Матија Бећковић: Зашто Србија…

Пише Матија Бећковић

Србија је земља скупе судбине. Спас јој није дошао са оне стране са које се надала и деценијама очекивала. Војислав Коштуница предлаже да се коначно окрене самој себи, држећи на уму питање  које је поставио Слободан Јовановић: „Докле један народ може ићи да не изгуби своју слободу и не упрља своју част?“

Част ми је да вас поздравим у Новом Саду, родном месту Слободана Јовановића, у име Фонда „Слободан Јовановић“, издавача књиге коју вечерас представљамо.
Годину дана по рођењу сина, Владимир Јовановић објавио је у овом граду књигу „Основи снаге и величине српске“ и посветио је свом јединцу. У тој посвети су и ове речи: „У првој радости с којом сам те на овом свету дочекао, дао сам ти што сам ти највише дати могао – име што ће те опомињати на слободу, којом Србин као човек напредовати може.“
Као да је и књига Војислава Коштунице у дослуху са овом књигом, а њен наслов „Зашто Србија а не Европска унија“ звучи као поднаслов књиге „Основи снаге и величине српске“ Владимира Јовановића. У обе књиге су постављени исти циљеви, а питање да ли би Србија требало да буде слободна или вазална држава остало је на снази и после готово сто педесет година. Како год било, каже Харолд Пинтер, морамо се понашати као да смо слободни.

ВЕРА У УМНОСТ НАРОДА
Као што се после Другог светског рата Слободан Јовановић из емиграције оглашавао Порукама штампаним ћирилицом у скромном тиражу, поуздавајући се у истину и вечност штампаног слова, тако се и Војислав Коштуница у компјутерској ери одлучио да се јавности обрати књигом као својеврсном поруком.
У време „Твитера“ и „Фејсбука“, кад нас са свих екрана засипају вестима да је књига на свим пољима  потучена од других медија, Коштуница је и на овај начин издвојио свој глас и црно на бело објавио своје вјерују. То слово се не може ни повући, ни избрисати, а кад није досад Коштуница неће ни одсад, ни по коју цену, напустити своју реч.
Слободан Јовановић је у време нечувене халабуке и тријумфа наоружане лажи писао с највећом скрупулозношћу, водећи рачуна о стилу и мери. И Војислав Коштуница се не с мањом обзирношћу и озбиљношћу изјашњава о најбитнијим питањима за опстанак и будућност Србије. И као што Слободан Јовановић није потрошио ни кап мастила на своје тужиоце и судије, ни Војислав Коштуница није
ни једном речју удостојио своје опадаче. Знајући да је мирна глава врхунац културе, а смиреност језик којим говоре најбољи, Коштуница је задао највећу висину себи и својој речи, а тиме указао и најдубље поверење у дубину, зрелост и умност свог народа.
У време кад се грађанима обраћају као да су ретардирани, затрпавајући их са свих екрана лопатама празних речи које ништа не значе и ни на шта не обавезују, писана реч Војислава Коштунице се указује као светла тачка у поплави бестидне и јефтине политичке бижутерије.
У време кад је у тренду презирање свог народа; кад се чини да се никог ништа не тиче, а сви се устремљују на сваког ко покаже енергију и спремност да предузме било шта; кад је лаж постала Истина, па се чини да нико не лаже; кад се најодговорнији људи куну у оно што не верују; кад лажни верници обзнањују да верују у оно што сви знају да неће и не може бити, Коштуница издваја свој глас и говори свима који су спремни да чују и нешто предузму у овом одсудном часу кад се чини да се затамњују сви видици и угрожавају и саме основе живота.
Иако лидер странке, не говори и не мисли страначки, не покреће страначка питања, не обраћа се само присталицама странке, већ призива све сталеже и пружа руку сваком коме није замрла савест и одговорност, и не брине само о личним интересима.

ОД МУРАТА ДО НАТА
Србија је земља скупе судбине. Спас јој није дошао са оне стране са које се надала и деценијама очекивала. Војислав Коштуница предлаже да се коначно окрене самој себи, држећи на уму питање  које је поставио Слободан Јовановић: „Докле један народ може ићи да не изгуби своју слободу и не упрља своју част?“
Залажући се за војну и политичку неутралност Србије подсећа да Србија никад у својој многовекој историји није била члан ниједног војног савеза, па је апсурдно да ту светлу традицију жртвује и на крају историје промени путоказе, и по цену сопствене части се учлани у једини преостали војни савез на свету и то онај који је колико јуче, пред очима целог света једино Србију, ни криву, ни дужну бомбардовао и каштиговао.
Залажући се за Србију, а не ЕУ не заборавља да напомене да Европа и ЕУ нису исто и подсећа да европски стандарди нису стандарди ЕУ. Небо је Србију сместило у Европу из које је људи не могу изместити, нити икаква историја може порећи географију. Била не била у ЕУ, Србија је у Европи. Зато је бесмислено да испуњава услове да је у Европу приме и да ту улазницу плати својим образом, јединим што јој је преостало.
Од Мурата до НАТА или од Султана Мурата до Императора НАТА, Србија није имала нижи статус од  статуса кандидата. Обећавају јој да би до краја године могли одредити и датум кад ће о томе моћи  да преговара, како би једног дана постала ништа мање него члан ЕУ, ако ЕУ буде и тада. У том случају моћи ће да се прва у историји поноси, радује и слави што је на циљ стигла последња.
Требало би да створимо етичку Русију или никакву – писао је Солжењицин, додајући да под заклетвом може да изјави: Наш дух је још жив! А то што је рекао за Русију – рекао је и за Србију. И на старо питање: да ли је жива Србија, могли бисмо са нешто мање поуздања одговорити – жива је! А после свега што је преживела, то је и најважније.
Век од ослобођења Косова, у навечерје стогодишњице Првог светског рата, Србија се мора  изборити за срећнију будућност и спречити успостављање нове прошлости. И у бољим приликама то не би било лако, али упркос свим препрекама, невољама и неприликама, како би рекао наш народ:
ОПТИМИЗАМ ЈЕ ОБАВЕЗАН!

Реч Матије Бећковића на представљању књиге Војислава Коштунице „Зашто Србија а не Европска унија“, у Новом Саду, 9. марта 2012. године

12 коментара

  1. Пре равно 18 година, у посети манастиру Хиландар са групом од десетак лјуди из Ваљева,Чачка, Пожеге и Ужица,добро се сећам разговора који смо водили око промене политичке климе у Србији.Један од саговорника,на питање коме крилу ми Православни да се прикључимо,следио је одговор,цитирам”Ми овде на Светој Гори у Манастиру Хиландар верујеко у Господа који је на Небу, а на Земљи руку пружамо једино Војиславу Коштуници”. То сазнање у мени и данас одзвања и једино ме то испуњава са сазнањем да једино Коштуница зна шта је држава,како се води политика,колики је то апарат који може да функционише,са ким Србија треба да сарађује и који је то пут којим Србија треба да иде да би народ живео у миру сами са собом и са својим окружењем.Да би се то десило има много ствари које морају да се испуне да би та политика једнога дана избацила на повешину човека таквих манира и љубави према роду и Отачаству, пре свега!Овако изгубљен и смућен народ без духа и снаге неможе да препозна у овом мраку место где се светло пали.Оволико посрнуце народа је управо и лежи у неколико сагорелих тежњи народа који је изразио своје негодовање да би дошао до бољег,добио катастрофу која се неможе поправити следећих 20 година.На свим пољима живота и постојања дошло је до таквог посрнућа,а изнад свега и свих у самој Цркви која је до сада и увек била једини стуб подизања морала и Духа народа.Управо из тога крила долази исва несрећа и народа а онда нормално и државе, која сада тренутно незна ни куда су границе државе Србије, а камо ли нешто друго.

  2. srboljub patrijanic

    Gdin Beckovic uglavnom lepo zbori ali kad god pogledam 92 setim se druge strane medalje.Mnogo nas definise i potomstvo,hteli mi to ili ne.A zbog njegovog cesto pijem ranisane.

  3. Servantes je istinu ispisao lažju.Boris Tadić,Demokratsla stranka i domaće a američko-njemačke muve zujalice, bezočnim lažima serviraju Srbiji “istinu” prihvati ili potoni.
    “DESPOT-STRAŠLJIVAC” se ostremio na sopstveni narod pa nevidi ni pjene na usnama ni straha u očima apatrida u sopstvenoj državi,gladnih zemljoradnika na plodno crnici,ni žedj šljivara ni probušene čarape iz zjapećih opanaka srpske radničke klase.
    Više se poštuje glas onih koji kod Obame doručkuju troje na oko, nego onih koji nude mala i dobra i za izvoz.Ko zna možda će sadašnja vlast, uz pomoć Evropske unije, u Srbiji proizvesti krave na struju i plastični sir te nam neće trebati srpska šljiva,zemlja ni šajkača ni opanak.Evropa je to daje a za uzvrat ne traži puno.Jedan polurobovski odnos uz betgraničnu poslušnost.Riješićemo se šljivovice, krmokolja,crvenog, krupnog paradajiza,loja i mrsa.Klicaćemo hamburgerima,čipsu,koka koli i klicati američkim (ljudskim a ne prasećim ) dvjestokilašima.Neće biti ni pahuljica ni fus nota.Ovakvi kao Bećković,Koštunoca…patriote i seljaci biće “pusto evropsko”.Ali eto valjda će dati Bog da pretekne i malo Srbije i nešto ne pomućene srpske pameti.Jer poslije potopa i pepela,siguran sam nikniće trava i zaiskriće varnica.

  4. U svakodnevnom bombardovanju od strane žutaća,crvendaća,SNS-aća i drugih… aća, sreća da može u Pečatu da se pročita i neki tekst,koji daje nadu i snagu za bolje sutra. Matijin tekst,a i komentari povodom njega su izvanredni. Ja se osećam mnogo lepše, makar znao da se za normalan život u Srbiji moramo boriti, još dugo. Ipak se nadam da neće biti duže od 6-og maja, kada će žuto -crna koalicija postati prošlost Srbije.

  5. Sve je to lepo rečeno, ali g.Bećkoviću, g.Koštunica je imao priliku da to uradi kao predsednik vlade.Što tada nije odgovorio, “Zato Srbija a ne EU”(moj citat u njegovo ime). Sve se i tada znalo,čak i mi obični smrtnici a kamoli ne pred.vlade. Sve mi ovo liči na “Kasno Marko na Kosovo stiže” i na predizbornu agitaciju.

    • Оливера Петровић

      Ваш коментар писан је у духу фатализма. Ниједна грешка није неисправљива; политичари свакако греше али је важно да имају способности и моралности да своје погрешне одлуке исправе и тако, заједно са народом, наставе да раде у корист националних интереса. Крајње је време да Срби са мање романтизма бирају своје политичаре, који нису ни принчеви ни свеци већ државне слуге, а за такву улогу потребно је да имају особине и опредељења управо оваква каква Коштуница има. И у Вашем је личном интересу да се на челу српске државе нађе човек који је, у постојећим условима, најспособнији за тај посао и то по оценама како српских бирача тако и међународних фактора. Коштуница и Тадић не могу се поредити у погледу поштовања (па зато и критика) које добијају од страних моћника.

  6. Од Мурата до НАТА или од Султана Мурата до Императора НАТА, Србија није имала нижи статус од статуса кандидата.

    Ovo bi mogao da bude izborni slogan DS. To je njihov učinak.

  7. Lepo je od Beckovica koji ima toliko puno hvale za Kostunicu kojeg zeli prikazati kao coveka koji ima svoj stav i od njega ne otstupa, kao coveka od reci kome treba verovati. Ja se sa tim ne mogu sloziti iz prostog razloga sto je upravo Kostunica najveci krivac sto je srbija posrnula. Iako sa manjim koalicijskim kapacitetom ucenio je Tadica dok mu nije dao mesto premjera. Naravno posto se nalazio u manjini bio je prisiljen raspustiti vladu jer su ga poceli ismejavati i preglasavati. Umesto da ide u koaliciju sa SRS i zadrzi cvrstu poziciju u vladi on vladu predaje Tadicu bez ispaljenog metka. To mu nije bilo dosta pa je postavio Nikolica za predsednika Skupstine a onda kad se probudio za 56 dana video da je pogresio pa je smenio Nikolica i Skupstinu srbije prepustio Tadicu. Neznam zbog cega se on sada buni i zbog cega okrivljuje sve oko sebe a za sebe misli da je nepogresiv i daa je posten. Daleko je on postenja, da je posten vec bi bio koalicijski partner SNS ali on to nece jer zeli opet da tadicu obezbedi pobedu.

  8. Odgovor na dva komentara (Zoranu Jovanovicu i Patrioti).
    Ako se Kostunici moze pripisati neka “krivica” (u danasnje vreme se moze sve i svasta), onda je to njegovo kandidovanje za predsednika SRJ, kao protivkandidat Slobodana Milosevica 2000-te. Danas vidimo da je tadasnja Kostunicina pobeda ustvari bila Pirova pobeda. U narodu se kaze: posle bitke svi generali. Niko ne moze da tvrdi da bi Srbija bila u boljem polozaju da je Milosevic tada pobedio. Cak i da se to desilo, on bi se nasao u Hagu, jer je “nova istorija” vec bila (bar delom) napisana. Ovo sto se trenutno u Srbiji dogadja je samo nastavak pisanja te “nove istorije”. Srpski vazali su se razmileli po Srbiji kao “leteci Holandjanin”, obecavajuci “bolji zivot”. (Tu televizijsku seriju smo vec videli nebrojeno puta – ova koja nam se sada namece izazvace, u najboljem slucaju, gorak osmeh). Dakle, Kostunica je “kriv” sto se sada na politickoj sceni Srbije nalazi svojevrsna papazjanija “politicara” koji nam zagorcavaju zivot.
    U mojim ocima Kostunica je bio i ostao CASTAN I POSTEN COVEK. Kada je svojevremeno nemacki Kancelar Willy Brandt podneo ostavku, jedan ugledni americki list objavio je na naslovnoj strani fotografiju gde Brandt kleci pred Spomenikom zrtvama fasizma u Varsavi. U potpisu je stajalo: “Bio je suvise posten da bi se bavio politikom”. To vazi i za Kostunicu.

  9. Никада не сумњајте да мала група промишљених и посвећених људи може променити свет. Коначно, ово и јесте једини пут којим је свет икада промењен.

    Као што каже афричка пословица: Моли се Богу, али и мрдај ногама! Свако има моћ и обавезу да допринесе!

  10. Када би данас Коштуница ходао по води,неки би рекли : Коштуница не зна да плива.
    Политика компромиса и консензуса Коштунице:
    1.Највеће плате ( 430 у односу на данашњих 330 еур)
    2.Најмања задуженост ( 8 милијарди еур, Тадић 15,5 , Милошевић 14, Ђинђић 12 )
    3.Највише директних инвестиција (8 од укупно 15 милијарди еур ).
    4.По корупцији пали на 80 место , у односу на данас преко 130.
    5. По стопи раста бдп од око 7% у врху транзиционих земаља.

  11. Ako je belosvetska vlast odlučila da srpski narod nestane sa lica
    zemlje a ostalo je još samo šest miliona ovih poslednjih
    mohikanaca,onda tu ne pomaže nikakav akademik,naročito akademik
    koji je kliker u rukama ove iste belosvetske vlasti.Tajna je
    velika da je u minuloj istoriji nestalo milijardi Srba i to
    receptom izmećavanja i odnarođavanja,receptom koji se i sada
    na poslednje mohikance primenjuje.Neka bude što biti ne može,
    ( šta ću drugo do da citiram akademikov citat )i neka nam je
    Gospod u pomoći.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *