Почетна / Интервју / Миломир Степић: Србију подржава највећи део света (II део)

Миломир Степић: Србију подржава највећи део света (II део)

Разговарао Угљеша Мрдић

На страни наше земље су најпространија и ресурсима најбогатија земља света – Русија; две најмногољудније земље света – Кина и Индија; Кина је и једна од најпросперитетнијих економија, а по многим проценама, за деценију-две, најмоћнија држава света

 

„Гас и нафта користе се као инструментаријум за остваривање геополитичких интереса. Очигледно је да Русија премрежава Европу својим гасоводима. Постоје три ‘снопа’ постојећих и будућих цевовода. Један сноп је копнени и трасиран је кроз средишњу Европу, посредством Белорусије и Украјине. Други сноп се гради и већ је почео да функционише. То је гасовод Северни ток дном Балтичког мора. Трећи сноп почиње гасоводом Јужни ток, чија је планирана траса дном Црног мора, а потом трансбалкански“, каже у интервјуу за „Печат“ проф. др Миломир Степић, географ и стручњак за геополитику.
Према његовим речима, упоредо, планиран је и нафтовод од румунске луке „Констанца“ према Трсту. Сва три снопа, назовимо их цевоводним трозупцем, Русија усмерава према централној и западној Европи.
„То није никаква тајна. Американци су више пута поновили да се противе руској геополитичкој злоупотреби енергетске зависности ЕУ. Али, не могу да учине ништа да то спрече. ЕУ има егзистенцијални економски и политички интерес да осигура дугорочно снабдевање гасом, који не могу да јој обезбеде САД. Тако Русија геоекономски (геоенергетски) настоји да од САД-а ‘преотме’ Европу“, сматра проф. др Миломир Степић.

Не прође година, а да неко из америчке администрације, раније Медлин Олбрајт, сада Хилари Клинтон, не поручи да „нема само Русија право на Сибир“.  Планира ли Запад покушај отимања руских енергетских извора у Сибиру?
Те изјаве политичара су индикативне. Они су изданци и ученици великих  геополитичких теоретичара. Подсетићу да се за то залагао један од „очева“ геополитике, Британац Хелфорд Мекиндер. Он је у источном делу Русије, тј. у источном Сибиру, означио област за коју тврди да би требало да се издвоји из Русије и назвао је Леналенд (по реци Лени). Исто је урадио и Збигњев Бжежински, који је нацртао карту конфедерализоване Русије подељене на три дела – на (европску) Русију, Сибирију и Далекоисточну област. Сви они захтевају да се ти ресурси Русије „ставе на располагање читавом човечанству“, а у ствари Западу. Супротно томе, део контрастратегије Русије јесте да на миран начин (енергентима и цевоводима као средством) „демонтира“ амерички хладноратовски „мостобран“ на западу Евроазије – у Европи. То је дуготрајан и деликатан процес, али САД, иако су још увек водећа глобална сила, сада су „пренапрегнуте“. Њен геополитички и геостратегијски приоритет убрзано се транслира ка Далеком истоку и сучељавању са Кином. САД не могу тако „развучене“ да контролишу Европу чврсто као до сада. То је глобални геополитички контекст за процесе на Балкану и у Србији. САД желе што пре да „затворе“ питање Косова и Метохије и да се исхитреним договорима, уговорима и потписима Србија дугорочно неокенанистички „обузда“.

Хоће ли успети у томе?
Сада изгледа да се процеси развијају у том смеру. Постоји једна „школа мишљења“ у Србији која заступа тезу да нама ипак одговара замрзнути конфликт и да је у српском интересу да се у садашњим, крајње неповољним приликама, не решава косовско-метохијско питање. Очигледно је да нема другог избора. С друге стране, силе које су против српских интереса желе да се арбанашка сецесија косовско-метохијског дела Србије што пре оконча, јер не желе „још један Кипар у ЕУ“. Уколико Србија буде успела да избегне затварање конфликта, успеће у будућности да створи услове за враћање Косова и Метохија под своју контролу.

У борби за КиМ имамо подршку великих сила Русије и Кине у Савету безбедности. Подржавају нас и друге земље БРИК-а.
Имамо подршку у очувању територијалног интегритета и суверенитета наше државе од највећег дела света. С друге стране, чињеница је да САД, највећа светска сила, нису само пресудно војнополитички помогле и признале независност тзв. „државе Косово“, већ су испословале да признање дају и бројне друге државе света. Исто су учиниле и најмоћније европске земље у саставу ЕУ и НАТО. Такође је чињеница и да су те земље нама географски најближе. То су аргументи за уважавање. Али, поново ћу да подсетим на апсурд над апсурдима: да држава Србија хоће да се интегрише са онима који раде против њеног круцијалног интереса – очувања територијалне целовитости. Супротно томе, на страни Србије су: најпространија и ресурсима најбогатија земља света – Русија; две најмногољудније земље света – Кина и Индија; Кина је и једна од најпросперитетнијих економија, а по многим проценама, за деценију-две, најмоћнија земља света. Целовитост Србије подржава огроман број земаља. Посматрајте на карти света земље које су против независности тзв. „државе Косово“ (109 од 194 чланице УН), па ћете видети да је то, по територији и становништву, изразита већина света. Али, код дела српске политичке класе који би требало управо најактивније да ради на очувању КиМ у саставу Србије препознатљив је дефетизам и понашање као да у рукама држе врућ кромпир који једва чекају да баце. Постоји и знатан број српских (псеудо)интелектуалаца који сматрају да би требало „да се ослободимо Косова“. То на мале земље које од САД-а и ЕУ трпе велики притисак да признају тзв. „косовску независност“ делује дестимулативно и многе од њих после три-четири године одбијања ипак попуштају. Србију чека дуга и исцрпљујућа борба за очување територијалне целовитости, а за то је неопходно много геополитичке „кондиције“. Потребна нам је и национална енергија, која је у протеклих двадесетак година више пута исцрпљивана у разним међусобним сукобима за остваривање другоразредних, често политикантских циљева.

Како гледате на прошлогодишње отварање Канцеларије Војводине у Бриселу и регионално представљање још једног дела територије Србије?

[restrictedarea]

Србија је резидуална држава. Она је задржала територијалну поделу из времена „друге“ Југославије, која је, очигледно, била конципирана да спута српског конституенса. Зашто друге републике нису имале покрајине? Логичније је да су Словенија, Хрватска, БиХ и Македонија имале покрајине него Србија. Зар нису постојали разлози да Хрватска има неколико покрајина. Уместо да се са доласком демократије и нестанком Југославије потпуно поништи постојање покрајина као доказано деструктивних творевина, оне су о(п)стале. Србија је једина република која није променила територијалну организацију после нестанка Југославије. Нека неко наведе један истински аргумент који доказује да постојање АП Војводине (и АП Косова и Метохије) јача унутрашњу кохезију Србије. Није тешко закључити да се ствара (још један) вештачки геополитички, етнички и национални ентитет, са одложеним центрифугалним дејством. Таква искуства већ баштинимо и ништа се не чини да се то спречи. Напротив. Обично се апострофирају аутономашке намере артикулисане из Новог Сада, али се занемарује престоничко (београдско) индуковање територијалне деструкције. Нико не жели да „загризе“ у суштинско трансформисање унутрашње територијалне организације Србије. Да ли су нам потребне све општине или би неке велике општине требало да се поделе? Да ли имамо адекватну поделу на округе и да ли би унутрашња интегрисаност Србије требало да буде јача? Томе постојање покрајина свакако не доприноси. Било је добрих предлога за нашим условима примерену регионализацију Србије. На пример, академик Миодраг Јовичић је предлагао да Србија има бројније регионе, али са мањим ингеренцијама. По том концепту не би постојале покрајине. То је адекватна регионализација, а не ова тзв. „статистичка“ која нам се полако намеће. Само помињање речи „регионализација“ изазива негативан став већине јавности и стручњака због погубних искустава са деструктивном југословенском територијалном поделом. Не може се рећи само „регионализација“ и на томе остати – без детаљнијег образложења. Морало би се рећи на којим принципима је заснована регионализација, где су границе региона, која су њихова овлашћења, функцијско-гравитацијски односи…

О каквом моделу регионализације говорите?
О регионализацији која појачава територијалну кохезију државе. Академик Јовичић је 1996. године дао основну идеју и уставно-правно дефинисао „Регионалну државу Уједињених српских земаља“ (са Србијом и Црном Гором у свом тадашњем оквиру). И сâм сам се тим проблемом бавио још од 1997. године, али углавном са политичко-географског и геополитичког становишта. Приложио сам и карту свог модела регионализације, са 13 региона у Србији који искључују постојање покрајина или њихову реконструкцију дуж нових регионалних граница. Дакле, не гравитирају цео Срем и цео Банат Новом Саду. Зар је логично да Панчево, које се налази у АП Војводини, а удаљено је 13 км од Београда који има 1,6 милиона становника, гравитира Новом Саду? Сремска Митровица је више повезана са Шапцом, који се налази с десне стране реке Саве и јужно од покрајинске „границе“, него са Новим Садом. Војводина је анахронизам из времена „друге“ Југославије. Војводина припада титоистичко-кардељистичком наслеђу, које би требало да је давно превазиђено, а реанимира се геополитичком инфузијом ради креирања нове апсурдне формуле: уместо „Слаба Србија, јака Југославија“, успоставља се „Мала Србија, стабилан (Западни) Балкан“. Ма колико слушали заклињања у еуропејство, покрајина Војводина је суштински антиевропска творевина. Кроз тај део Србије предвиђена су два европска коридора, Коридор 7 и Коридор 10, који су трасирани Подунављем и Посавином. Камуфлирани, софистиковани војвођански сепаратисти хоће границу тамо где су коридори. То је антиевропски. Посавина и Подунавље требало би да постану на хиљаде километара дуге гравитационе зоне, које у својој близини искључују постојање граница са неизбежном појавом хало ефекта.

Не прође много времена да се лидери Републике Српске (РС) не пожале на маћехински однос Београда. Да ли се успоставио чвршћи зид на Дрини између две српске републике? С друге стране, утисак је да је српски народ у Српској сједињенији него у Србији када је у питању очување српских националних интереса и Косова и Метохије у саставу наше државе.
РС се суочила и још се суочава са врло агресивним настојањима да буде укинута, поражена и утопљена у унитаризовану БиХ. Српски народ у РС развио је одбрамбене механизме и на ентитетском и на државном нивоу. Између две најјаче странке, СНСД и СДС било је тешких речи и оштрог политичког супарништва. Има тога и данас. Али, када су угрожени српски национални интереси, налази се „најмањи заједнички садржалац“ јединства и консензуса. Супротно томе, недовољно јединствен став српског народа у Србији последица је уграђеног југословенског „чипа“ којег се нисмо  ослободили упркос катаклизми коју преживљавамо – то су републичке и покрајинске границе. Према многим мишљењима у свету, али и у земљи, само централна Србија је „безопасна“ Србија.  Војводина и КиМ у њеном саставу – ето већ „баука велике Србије“. Као да су блискије везе Србије и РС опасније од огромне Русије, многољудне Кине, атомског Ирана и свих муџахединско-талибанско-алкаидско-терористичких формација заједно. Те републичке границе из времена „друге“ Југославије нама су и даље у глави. Сетимо се почетка распада Југославије и Бадинтерове комисије, када се нама истовремено сервирала теза о новодолазећој демократији и светињи републичких граница. Уместо демократског изјашњавања конститутивних народа на територији целе СФРЈ о останку или одласку из заједничке државе, демократскијима су проглашене републичке границе као линије поделе. По чему су демократскије унутрашње, републичке границе, наметнуте на идеолошко-једнопартијском принципу и никада скупштински верификоване, од изјашњавања конститутивних народа на нивоу целе државе чији опстанак се доводи у питање? Код нас су и вишестраначки избори спроведени на републичким нивоима, а не на државном. У тренутку „разби-распада“ Југославије демократија је одступила пред геополитиком.

Утисак је да западне силе чине све да би спречиле стварање јаке Србија и јаке РС, које би истински успоставиле своје специјалне везе и утицале да поново постанемо респектабилан чинилац на Балкану?     
То није у интересу великих сила тласократског Запада. Оне ће све учинити да то онемогуће. Такође, и нашим суседима то не одговара. Хрватска никада неће добронамерно да гледа на јачање Србије и РС и њихових веза. Сетите се изјаве некадашњег председника Хрватске Месића да ће, ако буде требало, и војском пресећи РС код Брчког на два дела. Подсетићу да је Хрватска чланица НАТО-а и пред вратима ЕУ. То је била индикативна геополитичка и геостратегијска изјава. Уз то, погледајте локације где се у БиХ концентришу муџахединско-вахабијска насеља. То је углавном простор између Тузле и Добоја. То није случајно. Уосталом, није случајно и Брчко постало дистрикт. Један од два установљена основна принципа Дејтонског мировног споразума 1995. године био је континуитет територије РС и Федерације БиХ (други принцип био је територијални однос: 49 одсто за РС и 51 одсто за Федерацију). Формирањем Дистрикта Брчко инсталиран је „клин“ између источног и западног „крила“ РС. Зашто, на пример, Дрвар, који се налази у Федерацији БиХ, а где су Срби већинско становништво, није постао дистрикт? Зашто Дрвар не би био „клин“ између два дела Федерација БиХ? То би била аналогна геополитичка творевина Брчком. Али, Брчко и многе друге појединости унапред је требало да буду функцији унитаризације БиХ. Постоје интегрални српски интереси који не могу да се остваре тренутно или краткорочно, али постоје и они које нико не може да спречи. Требало би да се успостављају интензивнији односи и везе Србије и РС. На пример, образовни системи две републике требало би да буду компатибилни. Зашто нема боље размене професора и студената? Зашто нема обавезних школских екскурзија из Српске у Србију и из Србије у Српску? Зашто нема заједничких летњих кампова талентованих младих математичара, биолога, географа, тенисера, одбојкаша, извиђача…? Зар је немогуће организовати свесрпске Видовданске конкурсе  са темама из националне историје, археологије, етнологије…? Очигледно је да још увек немамо довољно националне одговорности и раније помињане геополитичке кондиције.

__________________

Сада се заузимају позиције за будућност

Имате ли утисак да смо сведоци превише ратних сукоба на почетку 21. века? Балкан, земље Средоземља, Блиски исток, Средња Азија, најаве сукоба на Далеком истоку. У свим сукобима активан чинилац и покретач су САД.
Очигледно је да су САД, победник у Хладном рату, још увек моћније од других земаља света појединачно. Долазеће силе још не могу да стигну снагу Запада. Упркос проблемима које Запад има, било да је реч о економским, социјалним или унутарполитичким, још увек је изузетно војно доминантан. Подсетићу да је војни буџет САД-а сличан војном буџету остатка света заједно. Та чињеница не би требало да се пренебрегне. САД располажу најснажнијом војном машинеријом и на тај начин могу да наметну своје политичке, економске и геостратегијске интересе, тј. могу да заузму већину кључних позиције и да узму значајан део потребних природних ресурса. Сада су САД у трци са временом, јер желе све то да остваре пре него што остали ојачају. Како би рекао Бжежински, ако мисле да задрже глобалну доминацију или макар глобално вођство, неопходно је да САД, као и свака Империја током историје, онемогуће  „да се варвари удруже“. Када се заузму кључне позиције, онда се тешко губе. Енергенти представљају пресудно важан адут за задржавање или успостављање супремације. Чињеница да чак ЕУ не може енергетски да се ослони на помоћ САД-а (са којима је у свеколикој симбиози), него мора да се оријентише ка Русији (са којом је традиционално у супарничким односима), потврђује да је енергетска безбедност од виталне важности у времену које долази. Сада се заузимају позиције за будућност. Не би требало заборавити и да је војноиндустријски комплекс врло моћан и да не може без сталних сукоба на светској позорници. У супротном, нема разлога да постоји. Производња оружја и војне опреме запошљава веома много људи и одржава неку врсту социјалног мира. Замислите да у целом свету одједном престану ратови и да више нема потребе за производњом оружја. Међутим, војни буџети већине земаља су у порасту, а нарочито оних које долазе на високе светске позиције.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *