Међународна подршка демократији као политичка атракција (I)

Вашингтон – Москва – Брисел – Стразбург… То је рингишпилска географија у последње две недеље, само једног поборника опозиционе активизације политичких протеста у Русији, Ги Верхофстада, председника Алијансе либерала и демократа у Европском парламенту. О супер активности тог европског лобисте, вође “несистемске опозиције” који промовише нове лидере Русије у ефиру “Ехо Москве”, на екранима RTVi  Гусинскога, на међународним трибинама Вашингтона, Брисела и Стразбура, можда не би ни говорили, да његово име није било тесно повезано са “либијским сценаријем”. Управо Ги Верхофстад је први представио Бриселу и Стразбуру, тада још непозната лица “Прелазног националног савета Либије”, уводећи у праксу подршку самозваној паралелној власти (агентима промена) у међународној политичкој употреби “арапског пролећа”. А у првој половини марта ове године Ги Верхофстад је позвао на виђење, прво у Брисел а потом у Стразбур, сада више не либијске, него руске “агенте промена” – Михаила Касјанова, Гари Каспарова, Владимира Кара-Мурзу – млађег, Сергеја Митрохина.

Као и у “Либијском сценарију”, европски “партнери” су спремни да преузму иницијативу дестабилизације у своје руке, оставивши званичној Америци само “помоћне функције”. На пленарној сесији Европског парламента, 13. марта, донета је усаглашена одлука: у преосталом времену до инаугурације Владимира Путина, извршити на Русију перманентни притисак у вези са прихватањем пакета политичких реформи које је предложио Д. Медведев, са циљем даље легитимизације у власти “несистемске опозиције”. И више од тога, Европска Унија је спремна да са Америком подели финансијке трошкове ради подршке продору демократије у Русију – потврђена је намера ЕУ да оснује Европски фонд за подршку демократији (ЕЕД) по угледу на аналогну америчку структуру (НЕД), чија се подривачка делатност у Русији у последње време нашла у центру пажње, не само средстава јавног информисања, него и на официјелном нивоу.

Предлог о стварању European Endowment for Democracy (EED) био је покренут од стране Европске комисије усред бомбардовања, које је симболизовало “демократију” у Либији, у мају 2011. године. У јуну 2011. године, предлог је подржао Савет Европске Уније. Ради се о стварању “ефикаснијих и гибкијих финансијских инструмената” за “подршку демократији у структурама спољне политике Европске Уније”. Акценат је стављен на неопходност развоја “дубинске демократије” по принципу “више пара – дубља демократија”, у вези чега се планира оснивање “два нова финансијска инструмента” – Civil Society Facility и European Endowment for Democracy. Предвиђа се “преношење најбоље праксе трансформацијама из једне земље у другу”, рачунајући на “суштинске разлике у могућностима транзита и уникалних специфичности Централне Европе, западног субрегиона СССР-а (Белорусија, Украјина, Молдавија) и Кавказа”. На сусрету министара иностраних послова земаља чланица ЕУ у Бриселу, 01. децембра 2011. године, наглашено је да је у темеље стварања Европског фонда за подршку демократији, уграђена идеја “финансијске подршке политичким партијама, невладиним организацијама и индивидуалним демократским активностима у земљама са ауторитарним режимима или режимима који се налазе у процесу преласка ка демократији”.

На директну везу мешања у унутрашње ствари Русије под плаштом “подршке демократији” и актуелним проблемима светске политике, указао је аналитичар америчког Савета за међународне односе Стивен Сестанович, који је у Америци стекао репутацију једног од највећих ауторитета по питању Русије. С. Сестанович истиче са једне стране “наводне проблеме америчке умешаности у руску политику, коју је Путин апсолутно искористио у својој кампањи, тврдећи да је државни секретар САД Хилари Клинтон плаћала демонстранте на улици, а да је амбасадор Макфол био упућен у Москву да потпали  револуционарни пожар…”. Са друге стране, каже Сестанович, услед “акумулације политичких противуречности о Сирији, где су Русија и Кина уложиле вето на резолуцију Савета Безбедности УН коју су САД одлучно подржавале”, што по његовом мишљењу представља веома интересантан моменат. “Ради се о Сирији и у још ширем контексту о Ирану. Ако ви са дневног реда скинете проблем Сирије, да ли услед пада режима или на неки други начин, то може уклонити данашњи најмоћнији емоционални камен спотицања између Русије и САД” (1). Мисао је јасно изражена – немојте ометати да се обрачунамо са Асадом као што смо се пре тога обрачунали са Гадафијем и нико неће подржавати антивладине демонстрације у Москви. Другим речима – размена.

Узгред, Хилари Клинтон је, равнодушно говорећи нешто о “чистој победи” В. Путина на председничким изборима у Русији (уз фрустрације и примедбе намамљене руске опозиције) одмах предложила Русији… да се у Савету Безбедности УН придружи следећем пројекту антисиријске резолуције. Све по рецептима Сестановича. Проницљив експерт.

Занимљиво је да и Ги Верхофстад, свирајући руску варијанту “либијског свенарија” и узимајући “арапско пролеће” за полазну тачку стварања Европског фонда за подршку демократији, такође повезује сценаријски  приоритет подршке руској опозицији са могућношћу иностране интервенције у Сирији (2).

Оставимо по страни питање, да ли су стварно европски политичари из Брисела тако бескрајно наивни, да по целом свету емитујући прес-конференције руских опозиционара, заиста сматрају да, рецимо Кара-Мурза млађи (који монотоно наводи за RTVi Гусинског злобне енциклике вашингтонских саветника) или Павел Ходорковски (који функционише под маском председника америчког псеудоаналитичког “Института савремене Русије”, који је основао још један олигарх, бегунац од руског правосуђа) – имају било какву политичку тежину у Русији? Друго је овде важније. Усредсредивши се на анализу разраде “наранџастог” сценарија за Русију, многи испуштају из вида да је у Русији покренута нешто другачија подривачка технологија.

У “наранџастим сижеима”, типичним за обојене револуције првог поколења, постизборно бројање гласова је било усмерено на смену режима, на замену једног лидера другим, али тамо је ипак било речи о потпуно реалним политичким фигурама, које су имале подршку одређеног дела становништва. Са “арапским пролећем” чији је заштитни знак била провокација која је подстицала на улични бунт и мит о снази грађанског друштва “без лидера”, већ је покренут сценарио “апсолутне дестабилизације” – уз ликвидацију ауторитета власти као такве и покретањем пермаментног рата свих против свих, а уопштени облик  будућег лидера ставља се у други план (између осталог и због тога, што даље функционисање државе подвргнуте утицају метода “апсолутне дестабилизације”, тим сценаријем није ни предвиђено).

Проблем пресецања подривачке делатности руских средстава јавног информисања, “независних” експертских друштава, разноразних “правних заштитника” и осталих “невладиних” организација, које раде за новац и интересе страних држава и унутрашње пете колоне, могао је бити одавно решен – да је Русија, опирући се на сопствену државну идеологију (коју је Јељцинов Устав из 93 године забранио), доследно бранила принципе те идеологије, како на међународном нивоу, тако и у самој земљи.

Прошло је више од 20 година од времена распада СССР и стварања држава новог типа на територији историјске Русије. Руској Федерацији, као највећој  од тих држава, већ одавно је време да се јасно и недвосмислено ослободи од, извана јој наметнутих апсурдних представа о томе, какву сопствену државну политику треба да спроводи, време је да ревидира међународне споразуме који представљају препреку за право њеног народа да живи у миру и безбедности, у складу са савешћу и неизвраћеним друштвеним моралом. У супротном ће ПАСЕ, ОЕБС и остале, у сваком случају потпуно бескорисне организације, и даље указивати на Међународне конвенције које је потписала Русија а које је друга страна већ одавно прекршила. И потхрањиваће антидруштвену опозицију или ће обасипати средства јавног информисања “отвореним писмима” о кршењу “цивилизацијских стандарда” у Русији и стајаће у заштиту полним извраћеницима, док НАТО привлачи своје испоставе у близини руских граница и спрема се да, под плаштом “авганистанског транзита” увуче своје снаге и средства на територију Русије.

“Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)