Мирослав Милетић: Благостања нема без духовности

Разговарао Александар Дунђерин

Требало би да тежимо материјалном благостању где сваки појединац има довољно средстава за испуњење нормалних људских потреба, али и духовном благостању, здрављу, срећи, на послу, али и у окриљу породице

 

„Они који буду читали разне књиге с нумерама, сматраће се да највише знају. Ти људски мудраци ће све препустити овијем низовима, те нако како им нумере рече, тако ће живјети и радити… Они добри и мудри видјеће да сав његов труд и аргатлук не вриједи ни по луле дувана и да води пропасти свијета, те ће умјесто нумерације потражити своју памет у замишљајима. Кад се стану више бавити замишљајима, биће ближи Божјој мудрости…“
Овим одломком из записа проте Захарића („Креманско пророчанство“) Мирослав Милетић, генерални директор Концерна „Бамби-Банат“, закључио је своје излагање на „Вивалди форуму“. Иако на први поглед некарактеристичне за овакву врсту скупова, ове речи добар су показатељ да су и наши најуспешнији менаџери схватили да економска криза, како у свету, тако и код нас, има дубље корене и да ју је, у циљу превазилажења, потребно сагледати и из угла кризе морала и духовности.

Да ли се слажете са оценом да су одсуство идеја, недостатак духовности и губитак етичности утицали на појаву економске кризе?
Потпуно се слажем са таквом оценом. Да би схватили данашњу кризу, прочитајте „Писмо попу Карану“ Николаја Велимировића, у којем је овај светац, који је оставио неизбрисив траг, не само у Српској православној цркви, него и у духовности нашег народа, објаснио суштину кризе из 1929. године. Прочитајте то писмо и схватићете да се актуелна криза, по својим основним елементима, не разликује од кризе тридесетих година прошлог века. Осим, по једном елементу. На скупу који је 2009. године организовала „Пословна школа“ на Бледу, поставио сам питање: да ли је актуелна светска економска криза настала намерно или случајно? Нисам квалификован да одговорим на то питање, али на том форуму доживео сам да један од угледних учесника закључи како је чудно то што нико није учинио ништа да спречи кризу. И зато не знамо колико ће она дуго трајати. Моја професионална каријера започета је пре тридесет година, када је Милка Планинц објавила први антиинфлациони програм. Слоган тог програма гласио је: „Стежите каишеве, наредне године ће бити теже“. Ми то слушамо већ тридесет година.
Са друге стране, најбогатији су постали још богатији, појавили су се и нови светски богаташи у најмногољуднијим земљама света (Кина, Индија), али, истовремено, средња класа се изгубила, а сиромашни су још више осиромашили.

Да ли то значи да глобалној економији недостаје етичка компонента?
Читав сам свој радни век провео у суровом економском свету. И могу слободно рећи да је морал у овом сегменту рада изузетно важан. Етика је, баш у годинама које су претходиле светској економској кризи, почела интензивно да се изучава на многим светским универзитетима. Будући да је „Бамби-Банат“ прва српска компанија која је увела стандарде квалитета по мерилима Аустријске асоцијације за квалитет, те има међународни сертификат квалитета, имао сам прилику да учествујем на Конгресу квалитета у Бечу. Тај конгрес је одржан под слоганом „Квалитет се враћа. Повратак у квалитет“. Био сам импресиониран предавањем Барбаре Лохан, у којем је ова професорка са Универзитета „Колорадо“ говорила о емоционалној интелигенцији, цитирала Талмуд и Нелсона Менделу. Зато и није необично, као што се вама можда учинило, ни то што сам на овом економском форуму цитирао светог Николаја Велимировића или Арчибалда Рајса. Као и у свакодневном животу, и у животу једне велике корпорације, опстанак у великој мери зависи од тога да ли следите веома високе етичке стандарде, да ли поштујете потрошача. „Бамби-Банат“ је у последњих пет година створио такву интеракцију са потрошачима, да смо своје развојне пројекте реализовали у складу са њиховим захтевима. Уосталом, зато што поштујемо потрошаче и опстајемо на тржишту већ 40 година.

Када сам вас питао о етици и пословању, имао сам у виду и неке глобалне тенденције у прехрамбеној индустрији, попут, рецимо, коришћења ГМО-а у производњи.
Производи које ми нудимо квалитета су као да је у питању производ који правимо за сопствену породицу. Ми, осим тога, не правимо производе различитих квалитета за различите циљне групе. И никада не производимо производ уколико немамо најквалитетније састојке који га чине. Са друге стране, водимо строго рачуна о генетским модификацијама неких од основних сировина.

Али користите и соју.
Да, ми користимо и соју, али апсолутно проверену, доказану и стално контролисану. Она не сме бити генетски модификована. А будући да смо произвођачи кекса, користимо и друге житарице о чијем пореклу и квалитету такође водимо рачуна. Ипак, не бих овом приликом ламентирао о тој теми, јер није генетска модификација једини проблем. Када говоримо о етици врло је битно и следеће питање: да ли неко ко на својим производима мора да има одређене декларације које упозоравају на штетност тог производа по здравље, може да се упореди са произвођачем здраве хране? Где су ту границе етике?

„Бамби-Банат“ је велики ктитор и задужбинар. Ваша компанија до сада је уложила велика средства у културу и спорт. Будући да је држава све сиромашнија, а државни буџет из године у годину све мањи, да ли будућност овог сегмента непрофитабилних делатности зависи управо од спремности великих корпорација да у њега улажу новац?
То о чему ви говорите зове се корпоративна друштвена одговорност. Компаније које имају развијени етички кодекс, као што је „Бамби-Банат“, имају и одговорност да вишак створене вредности враћају друштвеној заједници. Међутим, то не значи да наша компанија може и жели да преузме улогу државе, јер би и држава требало да се понаша управо као корпорација. Свака компанија је у времену транзиције морала да се реструктуира, па то мора да учини и држава.
Са друге стране, образовање, култура и спорт нису непрофитабилне друштвене делатности, као што ви тврдите. Некада је на „Маракани“ било и сто хиљада људи по утакмици, и тада је Црвена звезда од продаје улазница по једној утакмици више зарађивала него што сада зарађује током читаве сезоне. Ако постоји квалитет који, рецимо, Звезда пружа потрошачима (гледаоцима, односно навијачима), онда ће на сваку следећу утакмицу доћи већи број њих. Циљ сваке економије је повратак потрошача. Ако имате велики број верних потрошача, онда ви економски успешно послујете, без обзира на то да ли сте произвођач кекса, фудбалски клуб или позориште.
„Бамби-Банат“ има могућност да улаже и у културу, образовање и спорт, и то и чини јер знамо да је поред здраве хране човеку потребна и душевна и духовна храна. Али, ми исто тако морамо првенствено да бринемо о више од хиљаду запослених радника, да обезбедимо њиховим породицама пристојну егзистенцију. А такође водимо рачуна и о неколико хиљада партнера, као и о неколико милиона потрошача у Србији, и у иностранству.

Ви чврсто верујете у немогућност промене концепта неолибералног капитализма?
Либерални капитализам најсрећније је решење за капитализам зато што је инсистирао на либералном тржишту, тржишту које укида нелојалну конкуренцију, које укида границе, које поштује достигнућа и малих производних система.
Ипак, моје мишљење је да од свих економских система који су настали после Другог светског рата, требало би искористити оно најбоље. Иначе, лично сам присталица социјалног капитализма, јер једино у таквом облику друштвеног уређења може да постоји јака средња класа, као основна покретачка полуга у свакој држави. Ако слушамо речи светог Николаја Велимировића, требало би да тежимо материјалном благостању где сваки појединац има довољно средстава за испуњење нормалних људских потреба, али и духовном благостању, здрављу, срећи, на послу, али и у окриљу породице. Важно је и то да се остварени профит враћа кроз стабилност и социјалну сигурност радника који су део компаније, да се враћа према потрошачу и најширој друштвеној заједници, кроз ктиторство и задужбинарство.

Колико је данас српска економија усмерена ка Европској унији и у којој мери она данас може да се развија независно од политичких одлука странака на власти?
Економија тражи своје путеве, као и политика. Држави би требало да одговара развијена економија, као што економији одговара уређена држава. Неспорна је чињеница да је нашој држави потребна кодификација европског права. Европска унија има најразвијеније законодавство које се односи управо на економске области. У том смислу приближавање Европској унији је веома корисно. Осим тога, без обзира на то што имамо потписане споразуме о повлашћеном положају за трговину, од Русије до Сједињених Држава, још увек се 60 процената наше укупне трговинске размене обавља са земљама ЕУ (пре свега са Италијом и Немачком).
Огроман део нашег извоза усмерен је и ка земљама некадашње СФРЈ. „Бамби-Банат“, на пример, чак 60 процената производа које извози пласира на тржиште БиХ, Црне Горе и Македоније.
Наравно, Србија има неслућене могућности извоза на тржишта некада несврстаних земаља – у земље Блиског истока и северне Африка, а пре свега у Русију, Индију и Кину.

Зашто онда нисмо присутни на тим тржиштима?
Као прво, ми на тако великим тржиштима немамо шта да тражимо ако не наступамо обједињено. Цела наша кондиторска индустрија (чини је 50 регистрованих предузећа), чак и када би наступала заједно са кондиторским индустријама из региона, тешко би могла да направи волумен који би отишао за Русију, Индију и Кину, и да се тамо позиционира, те оствари профит. Оно што одликује кондиторску индустрију у Србији, а поготово Концерн „Бамби-Банат“, а што је велики потенцијал, јесте то што постоји понуда за извоз технологија за производњу. „Бамби-Банат“ има такву технологију.
Када би сваки Кинез појео по један кекс, „Бамби-Банат“ би имао обезбеђену производњу за наредних двадесет година. Али, само уколико постоји кооперација. Јер, ако ми не би успели да произведемо довољну количину кекса за Кину, можда би додатну количину могао да произведе неки други кондитор у Србији. Таква врста заједништва Србији је неопходна и на том плану улога државе могла би да буде одлучујућа.

Један коментар

  1. Avatar

    Lose Mileticu….!! Od kada je bivsi komunista postao takav vernik, a Bambi bi bio uspesan i sa Petrovicem ili nekim drugim direktorom. Stavovi su utopisticki i nerealni.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *