Манифест неутралне и слободне Србије

Пише Данило Н. Баста

Идеја политичке неутралности држи у првом плану и види на првом месту нашу земљу и државу, наше, а не туђе интересе. Дубље сагледана, она, у ствари, значи да Србија нема алтернативу

 

Поштовани пријатељи,
Нема позванијег града да се у њему расправља о великим, преломним, уистину судбинским питањима с којима се данас суочава наша отаџбина него што је Крагујевац, срце Шумадије, негдашња престоница Србије, њено политичко и образовно средиште (подсетимо се само Лицеја). Срећан сам и почаствован што баш у овом граду, овде пред вама Крагујевчанима, имам прилику да изговорим неколико речи о књизи (и поводом књиге) Војислава Коштунице „Зашто Србија а не Европска унија“, коју је – што је својеврсна симболика вредна сваке пажње – објавио Фонд назван часним именом Слободана Јовановића, великана нашега народа чији су посмртни остаци недавно пренети из Лондона и достојно сахрањени у домовини, у српској земљи коју је он толико волео и чију је науку и културу неизмерно задужио.

ИЗДАЈА ПРАПОСТОЈБИНЕ

 

Одмах би требало рећи да се Коштуничина књига појавила у прави час, а не би било погрешно ако би се рекло: у последњи час. Јер, та књига невеликог обима, настала у виду одговора на питања која су Коштуници поставили његови блиски сарадници, одговора јасних, разложних, уверљивих, трезвених, разумљивих за свакога, знатно помаже да се разаберемо у свим невољама које су нас снашле, помаже да се отклони (или барем смањи) страховита пометња којој смо изложени и у којој тумарамо, да се разоткрије примитиван и погубан мит владајуће политике да Европска унија нема алтернативу, да се баш у тој Унији, и то у време када ју је криза заљуљала и њену будућност учинила неизвесном, за Србију налазе једини спас и свеколика срећа, те да остварењу тог циља вреди жртвовати све, чак и Косово и Метохију. Што је најгоре, већ су жртвовали Косово и Метохију, и то баш ове године, баш о стогодишњици ослобођења Косова и Метохије 1912. године, сместивши ту нашу прапостојбину, тај наш источник, у једну фусноту са звездицом која, ионако јадна и бедна, не значи ништа и већ почиње да ишчезава на наше очи. Они не знају или су заборавили да је Косово извор нашег идентитета, наше државе, наше културе, наше Цркве, нашег историјског постојања као народа. И зато: дићи руке од Косова, одрећи га се, чак потпомагати његово државно осамостаљивање, то није обично огрешење о наш Устав, то није обично издајство – то је одустанак од сопственог бића, од себе самога.
Да би се разумело оно што у овој књизи говори и за шта се залаже Војислав Коштуница, потребно је имати у виду стање у којем се данас налазе српски народ и Србија уопште. Све се своди на једну реч: криза – дубока, свеопшта и разорна. Она је и економска, и државна, и културна, и институционална, и духовна, и морална. Нема готово ниједне области живота која није разривена и опустошена. Ми таворимо на рушевинама, с државом претвореном у гомилу песка чија зрнца лако разносе ветрови, државом коју разједа партајство – клонули, лишени наде, размрвљени, сиромашни, с огромном стопом незапослености, с непојамном корупцијом, с криминалом разних видова и великих размера, с економијом у којој једва да има позитивних показатеља, с демографским самоуништавањем, са средобежним тежњама ка даљој разградњи државе, с импровизовано реформисаним (у ствари упропашћеним) правосуђем, с образовним системом у којем се изводе непромишљени реформски захвати, с непрестаним одливом младих људи и памети, с великим испражњеним простором, са скупим чиновничким апаратом партократски умноженим до неслућених размера итд.
На све то владајућа политика, у којој се изгубио и последњи остатак државотворности и националне одговорности (а која је – присетимо се – наступила пре четири године као „социјално одговорна“ власт!), каже само једну реч. Она гласи: Европска унија нема алтернативу. Сада, када јој је по папреној цени (чији би прави износ тек требало да видимо) у бриселским кулисама удељено да буде кандидат за члана Европске уније, та шупља и необавезујућа реч изазвала је заглушно и опијено пропагандно весеље, тако рећи политички делиријум који је потпуно изван  стварности и свакодневног, мучног и тегобног живота у данашњој Србији. Све то почиње да нас опасно подсећа на Домановићевог „Вођу“, па би и коначан исход тог слепила, ако се 6. маја као народ не пренемо и не одважимо на корениту политичку промену, а тиме и на преусмерење државне политике, могао бити као у тој приповеци.
А какав одговор на те големе невоље и тешкоће, на те велике проблеме и отворене ране Србије, има Војислав Коштуница?

ВИЗИЈА СЛОБОДНЕ СРБИЈЕ
Тај одговор је једноставан, али далекосежан: војна и политичка неутралност Србије. Војну већ имамо, макар декларативну, будући да је својевремено о њој  усвојен акт у нашој Скупштини који је и даље на снази. А шта је с политичком неутралношћу? Каква је то политичка идеја коју у овој књизи излаже и нуди Војислав Коштуница? И шта је њен смисао, у чему се састоје циљеви и могућни учинци, те идеје ако би она била прихваћена и остварена?
Ни сам Коштуница, човек који је на најистакнутијим државним и политичким положајима, никада их не злоупотребивши, стекао богато искуство, не крије да је идеја политичке неутралности Србије рођена из потребе да се нађе делотворан одговор и заузме став према Европској унији која је, изузев пет својих држава чланица, признала Косово, натовску квазидржавну творевину на српској државној територији. Самим тим, политичка неутралност Србије подразумева и напуштање плиткоумне, једнострано услужне и погубне политике сажете у став да Европска унија нема алтернативу. Идеја политичке неутралности држи у првом плану и види на првом месту нашу земљу и државу, наше, а не туђе интересе. Дубље сагледана, она, у ствари, значи да Србија нема алтернативу.
Зарад предупређења могућних неспоразума, а пре свега намерног искривљавања и јефтиног подметања, посебно у тренутним околностима беспоштедне изборне кампање и немилосрдне борбе за власт или опстанак на њој, требало би, међутим, отворено рећи и посебно нагласити да идеја политичке неутралности Србије ни у којем случају не значи ни (само)изолацију, нити антиевропско становиште. Политички неутрална Србија, напротив, жели свестрану сарадњу – економску пре свега – и са земљама Европске уније не мање неголи с другим земљама Запада и Истока, Севера и Југа, али свагда на основи узајамних интереса, обостране користи и међусобног уважавања. Политички неутрална Србија не би била никаква затворена земља, изолована и потпуно окренута самој себи. Не би, разуме се, била ни антиевропска земља. То понајмање. Како би и могла бити таква земља када је одувек, па и у стању вишевековне поробљености, била у Европи и окренута Европи?! Ипак, не би требало олако изједначавати Европу и Европску унију, јер постоје европске државе, врло просперитетне, које нису чланице те Уније. Европа и Европска унија нису једно те исто. Србија, политички неутрална, не би била мање европска држава ни ако јој главни административни центар не би био евробирократски Брисел!
Војислав Коштуница је с разлогом уверен да би војно и политички неутрална Србија брже и лакше решавала своје велике економске проблеме, те да би на тај начин јачала своју моћ, оснаживала своју стабилност и повећавала свој углед. Није најмање важно ни то да би таква Србија могла да поврати самопоуздање и самопоштовање, тј. државно достојанство које јој данас упадљиво недостаје, јер је већина њених политичара – међу којима нема Коштунице – годинама снисходљиво пузала, тј. „теменала“ по неким београдским амбасадама, спремна да баш ту тражи савете и упутства, пружа информације, спремна чак да одаје и државне тајне. Требало би да будемо захвални „Викиликсу“ што нас је с тим упознао, а што нико од њих није ни покушао да демантује.
Неутрална Србија је слободна и самостална Србија, мирољубива и спремна за сарадњу, али и одлучна да одбрани и сачува своје интересе, свој интегритет и суверенитет. Као уређена правна држава, она је окриље и ослонац не само за српски народ него и за све своје грађане, једнаке и равноправне без обзира на било какву њихову посебност.
Идеја политичке неутралности Србије као државе кадра је да ослободи све спутане енергије, све затомљене стваралачке моћи и способности наших људи. На тој основи и у том државно-политичком оквиру, био би могућан свестрани препород Србије, њен развој и напредак у свим областима у којима за то постоје услови и претпоставке. До такве Србије пут води преко политике националног јединства коју заступа и оличава Војислав Коштуница. Само, то није никакво монолитно јединство старог типа, које насилно укалупљује и униформише сваку различитост и посебност, већ је то јединство које је довољно пространо да такву различитост и особеност прими у себе, сачува и унапреди.
Књига Војислава Коштунице „Зашто Србија а не Европска унија“ јесте манифест и програм политички неутралне и државно слободне Србије. У њој се не пренебрегавају геополитичке околности и геополитички положај Србије. Напротив, о њима се брижљиво води рачуна и од њих се полази, с пуном политичком свешћу да они нису непроменљиви и заувек дати као политичка фаталност. Коштуничин манифест је визија која се не губи у евроатлантској магли. Он је, дакле, визија која води рачуна о реалности, али је, управо као визија, окренут будућности слободне Србије. Ако данашња Србија – која је у траљама, немоћна и понижена, с политичком елитом недораслом и неспособном да се носи с великим тешкоћама и историјским изазовима, али спремном да, поред својих, поданички намирује туђе интересе – жели да се врати самој себи, да се усправи и да васпостави своју слободу и самосталност, онда ће знати и умети да у аутору ове књиге, који у политици није одбацио начелност и моралност, још једном угледа човека којем може да поклони поверење без и најмањег ризика да ће бити изиграно, не зато да би он добио још једну шансу, него зато да би она из овог беспућа нашла свој спас и пут, спасоносни пут.

Реч у Крагујевцу, 20. марта 2012, на представљању књиге Војислава Коштунице „Зашто Србија а не Европска унија“, Фонд „Слободан Јовановић“, Београд, 2012.

 

2 коментара

  1. Avatar

    51% za Kostunicu i DSS – srbija spasena od daljeg propadanja.
    Narode na izbore!

  2. Avatar

    @Dule
    Ako vec nije kasno DSS i Kostunica moraju uci u koaliciju sa SVIM patriotskim partijama, bez obzira na ideoloski predznak, da bi SRBIJA imala ikakve sanse. Dakle i RADIKALI i…………..To je ono sto je Kostunica nekada olako propustio ,i do ovoga nebi ni doslo…….a sada , da li je kasno???????

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *