„Мучка одбрана од измишљених напада“

Одговор Богољуба Шијаковића, државног секретара у Министарству вера и дијаспоре , на текст „Рат против СПЦ“, објављен у 206. броју „Печата“

Желим да се осврнем на чланак „Рат против СПЦ“ (ова симулација јуначке одбране објављена је у „Печату“, бр. 206, 2. марта 2012) и демантујем неистине које ми се ту пришивају.

1. Није истина када пишете да сам „без знања патријарха… организовао састанак млађих владика са Борисом Тадићем“. Састанак председника Србије Бориса Тадића са неколицином новоизабраних епископа и епископа који се суочавају с регионалним проблемима иницирао сам и припремао ја – и очигледно да га нисам добро припремио чим је одложен, па за то сносим одговорност. А одложен је због краткоће времена за формалнију процедуру позивања и због немогућности присуства неких услед временских неприлика. И нико није био у начелу против тог састанка, који је иначе израз веома одговорног и примереног односа председника Тадића према Цркви и уопште верској стварности у Србији. Све друго су злонамерне политикантске измишљотине. (Неважно, али није основан чак ни епитет „млађе“ владике, јер позвани у просеку имају преко педесет година).
2. Није истина када пишете, иако то хвала Богу више није стварна тема, да сам као министар вера „јавно лобирао да један владика буде изабран за патријарха“. То већ ни формално није било могуће због важеће процедуре избора патријарха (извлачење једног од тројице Сабором изабраних кандидата). Дакако да из бриге и обавезе о важним црквеним питањима формирам своје ставове и да их сходно свом схватању разумности и одговорности излажем онима за које сматрам да би требало и да хоће да их чују. И ту нема ни јавног, ни тајног „лобирања“.
3. Није истина када пишете да „одрађујем задатак селекције непопуларних владика и пројекат њиховог пензионисања“ (како то агитпроповски звучи). Не анализирајући примитивност и бесмисленост оваквих формулација, које сведоче о потпуном непознавању црквених правних прописа, желим да вам у даљем спекулисању помогнем питањем: Шта да се ради када изузетно одговорну, напорну и деликатну службу епископа обавља неко ко услед болести, старости, генетике итд. има евидентну психофизичку инсуфицијенцију? Наравно да Црква на то има природан одговор.
4. Није истина када пишете да Шијаковић „ради у најмање три државе некадашње Југославије као професор“, сугеришући да је то тешка мана (а заправо већина професора предаје на више од једног факултета, и то по позиву нематичних факултета). Нема ту ни најмање, ни највише, него тачно: предајем античку философију на „Филозофском факултету“ у Никшићу (где сам 1981. године започео универзитетску каријеру) и философију на „Православном богословском факултету“ у Београду, и то на основу научних радова вреднованих у уобичајеним универзитетским процедурама. Пријављујем вам такође да сам годинама са задовољством помагао у настави философије (у немаштини и тешким радним условима) на „Филозофском факултету“ на Палама, који је израстао у озбиљну образовну установу. Ту некомфорну обавезу, коју већ неку академску годину немам, обављао сам радо и уредно.

Увредљив третман владика
Не очекујем да ће овакве неистините тврдње, иза којих не могу да стоје никакве чињенице, нити веродостојни извори, после мог одговора да престану (када њихови аутори доживе просветљење). Текстови који су политикантски пренапрегнути и високо идеолошки интонирани (са одјеком старе комунистичке пропаганде) настају као производи поручени за политичко тржиште. Таква је природа и текста „Рат против СПЦ“, у којем је наводна брига за Цркву голи привид.
То се добро види по увредљивом третману српских владика, који се (дис)квалификују као „кадрови“ неке власти, недозрели за самосталност у одлучивању, а владикама „критичарима Милошевићевог режима“ приговара се због „кратковидости“. Посебно ружно и лажно портретише се владика захумско-херцеговачки Григорије (можда зато што је као студент демонстрирао против Милошевића), један од најспособнијих и најомиљенијих српских владика. Као што су мојој студентској генерацији прозоре вере и слободе отварали јеромонаси Амфилохије, Атанасије и Иринеј – данас младим људима то чини владика Григорије. И хвала Богу – није једини.
У тексту је изнесена и озбиљна оптужба – да неке владике хоће да „већ формиране епархијске савете претворе у аутокефалне цркве непостојећих народа и непостојећих држава“. Било би добро да ову узнемиравајућу формулацију на одговарајући начин прецизирате.

Да закључим
Они који воле да симулирају овакве сукобе не би ли их некако произвели – неодговорни су и према Цркви и према држави. Што се тиче мене, као човека који свој идентитет везује за Цркву, желим поново да истакнем: Скоро са свим владикама СПЦ имам драгоцено познанство, са многима сам изградио однос међусобног уважавања и поверења, а са некима и лично пријатељство. Не само да ми све то чини част, него ме често доводи у прилику у којој морам да искажем бригу и одговорност, наиме да конкретно учествујем у проблемима из живота Цркве. А ти проблеми су и људски, и народни, и црквени. Нико не може да ми ускрати право да бринем и имам одговорност за Цркву којој припадам, а веома бирам с ким ћу разговарати и веома пазим шта ћу говорити. То је моја хришћанска обавеза и одговорност.
Што се тиче односа Државе и Цркве у Србији данас, хоћу да поновим: тај однос, суштински и структурално гледано, заиста је веома добар (не знам када је у модерно време био бољи). Наиме, Србија има добар и одговоран Закон о правном положају цркава и верских заједница, Закон о враћању  имовине, у школама је веронаука, „Богословски факултет“ је поново у окриљу свог матичног Универзитета у Београду, свештенство је у војсци итд. Зар то нису огромне промене? Осим тога, разноврсну делатност Цркве (и уопште верских заједница) држава финансира из буџета и тако подстиче практиковање верске слободе и ширење верске културе.