Почетна / Други пишу / Међународна подршка демократији као политичка атракција (II)

Међународна подршка демократији као политичка атракција (II)

Истичући потребу за политичким променама у Русији, опозициони (прозападни) експерти пре свега имају у виду структуру државне власти – колико је треба доделити председнику, колико парламенту, колико судовима различитих нивоа. Међутим, да ли данашњи руски политички систем, ма колико формално изгледао као школски пример система “поделе власти”, као и “контролисаности и уравнотежености” (која је са своје стране оживотворила теорију Т. Хобса “рат свих против свих”), може бити реформисан колико-толико брзо? Традиционални руски принцип државног устројства (не заборавимо да је Русија, за разлику од историјски младе Америке – држава са вишевековном традицијом) принципијелно је другачији, него у земљама евро-америчког Запада.

Као што је добро приметио петроградски политиколог Игор Михејев у свом фундаменталном делу “Руска идеја и савремена Русија”[1], које је остало готово непримећено, руски поглед на свет изграђен је на принципу солидарности свих здравих снага друштва, а нездраве немају право гласа, чак ни саветодавног”.Тај принцип, подсећа политиколог, био је у извесној мери реализован у концепцији сабора свих слојева, у органском јединству чврсте власти и широке народне демократије. Укратко, политичка реформа – није брза ствар. За саборно устројство државе (а како је заобићи, ако знамо за руске “темељне вредности”, ако знамо да је улога руског народа у стварању државе призната на највишем званичном нивоу) морамо стрпљиво, не једну годину, припремати терен и услове. Тако да реформа државног устројства, данас уопште није прворазредни задатак.

Једини наш, руски ресурс, каже И. Михејев – јесте морални ресурс, “тако да је историјска истина на нашој страни, а историјскaлаж наметнутног русофобског пројекта, већ многима је видљива”. И овде је аналитичар уочио веома озбиљан проблем. Морални ресурс захтева оживотворење. Значи,захтева јавне личности, способне да оживотворе руску историјску истину и јасно је артикулишу у речи – јединство. Једна од данас ретких таквих јавних личности – Наталија Нарочницкаја – формулисала је у неколико речи ту историјску истину. Већина је гласала за Путина – сматра Наталија Нарочницкаја – рачунајући на то да ће се он обрачунати са наслеђем деведесетих година. Не ради се ту ни о каквим социјалним давањима народу, већ о курсу за ликвидацију темеља онога што је допринело неравноправности, о смени западне парадигме, о непоколебљивом ослонцу на руски народ као државотворни народ.

“Руски пројекат” Игора Михејева, оштрим тоновима упозорава на изузетан значај за руску политику, пажљивог, потпуног очишћења читавог информационог пространства, на обуздавање дивљачке тржишне самовоље руских средстава јавног информисања. “Данашња медијска елита, стварана још деведесетих година, у епохи разуздане русофобије – пише аутор “Руске идеје” – треба бити пометена поганом метлом”. И. Михејев говори и о неопходности стварања националног “ефира”. То уопште не значи да сва средства јавног информисања треба да постану државна и под контролом бирократије, него да она треба да буду под контролом народа Русије и да буду њему одговорна. Држава је само један од инструмената у послу на заштити народних интереса и у одбрани његових идеала. Нема никакве потребе да средства јавног информисања за народ, буду у приватном власништву. Средства јавног информисања треба да припадају институцијама реалног а не измишљеног грађанског друштва – професионалним асоцијацијама и друштвеним организацијама, Академијама наука, савезима високошколских установа, лекарским асоцијацијама, политичким партијама, Цркви итд. а њихове финансијске донације морају бити одређене од стране органа власти. Тек тада је могуће остварити насушно потребну промену парадигме “демократизације”, која је Русији наметнута од стране Запада. “Земља се мора ослободити … од фалшивих туђинских идеја, порочног морала, туђег руској Русији и извана наметаних задатака” – разумно резонује Игор Михејев.

Ове идеје, као и поуздане чињенице о финансијској подршци од стране органа власти САД руским средствима јавног информисања, експертима, правозаштитницима, које су још пре 6 година изложене у новинама “Известија” – и дан данас се игноришу од стране оних људи, који су одговорни за информативну политику државе. Зато се у идеолошки вакуум, који је оставила званична руска пропаганда, већ устремила псеудограђанска (самозвана) “јавност”, блогери у средствима јавног информисања, издашно плаћени од Запада и … руских пореских обвезника. Чак и површна анализа мреже “опозиционих пропагандиста”, неумољиво сведочи следеће: око 90% руског грађанског друштва (тачније онога што се тако представља) разноврсних “друштвених савета” при вишим органима власти, “бирачких лига”, па чак и некаквих “друштвених телевизијсих мрежа” – представљају организације и индивидуе, новцем повезане са онима који се на Западу скривају од руског правосуђа, њиховим западним спонзорским “правним заштитницима” и одређеним елементима у руској чиновничкој класи, који су уједињени око заједничке “продаје украденог од Русије” или око оних који живе на рачун те продаје.

Како је могуће да радио станице и њени новинари који егзистирају у Русији на рачун државног новца, могу даноноћно емитовати своју антидржавну позицију на каналима тог истогодбеглог олигарха Гусинског, ширећи опасне гадости, сада по Америци, Европи, Израелу? У релативно недавно објављеним плановима неке “друштвене телевизијске мреже”, са милионским буџетом непознатог порекла, чији су основни дистрибутери антируске пропаганде, такође ти исти пропагандисти “Еха Москве”, раслабљени од стране израелских лобиста из Њујорка. Ти неуморни делатници, попут активиста Рускојезичког друштвеног савета Менхетна и Бронкса Димитрија Глинскога (који је недавно уз помоћ Америчког јеврејског комитета и Европске агенције “Сохнут”, основао такозвану “Коалицију рускојезичких организација за грађанска права”), стварају сада једну за другом протестну коалицију, градећи једну за другом антируску мрежу. А у новопеченој “Руској друштвеној телевизијској мрежи” већ је спремна “мапа протеста за пролеће-лето”.[2] Програм је опширан – има ту и партијске градње (Парнас – Јаблоко – Прохоров – националисти – леви) и некакав референдум од Подрабинека и самоуправа од Каца, и покрет “Улица – милион” у мају од Удаљцова, па посматрачи – сада у судовима, парламенту, органима извршне власти, ту је такође и бојкот “путинске” телевизије, штрајкови, стварање паралелних структура средстава јавног информисања и власти. Шта рећи, има посла за све…

Са оснивањем Европског фонда за подршку демократији, руски “опозиционери” који су до тада одлазили по приручнике о подривачкој делатности, углавом у САД, постали су све одлучнији – треба одрадити западне зараде и почасне награде. И највероватније, није довољно само Вашингтону адресирати оптужбе за мешање у унутрашње послове. Треба на пример поставити питање – зашто су малтене сви руски опозиционери који редовно наступају на “Ехо Москве” или изражавају у својим књижевним или филмским делима отворено русофобске погледе, награђени орденом Француске Легије части. Какве су то заслуге према Француској учинили Владимир Гусински, Алексеј Венедиктов, Сергеј Пархоменко а ових дана и Павел Лунгин, да би постали носиоци ордена Легије части? Одговор се намеће, но, на крају крајева, важније је извући практичан закључак из општепознатих чињеница.

Као симболична алузија може свима послужити назив једне од програмских текстова В. Путина “Русија се усредсређује”. Чувена фраза из циркулара министра иностраних послова Русије, књаза Александра Михаиловича Горчакова, одредила је у другој половини деветнаестог века смену тежишта у руској политици, када је одлучено да се спољнополитичка стратегија спроводи, без обзира на то што ће се неко одушевити а неко увредити. “Свештени савез” се распао, околности су вратиле Русији слободу деловања, приоритетан задатак је постало спровођење дубоких унутрашњих преображаја (цар је решио да предност пружи својој бризи о благополучију својих поданика и усредсредио је своју делатност на развој унутрашњих сила”, писао је књаз Горчаков.). У концептуалном излагању програма Горчакова, узели су тада учешће водећи руски мислиоци, а циркулари министра иностраних послова и јасна политика, довели су на крају крајева до тога, да је Русија без иједног метка, само дипломатским напорима (не испуштајући да благовремено напомене на “двојне стандарде” у дејствима Европе), прогласила ревизију за њу понижавајућих услова, које су јој противници наметнули после Кримског рата. Изашавши испод руина свештеног савеза, Русија је на крају могла себи часно рећи, да она практично нема пријатеља у свету. (“Велика Британија на Црном мору и на Балтику, на обалама Каспијског мора и Тихог океана – свуда се јављају као непомирљиви непријатељи наших интереса и свуда на најагресивнији начин пројављују своје непријатељство” – говори се у једном циркуларуГорчакова). Надахнитељи и талентовани пропагатори идеја Горчакова, били су и такве изузетне личности епохе, попут Фјодора Ивановича Тјутчева, који је први увео у употребу реч “русофобија”, којом је он окарактерисао чврсто непријатељство европских политичара према ономе што у Русији представља – “особенују стат”.[3] Треба рећи да Тјутчев није био само генијалан песник и успешан дипломата, него и Председник комитета за инострану цензуру, јасно одвајајући слободу речи од свесног залагања да се оцрни Русија и разруше њени традиционални религиозни и државни стубови. Мислим да формула стратегије у односу према Западу, коју је предложио Тјутчев, још није застарела: “Једина природна политика Русије у односу према западним државама, није савез са овом или оном државом, него разједињење, њихова подела. Јер они једино кад су међусобно разједињени, престају да нама буду непријатељи – због своје немоћи…”

Те речи долазе у сећање приликом читања аналитичког реферата “Поново Путин” који је припремљен у таквом гнезду англосаксонске мисли, као што је Chatham House. У том реферату, црвеном нити се провлачи мисао о томе, да је неизбежно не само перманентно вршити притисак на Русију поводом “права” опозиције, већ и притискати ту земљу саопштавајући сву структурну моћ коалиције ЕУ и НАТО, не дозвољавајући Русији да склопи за њу угодне савезе са одређеним земљама у индивидуалном поретку.  И тај реферат је писан уз учешће типичног представника експертске “пете колоне” из Московског Карнеги центра, Лили Шевцове, који се систематски распростире по међународним трибинама (у име Русије!) ширећи “реформаторске” идеје, разуме се, блиске Карнеги Фонду, али апсолутно далеке огромној већини становника Русије. Сада, када је Комитет за међународне послове Европског парламента, скоро једнодушно (58 за 2 гласа против) гласао за рефераат Александра Ламдсорфа, заменика Ги Верхофстадта, за оснивање Европског фонда за подршку демократији, рачунање на “разумевање” Русије западни стратези могу потпуно заборавити. Едвард Мак-Милан Скот, подпредседник Европског парламента, који је “пратио” демократију и људска права у ЕУ, на недавним предавањима по Русији појаснио је да ће нови фонд бити посебно значајан за “тешке” земље и близу и далеко од граница Европске Уније” и да се између осталог, он и ствара као подршка “петој колони” у тим земљама. “Експертска и гибка структура, слична америчком Националном фонду за подршку демократији – изјавио је бос заштитника права Европског парламента – је неопходна, да би се могли подржати реформатори тамо где се то не може остварити помоћу постојећих програма Европске Уније. Арапском пролећу је неопходна надоградња за подржавање промена изнутра. (подвлачење И. Л.)”[4].

…А самој Русији, одавно је време да се усредсреди – озбиљно, без оклевања и не на речима него на делу!. Одавно је време.

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *