Почетна / Интервју / Миломир Степић: Нема разлике између ЕУ и НАТО-а (I део)

Миломир Степић: Нема разлике између ЕУ и НАТО-а (I део)

Разговарао Угљеша Мрдић

Све одлуке ЕУ, предвођене њеним најмоћнијим чланицама, биле су против српских ставова и интереса. Да не говоримо о нашем искуству са НАТО-ом који је на нас извршио оружану агресију. Када се све ово узме у обзир, онда је удео грађана који би се изјаснили „за“ ЕУ-интеграције (нешто мање од 50 процената) – фрапантно висок… Србија је једина земља на свету која тежи интеграцији у организацију која јој одузима део територије

 

Нема суштинске разлике између ЕУ и НАТО-а. Реч је о две комплементарне организације које репрезентују Запад, трансатлантизам и заједнички таласократски геополитички концепт и идентитет. Разлика је само у томе што је ЕУ економско и политичко крило, а НАТО војно и геостратегијско крило трансатлантизма. То није само моје мишљење, већ недвосмислен став челника из ЕУ и НАТО-а, као и геополитичких теоретичара и практичара на Западу. Уосталом, за сада само пет европских чланица НАТО-а није у ЕУ (Хрватска ускоро постаје) и шест чланица ЕУ није у НАТО-у. Али, најмоћније и најутицајније јесу и у једној и у другој организацији – Немачка, Француска, Велика Британија, Италија“, каже у интервјуу за „Печат“ проф. др Миломир Степић, географ и стручњак за геополитику.
Наш саговорник подсећа да то доказује и став првог човека ЕУ Хермана ван Ромпеја, који је у обраћању на Самиту НАТО-а у Лисабону, крајем новембра 2010. године, потенцирао да су „ЕУ и Алијанса два најприснија партнера“, да ове две организације „плове истим бродом већ деценијама“ и да „без Алијансе не би било ни Уније“!
„У нашем јавном мњењу, то јест у већини медија у Србији, намеће се став о наводној разлици између НАТО-а и ЕУ. Сходно томе, наглашава се да ми као хоћемо у ЕУ, а да као нећемо у НАТО“, сматра др Миломир Степић.

Како коментаришете кандидатуру Србије за место „кандидата за кандидата“ у реду за пријем у ЕУ? Шта би према Вашим проценама народ рекао на евентуалним референдумима о пријему у НАТО и ЕУ?
То је тешко проценити. Референдум за улазак у ЕУ ће се прво пропагандно брижљиво припремити, а мишљење народа обликовати. После тога је врло тешко очекивати да ће већи део народа да каже „не“. То је могуће само ако буде омогућен равноправан приступ медијима и за оне који су против уласка у ЕУ. Сада смо сведоци пропагандне пресије о животној важности уласка у ЕУ. Исто је и са тзв. „про-НАТО опцијом“. Ако је веровати агенцијама за истраживање јавног мњења, дошли смо до знатно мање од 50 процената грађана који су за улазак у ЕУ. Може ли се само замислити колико би тај проценат био мањи да сви имају равноправан приступ у медијима? Требало би допустити јавности да сазна и одмери и све аргументоване разлоге против приступа Србије ЕУ. Следствено, проценат приврженика укључивању у НАТО не само да је сада разумљиво мали, већ би у тим условима био још мањи. Требало би подсетити јавност и на наше односе са ЕУ и НАТО (нарочито са појединим водећим земљама тих организација) у протеклих двадесетак година. Сетимо се почетка „разби-распада“ СФРЈ. Све одлуке ЕУ, предвођене њеним најмоћнијим чланицама, биле су против српских ставова и интереса. Да не говоримо о нашем искуству са НАТО, за које често чујемо да је негативно јер проистиче из емоција. А како да не буде и емотивно, када је НАТО на нас извршио оружану агресију. Не могу тек тако да се избришу емоције људи који су због тога изгубили чланове породице, остали инвалиди, изгубили здравље, посао, кућу, имовину… укључујући и покушај ампутације косовско-метохијског дела државне територије. Када се све ово узме у обзир, онда је удео грађана који би се изјаснили „за“ ЕУ-интеграције (у овом тренутку нешто мање од 50 процената) – за мене је фрапантно висок. Замислимо да је у протеклих двадесетак година било потпуно супротно, тј. да су ЕУ и НАТО вукли само позитивне потезе по Србију и српски народ у целини. На пример: да су признали Републику Српску Крајину (РСК), да нису смањили Републику Српску (РС) и задржали је у саставу БиХ, да нису бомбардовали РСК, РС, Србију и Црну Гору, да су јасно поручили Црној Гори да неће дозволити њено отцепљење од Србије, да су се залагали против покушаја сецесије косовско-метохијских Арбанаса, да нису 22 земље ЕУ признале једнострану нелегалну независност Косова, да су непристрасно посредовали у сукобима, да нису вршили антисрпску пропаганду, да су били неутрални у спровођењу мировних планова…

Шта би се онда догодило? Да ли би то значило да би требало да идемо у ЕУ?
Да се све наведено догодило, као што сам рекао, нама у прилог, чак и онда би требало да размислимо да ли имамо интерес да уђемо у ЕУ – првенствено политички и економски. Ако погледамо ствари са садашње тачке гледишта, видимо да ЕУ нама одузима део територије – Косово и Метохију (КиМ). Србија је једина земља која тежи интеграцији у једну организацију, а иста та организација одузима јој део територије. То је невероватно. Хипотетички гледано, да смо имали само позитивна искуства са ЕУ, опет би било неопходно да темељно размотримо који је наш интерес од уласка у ту интеграцију наднационалног карактера. Срби су имали бројна негативна искуства са наднационалним интеграцијама.

На које наднационалне интеграције мислите?

[restrictedarea]

На већину наднационалних интеграција у последњих сто година. Постоје два суштинска разлога за сумњу у исправност идеје о још једној наднационалној интеграцији (КиМ јесу важан, али ипак изведен разлог). Први суштински разлог јесте да ли улазити у наднационалну интеграцију, а да претходно није обављена национална интеграција. То би била још једна прекоредна интеграција. Нормалан пут је да се прво интегришемо на националном нивоу, а онда да размислимо о наднационалним интеграцијама. То је исто као да хоћемо да на кући прво градимо кров, а тек потом темељ. Не би требало заборавити да смо имали већ два негативна искуства са прекоредним, наднационалним интеграцијама у облику „прве“ Југославије и „друге“ Југославије. И сада поново срљамо у трећу наднационалну интеграцију – у ЕУ. А управо та интеграција учинила је све, од деструктивно артикулисаних политичких притисака и одлука, до драконских економских санкција и пропагандног анатемисања (под заставом НАТО-а и војним ангажманом), да спречи српско државно интегрисање у апроксимативним границама српских земаља. Поново у аморфном политичко-територијалном стању хоћемо да уђемо у наднационалну интеграцију. Може да се деси да последице буду исте (или горе) као у претходним Југославијама. Онда ћемо опет да расправљамо зашто смо донели погрешну одлуку (или је ту одлуку донео неко уместо нас). У стварању обе Југославије пресудили су интереси великих западних таласократских сила победница. Могуће је да тако следи и сада.

Који је други разлог?
Други суштински разлог за запитаност о нашим стремљењима јесте да ли ми заиста цивилизацијски припадамо том свету у који желимо да се интегришемо. Цивилизацијска припадност сваке земље и народа је веома важна, а основа сваке цивилизације је религија. Као што је рекао Семјуел Хантингтон, аутор концепције „сукоб цивилизација“, ЕУ и НАТО су творевине Западне цивилизације, док Србе и српски простор сврстава у Православну цивилизацију. Намеће се логично питање зашто су у ЕУ и НАТО укључене Румунија, Бугарска и Грчка, које су, такође, земље Православне цивилизације? Хантингтон запажа да се ради о „аномалији“ проистеклој из покушаја цивилизацијске конверзије „усађивањем западног вируса“, што никада није резултирало истинским интегрисањем у нову, у овом случају Западну цивилизацију, већ стварањем проблематичних, нестабилних и анархичних – тзв. „растрзаних држава“. Очигледан пример је Грчка. Грчка је укључена у ЕУ и НАТО као организације њима стране цивилизације, чија је основа друга религија, тј. римокатоличанство и протестантизам. Грци се сада „боре као грешни с’ душом“. Тако је било и када је све изгледало идеално. Нису они преко ноћи направили 360 милијарди евра дуга, него то траје деценијама. Сведоци смо размене међусобних увреда на цивилизацијској основи, у којима западноевропске и централноевропске чланице ЕУ и НАТО приказују Грке као лење, неорганизоване, расипнички настројене Византинце. Исто то очекује и Бугарску и Румунију. Сада наша генерација доноси далекосежну одлуку и плашим се да ћемо евентуалну грешку платити високом ценом, а два пута већ јесмо када су у питању „прва“ и „друга“ Југославија. Због тога смо пред демографским и економски колапсом. Геополитички смо дезоријентисани и због опијености југословенством још увек мамурно тумарамо балканском ветрометином.

Председник ДСС Војислав Коштуница је у књизи „Зашто Србија а не ЕУ“ навео седам разлога зашто Србија не би требало да приступи европским интеграцијама. Председник СНС Томислав Николић је рекао да би Србија требало да иде у ЕУ, али не ако је услов независност КиМ. Против уласка у ЕУ су радикали и многе друге странке и покрети. За беспоговоран улазак у ЕУ су све чланице владајуће коалиције. Мислите ли да полако у нашем јавно-политичком животу настаје једна свест, по којој су национални интереси важнији од разних наднационалних интеграција?
Добро сте рекли, да се полако ствара свест. Чини ми се да је то „полако“ сувише полако и са закашњењем. Национални интереси требало би увек да имају предност пред наднационалним. Плашим се да ће догађаји да нас претекну. Оно што се мени не свиђа код ставова странака и лидера које сте навели је да је реч о реактивном поступку – због КиМ. Српски народ је с правом најосетљивији када су КиМ у питању, првенствено због духовних, историјских, културних, цивилизацијских и државотворних разлога. Али, мало се спомињу и економски разлози. Погледајмо актуелну ситуацију. Ми смо сада били на ивици катастрофе када је у питању снабдевање електричном струјом. А енергетски потенцијал КиМ је огроман. Када би контролисала лежишта лигнита на КиМ, Србија би могла да буде енергетски лидер на Балкану. Замислите колико би Србија била снажна и геополитички утицајна држава, са огромном производњом струје, захваљујући косовским, метохијским и дреничким лежиштима лигнита. Та лежишта су неколико пута већа од колубарских и костолачких заједно, а захваљујући резервама у та два басена производи се више од половине струје у Србији! У будућности, ко буде био енергетски, биће и геополитички хегемон. Србија би могла да извози струју у све суседне земље и да тако утиче на њихову (гео)политику, слично Русији, која снабдевајући гасом ЕУ, све више почиње да јој диктира геополитичке услове.

Како коментаришете све ово што се дешава око „преговора“ Београда и Приштине и све потписане споразуме између два преговарачка тима под окриљем Брисела? Обе стране су закључиле да је „завршена прича“ у вези са регионалним представљањем Косова, што је основа независности, а на шта је пристао и званични Београд. Колико је овај договор опасан по српске интересе?
Уместо да Србија на све могуће начине онемогући сецесионистичкој покрајини могућност било какве међународне активности и регионалног представљања, Србија би требало да помогне тзв. „независном Косову“ да државоликост претвори у државност. Невероватно! Замислите да је Хрватска помагала регионално представљање Републике Српске Крајине. Супротно томе, Хрватска је чинила све да врати под своју контролу целокупну територију у АВНОЈ-ским границама. Ми немамо све релевантне информације које се тичу „дијалога“ у вези са КиМ. Остаје да видимо како ће и да ли ће бриселски „споразуми“ бити верификовани у Скупштини Србије. Мислим да је то једна велика игра и велика маска. Не би требало заборавити и на „тајминг“. Очигледно је да нас уцењују ради кандидатуре за пријем у ЕУ. Шта ће се догодити ако и то тзв. „независно Косово“ буде имало аспирације да уђе у ЕУ. Зашто косовско-метохијски Арбанаси не журе у европске интеграције, него чекају? Зашто Србија жури у ЕУ? Зашто се тзв. „држави Косово“ не постављају аналогни услови? Зашто „наши пријатељи“ из ЕУ не поруче Приштини да могу у ЕУ само као део Србије? Зашто су им дозволили да користе евро као своју валуту ако су „статусно неутрални“? Није тачно да нам не траже признање косовске независности. У ЕУ се примају само међународно признате државе, чланице УН. Дакле, кад-тад ће се поставити питање: „или Косово, или ЕУ“? А нама се стално пласира демагошка теза како су нам важни људи на Косово и Метохија, а не територија. Најблаже речено, то је којештарија. Не могу људи да лебде. Нису у виртуелном простору. Они живе на конкретној територији. Свима је територија важна – Хрвати су територију Републике Српске Крајине војно „враћали у уставно-правни поредак Хрватске“; муслимани (касније самопреименовани у Бошњаке) не одустају да територију под својом контролом „разлију“ до АВНОЈ-ских граница БиХ; Црногорци су територију Црне Горе одвојили од Србије, упркос чињеници да су становници који се изјашњавају као „Црногорци“ фактички настањени на мањој површини од становника који се изјашњавају као „Срби“ и говоре српским језиком; арбанашки сецесионистички покрет жели да територију КиМ ампутира од Србије… Зар се само Срби односе према територији и границама нихилистички? Шта учинити са Србима на КиМ? „Хумано их преселити“ у централну Србију, како етаблирани борци за демократију и људска права поручују из телевизијских емисија? Данас њих, а сутра Србе из Рашке области или Војводине? Ко је следећи? Чули смо и предлог универзитетског професора да би требало демонтирати српске манастире и цркве на КиМ и пребацити их у Шумадију! То је један радикално техницистички и атеистички став. Он не схвата да су цркве и манастири српске светиње, које су духовно везане за територију на којој су настале. Постоје фасцинантне реплике Грачанице и у САД-у и у Требињу, али то није она прва Грачаница, која је само на једном месту – на Косову и Метохији. Можете је у Требињу звати херцеговачка Грачаница, али се зна да је реплика. Србија као права држава требало би да се брине и за територију и за грађане, како за Србе, тако и за Арбанаса, и друге националне мањине и етничке групе. И Арбанаси на Косову и Метохији  су грађани Србије. У ствари, ми смо доспели у потпуно пасивну и дефанзивну позицију. Носи нас стихија. Постали смо геополитички објекат. Устав нас обавезује не само да „никада, ни експлицитно, ни имплицитно, не признамо независност Косова“, него и да се активно боримо да Косово и Метохија остане у саставу Србије.
Наставиће се

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *