Почетна / Интервју / Милица Новковић: Шта је то стваралачко васпитање?

Милица Новковић: Шта је то стваралачко васпитање?

Разговарао Дејан Перишић

У општем метежу сви се баве последицама, а нико не увиђа да су „нови“ васпитни облици – награђивање и кажњавање (одузимање награде) – слуге старог, срушеног ауторитарног система, главни узрочници разарања породице, прво традиционалне, а потом модерне, „плишане“

Нацрт Закона о правима детета изазива већ месецима бројне полемике. Главна тачка око које се у јавним расправама ломе копља јесте питање „батине“. По мишљењу наше саговорнице Милице Новковић, дугогодишњег професора српског језика и књижевности у основним и средњим школама у Београду, на овај начин свесно се пренебрегава суштински проблем – „батина“ није једини насилни метод. Наиме, од ауторитарног васпитања, које је почивало на „батини“, прешло се на модерно „плишано-насилно“ васпитање које је „батину“ заменило „позитивним условљавањем и благом принудом“, односно наградом (поткупљивањем деце) и принудом (ускраћивањем награде). На тај начин обликује се похлепно и фрустрирано дете, пуно потиснуте агресије, јер није васпитавано са љубављу већ „low tach“ насиљем. Милица Новковић је, иначе, аутор „Породичног буквара – васпитање без награде и казне“, уџбеника у којем се представљају методе „стваралачког васпитања“. Шта је заправо стваралачко васпитање, да ли је његово остварење могуће и какво нам је васпитање уопште потребно у трећем миленијуму, неке су од теме овога разговора.

Постојећи предлог Закона о правима детета неки аналитичари називају законом о забрани родитељске слободе. Да ли смо сведоци како традиционално, патријархално друштво, и пре свега породица, завршавају своју историјску улогу? У чему је проблем модерне породице?
У другој половини двадесетог века, у најразвијенијем делу света завршена је  технолошка револуција. Ушло се у еру чипа. Ново доба тражило је промене.
Остварен је сан о демократији као најсавршенијем облику друштва, испуњен „новом библијом“ о правима човека, правима жене и детета. Тако је из васпитног система укинута и метода „батине“ која је означила крај ауторитарној, пирамидалној организацији живота.
Прошло је од тада скоро седамдест година, а у велики сан више нико не верује. Нема мира, нема љубави, традиционална породица се урушила, савремена се растаче, деца су постала мали и велики диктатори, насиље буја, криза рађа кризу, сукоб богатих и сиромашних је непрестан и све јачи, похлепа и богатих и сиромашних добија размере епидемије. Људи престају да сањају снове који им се неће остварити. Не виде излаз из хаоса.
У општем метежу сви се баве последицама, а нико не увиђа да су „нови“ васпитни облици – награђивање и кажњавање (одузимање награде) – слуге старог, срушеног ауторитарног система, главни узрочници разарања породице, прво традиционалне, а потом модерне, „плишане“. Трaдиционална породица је упражњавала физичку и вeрбалну казну, која је данас законом забрањена. Постојала су јасна правила, она су се поштовала силом или милом. У замену, савременој породици је понуђено: позитивно условљавање (уметање интереса између детета и рада), што развија похлепу јер се све ради из интереса, и блага принуда (одузимање награде), што изазива потиснуту агресију похлепне свести. При том правила нису обавезујућа, зато што се све може, али и не мора. Зато похлепа и насиље метастазирају у све поре друштва. Кључ опоравка друштва је у рукама породице. „Плишана“ породица се мора трансформисати у стваралачку, одбацивши казну и награду, као васпитна, боље рећи, као средства дресуре човека.

[restrictedarea]

Ако сам добро схватио, суштина вашег метода стваралачког васпитања јесте васпитање без награде и казне. Да ли је то уопште могуће?
Када ме питате да ли je могуће васпитање без казне и без награде тиме само показујете да и у 21. веку верујете како је човек животиња коју би и даље требало дресирати. Коначно морамо прихватити истину да је човек божанско биће које се рађа с клицама љубави, радости, доброте, рађа се са огромним позитивним потенцијалом. Све то се може развити само у одсуству дресуре, у условима без казне и без награде.

Ко су ваши претходници, учитељи да тако кажем? На чему се стваралачко васпитање заснива, и да ли је до сада игде примењено и остварило неке резултате?
Четврт века сам као професор примењивала „Нову школу“, преминулог, непознатог и непризнатог педагога Петра Савића. Од 1932. године, он се борио да заживи школа без класичне казне. Деведесетих година прошлог века, као претходница економској транзицији, транзиција васпитања улази у сваку традиционалну породицу. На сва звона се објављује да је класичној казни дошао крај и да би је требало заменити „цивилизованијим“ васпитним облицима (шаргарепом). Професор умире баш у то време. Да ли је разумео подвалу, не знам. Своје знање и искуство преточила сам  у књигу „Породични буквар“ који је утемељен управо на принципима стваралачког васпитања, васпитања без казне и без награде.
Моја мисија ширења овог знања траје већ дванаест година. Резултатима сам задовољна. Стотинама бесплатних предавања у школама, вртићима, на факултетима, у болницама, затворима, банкама, библиотекама, после десетина ТВ и радио емисија, после безброј новинских чланака, то знање је стигло до ко зна колико хиљада људи у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Словенији, али и до српске дијаспоре у Европи.

Из ваше књиге сазнајемо да модерно васпитање има чак пет погрешних модела васпитања. Да ли можете да нам објасните детаљније, шта је проблем у преостала три модела: презаштићивању, вербализму и злоупотреби имитаторског облика учења, као најмоћнијем васпитном моделу?
Остала три, врло снажна и још погубнија васпитна модела, у јавности се уопште ни не помињу. Презаштићавањем деце од рада, учења, годинама већ стварамо лењу и несвесну децу. Презаштићујемо децу од реда, од проверених вредности, бацајући их екрану у загрљај. Најгори виртуелни и аудитивни садржаји, агресивне игрице, лоша музика, литература сумњиве вредности, формирају свест наше деце. Родитељи и наставници су на маргини васпитног утицаја.
Када родитељи схвате да су као последицу добили похлепну, лењу, несвесну, агресивну децу, прелазе на вербализам, на најнеморалнији васпитни модел, јер родитељ очекује да дете буде морално у неморалним ауторитарним условима живота. Истовремено, родитељи не укидају казну, награду, презаштићивање, те деца не могу савете родитеља да преточе у дела. Отуда често чујемо грубе дечије поруке, које не знамо да очитавамо: „Не  гуши ме! Сви ме смарате!“ Као последицу  добијамо завидну и агресивну децу, јер у ауторитарним условима није могуће  развити потенцијал, таленте, љубав, што додатно фрустрира децу.
Ова четири модела су сасвим довољна да уништимо бистри извор наше деце. Похлепно, лењо, агресивно, завидно, отуђено дете ће бирати најгоре виртуелне садржаје: насиље, секс и рекламе. Слично препознаје слично. Жалосно је што потрошисмо толики новац и труд бавећи се последицама. Скупи програми: „Реци дроги, не“, „Кликни безбедно“, „Школа без насиља“, „Адреналином против дроге“ и тако редом, не дају спектакуларне резултате. Све остаје мртво слово на папиру, јер се не отклањају узроци, „плишани“ васпитни модели.

Кажете да погрешно васпитање води погрешном начину живота. Како је човек психосоматско биће, тако и његово здравље зависи управо од живота који води и од хармоније духа, душе и тела. Да ли васпитање утиче на наше здравље?
Ако човека кажњавате покрећете лавину љутње, беса, гнева. Ако га награђујете за сваки корак, то подстиче емоцију радости која и те како утиче на ментални ниво и изворна жеља се трансформише у патологију, у похлепу. Када се изворне емоције намноже, потисну или искриве, тада се разбољева и тело и душа, а раст духа бива заустављен.
Свака емоција контролише и два физичка органа. Енормна или изгубљена радост утиче негативно на срце, крвни систем, штитну жлезду и танко црево. Отуда толико емоционалних, физичких и менталних обољења у савременој породици.

Чини се да се не само српско друштво, него и читав свет налази у прелазном периоду, изазваном економском кризом. Колико она утиче на васпитање у породици?
Први миленијум хришћанске цивилизације био је миленијум идеја, други је материјализовао идеје, остаје нам трећи, који би требало да направи равнотежу између материјалног и духовног. Почетак овог миленијума делује апокалиптично, што је природна последица јаке материјалне свести претходног миленијума, ојачане  похлепом и насиљем као последицом награђивања и кажњавања у васпитању. Економска криза од које страхује читаво човечанство заправо реално ни не постоји. Она је последица моралне и духовне кризе коју индукује савремена породица „плишаним“ васпитањем.
Решења која нуди ауторитарна, нечовечна, похлепна свест неће свет извести из кризе. Не могу се извршити промене са истом матрицом. Неолиберални, сурови, похлепни капитализам, увећавање капитала најбогатијих, уз обавезно осиромашење сиромашних, не дозвољавају излазак из кризе. Сукоби ће се наставити, ратови ће потрајати, штрајкови ће се смењивати, кризе ће се обнављати. Преживеће ово тешко време само они који буду сачували потомство, у оквиру породице, који себи и потомцима, упркос свим тешкоћама, омогуће услове за трансформацију свести.

Андрић је рекао: „У детињству добијамо батине и потом целог живота се лечимо од тих батина.“ Да ли батине заиста остављају толико ужасне трагове на човековој души? Опростићете ми ако сам неумесан, али желео бих да вам поставим једно лично питање, какво је ваше искуство у овом погледу, претпостављам да сте одрасли у традиционалној породици, где батине нису биле реткост?
Као и сва деца традиционалне породице добијала сам батине за све и свашта. Патила сам више од друге деце и питала сам се непрестано: зашто вас  туку они који тврде да вас воле, зашто деца не слушају увек оне које воле, зашто временом љубав у породици постаје терет, обавеза, форма, зашто више волиш другарицу од сестре, зашто мора да лажеш родитеље и они тебе, зашто се говорило: „Ко се бије тај се воли“ или „Батина је из раја изишла“?
Сада ће заговорници батине рећи: „Видиш да је добра батина, да није било батина не би било ‘Породичног буквара’“. Нисам присталица теорије која каже да се само кроз патњу и бол расте и ствара. Нисам, јер је човек за радост и добро саздан. Време стваралаца који буду одрастали у породицама које васпитавају децу и децу хране љубављу, тек долази.
Незрело човечанство је увек стварало бол и болест, па онда трагало за леком. Деца стваралачких породица ће нам се чудити зашто смо свој живот протраћили тражећи лекове, када смо рођењем здрави, цели.

Нема човека да живи, а да не греши, каже Свето писмо. Применивши то на породицу, могло би се рећи нема родитеља који васпитава дете, а да није погрешио. Ви у васпитни модел уносите још једну новину – опроштај родитељима.
У корену речи грешити је грех. Грехова има безброј: похлепа, насиље, завист, љењост, пакост, гордост. Већину грехова смо стекли тако што су наши родитељи грешили у васпитању. Заклињали смо се у детињству да ћемо бити сасвим другачији од њих. Онда смо их мрзели јер смо правили исте грешке, на истим местима, у односима са својом децом, својом породицом. Постајали смо исти као наши родитељи или још гори од својих родитеља, када је васпитање у питању. Те нове грешке им нисмо опраштали, као ни нама наша деца. Ако смо им и опростили све је било на вербалном нивоу, зато што смо се плашили родитељске клетве, или смо им искрено опраштали у старости, када нам све то више није било важно, јер њих више нема, а и ми се спремамо на пут.
Када добијете знање стваралачког васпитања, када отклоните казну и награду у васпитању, када створите услове за врлински пут своје деце и вас, када за живота видите децу као остварена бића, када осећате да љубав траје, тада се догоди спонтани опроштај својим родитељима, својој браћи и сестрама, својим учитељима, својим пријатељима и непријатељима. Шта им опростимо? Опростимо им незнање, јер да су знали не би грешили. Пошто нису знали, немају ни одговорности, па им не можемо ништа ни замерати. Опроштај је за мене нови пут, на којем се не понављају грешке предака. Опроштаја има тамо где има преображаја.

Ваш метод стваралачког васпитања заснован је на љубави. Љубав је духовна категорија и Ви много говорите о духовности. На почетку Ваше књиге као својеврсни мото налази се „Химна о љубави“ светог апостола Павла. Колико су духовност и вера важни за васпитање?
Мало бих другачије поставила питање: „Колико је васпитање важно за духовност и веру?“ Полазим од истине да се човек рађа са клицом религиозности, која мора да се развије у сваком од нас јер без ње нема ни истинске вере. Зашто је кроз историју било релативно мало истински религиозних људи? У традиционалној породици се говорило „Убићу Бога у теби!“ И то им је полазило за руком, са батином у руци. Уз батину, само су људи изузетно јаки успевали да развију религиозност, упркос свему. Такви су спознали Бога и зато је њихова вера била тако дубока и јака. Црква је била и остала чувар духовног блага, које се стављало и ставља у функцију васпитања генерација. То духовно благо има непроцењиву улогу у васпитању нараштаја.
Данас је готово немогуће да „плишане“ генерације развију клицу религиозности. Препреке су непремостиве, непремостиви су штап и шаргарепа. Како може похлепан, лењ, завидан, горд да буде религиозан? Такав не може да сведочи Бога својим животом. Вера таквога је слабашна и када се такав Богу моли.
Отуда данас је мали број истинских верника међу онима који долазе у цркву или међу онима који служе Богу и народу у цркви. И верник и свештеник старијих генерација стасавали су уз батину, а млађе генерације одрастају у „плишаној“ породици.

За крај, реците нам како замишљате идеалну породицу? Да ли је она, уопште, могућа?
Духовни раст, рад на ослобађању од грехова и грешака, од лоших навика, од лошег чињења и нечињења, рад на расту клица љубави и доброте, рад на самоостварењу свих унутрашњих потенцијала, рад на расту религиозности, истрајавање на врлинском путу… Све то одвија се током целог живота, тако да можемо говорити само о идеалу, о циљу којем ваља стремити кроз стваралачку породицу, о идеалној породици још не. Зато бих уместо идеалне породице радије говорила о идеалним условима за њено појављивање. На појавном облику свака стваралачка породица  биће идеална на свој начин, у складу са оним што носи као потенцијал, али ће свака од њих имати заједнички именитељ љубав, доброту и унутрашњи мир.
Све породице су кроз историју стремиле овом циљу, али су га само ретке оствариле. Стваралачка породица неће кварити унутрашњу лепоту човекову.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. svaka čast na detaljnoj i tačnoj analizi našeg obrazovanja i vaspitanja. slično je i u školi, i u porodici. samo čini mi se da je za sve kriva „zbrka“, različita merila, mešanje arhaičnog i ultramodernog i raskorenjenost ljudi.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *