одмах после завршетка рата, у Јеврејској болници за хроничне болести у Њујорку, током којих су болесницима убризгаване инјекције са живим ћелијама рака. Она је објавила и Извештај о догађајима у државној институцији за смештај деце са посебним потребама – „Вилоубрук“, у којој су (шездесетих и седамдесетих) над децом вршени слични експерименти (стављањем у храну фекалија заражених од хепатитиса). Реверби подвлачи чињеницу да се овде не ради о монструмима, већ о монструозној медицинској пракси, што асоцира на сведочење Хане Арент о „баналности зла“, после разочаравајућег суочавања са оптуженим злочинцима током Нирнбершког процеса.
У документарном филму „Смртоносна превара“ („Deadly Deception“) редитеља Дениса ди Анија (Denise Di Anni), суочавамо се са др Катлером – човеком прљавих руку и чисте савести, који пред камерама изјављује да жали што нема валидне научне студије о „хуманим експериментима“, заклињући се да је све било изведено „у интересу побољшања здравствене заштите сиромашних“. Његове забелешке су 1990. године депоноване на Универзитету „Питсбург“, а вођа „Тоскеџи“ тима Џон Хелер на питање новинара „Да ли има неке разлике између онога што су радили и нацистичких злочина?“, одговара: „Има – они су били нацисти“.
Др Анита Ален, члан „Commission for the Study of Bioethical Issues“, наговештава да би се на овај случај могао применити члан 731. из Нирнбершког процеса, наводећи случај ментално оболеле пацијенткиње Берте, која је прво била заражена сифилисом да би је – после неколико месеци – заразили и гонорејом (укапавањем гноја оболелог од гонореје у очи, анус и уретру). Берта је умрла у највећим мукама.
Ален Хорнблум (Allen Hornblum) у књизи „Хектари коже“ („Acres of Skin“) износи податке о умешаности фармако и козметичке индустрије у ланац експеримената над америчким затвореницима, спровођеним од стране др Клигмана у „Холмесбург призону“ у Пенсилванији, као и у њујоршком „Синг Сингу“ (1954). Др Клигман је стекао богатство убризгавајући „добровољцима“ инјекције са хемикалијама, које су коришћене у козметичким препаратима, бележећи резултате њиховог деловања на кожу. (На омоту књиге су приказана леђа затвореника, ишарана у облику шаховнице). Ни др Кригман никад није одговарао пред судом.

СМЕЋЕ-НАУКА
Интернационала злочина није мимоишла ни Порторико. У овој земљи су (четрдесетих и педесетих) отварани кампови за стерилизацију, у којима су вршени експерименти за рачун произвођача пилула за контрацепцију. Неколико жена је умрло услед високе дозе естрогена, али су све жене које су широм света касних шездесетих узимале антибеби пилуле биле, и не знајући, део експеримента.
У Њујорку су (1992-1997) црни тинејџери „склони насиљу“ подвргавани терапији фенфлурамином, препаратом који изазива озбиљне срчане проблеме, а на Државном универзитету „Мисисипи“ дечаке су додатно излагали неуролошким експериментима (вађење делова мозга), иако нису имали никакву дијагнозу. Ове процедуре су временом постале неприхватљиве за јавност САД-а, па их „извозе“ у земље Трећег света, спроводећи до сада најобимније и најопасније експерименте – уз помоћ принудне вакцинације. Једна од вакцина „Едмонтон-Загреб“ добила је име по два града у којима је усавршавана. О судбини евентуалних локалних „добровољаца“ још нема ближих података.
Добитник „Пулицерове награде“ за истраживања нелегалних експеримената са уранијумским инјекцијама – Еилин Велсом, направила је листу од 18 људи над којима су вршени уранијумски експерименти. „Ужасно је кад помислим да је на стотине људи сарађивало са државним институцијама у овом злочину, свесно онога шта ради и да је такав злочин могућ и данас, а људи су и даље спремни да у њему учествују.“
У извештају организације „Физишнс фор хјуман рајтс“, оптужује се Бушова администрација за подршку спровођења илегалних, неетичких експеримената на људима, у објектима под надзором ЦИА-е. Др Ален Келер, коаутор овог Извештаја и члан „Bellevue/NYU“ програма каже „да се експерименти врше техникама такозваних ‘појачаних испитивања’, ради утврђивања степена издржљивости на разна мучења, а у њима учествују лекари, психолози, психијатри… Страшно је што се овде користи орвеловски језик, па се за симулацију дављења користи термин ‘waterboarding’, а за брутално мучење усвојен је термин ‘појачана техника испитивања’. Професионалци су прекршили све моралне норме, дозволивши себи да раде на усавршавању тортуре за ЦИА-у. То је ‘џанк сајенс’ (‘смеће-наука’) и желимо да они који су у томе учествовали одговарају за своја недела“.
Поглавље историје „злочина у име народа“ XXI века отвара Мајкл Шепард књигом „Дете Гватанама: неиспричана прича Омара Кадра“ („Guantánamo’s Child: The Untold Story of Omar Khadr“), износећи случај петнаестогодишњег дечака из Авганистана, спроведеног кроз кругове пакла Гватанама. Надамо се да ће, једног дана, и мистериозне смрти политичких затвореника у Шевенингену привући пажњу савесних  професионалаца, како бисмо на неком римејку Нирнберга коначно видели лица налогодаваца и егзекутора.
САД су 1996. године одлучиле да пацијенти из шок соба могу бити коришћени за експерименте, и то без ичије сагласности, што отвара питање односа „међународне заједнице“ према читавим народима доведеним у стање шока. С обзиром на то да Србија убрзано „хармонизује“ своје законе са „напредним светом“, највероватније ће и уранијумски експерименти над становништвом Србије бити стављени ад акта.