Мадам Жис: Медицинска мафија

Разговарао Александар Радојковић

Фармацеутске компаније плаћају за медицинска истраживања, што има за циљ да се покаже ефикасност и безбедност њихових производа. Али, те исте компаније дају велике доприносе политичким кампањама и инвестирају огромна средства у лобирању. Како да онда верујемо политичарима када гласају и доносе законе који наводно штите заједницу, а у ствари поспешују оно што појединцима и групама одговара?

 

Њено име је било Жислен Сан Пјер Ланктут. Данас се једноставно зове – Жис (Ghis), ауторка је неколико књига међу којима је и светски бестселер „Медицинска мафија“, књига у којој показује какав је у стварности медицински систем у свим земљама света: завера елите, корупција влада, саучесништво медицинског естаблишмента (лекара и медицинског особља), фармацеутска индустрија (истраживачи и лобисти) и медији (новинари и специјалисти за односе са јавношћу), али и покорна сагласност становништва. У својој  књизи она долази до решења: индивидуални суверенитет.
После 25  година лекарске праксе, она се коначно одрекла своје професије, наставила са  проучавањем других система и схватила да сви следе исте шаблоне. У свим случајевима постојања система, не само медицинских, индивидуални суверенитет остаје као јединствени универзални одговор.
Детаљна изучавања политичких, правних и финансијских система убедила су је да престане са гласањем  и плаћањем пореза држави. После два месеца боравка у федералном затвору, она је коначно одлучила да се потпуно одрекне грађанства у својој земљи (Канада), наравно одбацујући све привилегије које тај статус подразумева. Као говорник учествује на светски познатим митинзима, где не престаје да подстиче људе да преиспитују одлуке и поступке постојећих власти и ауторитета, и да у реалном животу остварују своју слободну вољу. То, истиче она, не значи да би људи требало да постану црне овце и да се упињу да једну власт замене другом – „бољом“. Уместо тога она захтева много дубљу одлуку: да се присетимо нашег правог истинског идентитета – креативне душе која језди овом земљом у људском телу. Само тако се човеков живот заувек мења и он више не може да буде ковитлан свакодневицом као до сада.

[restrictedarea]

Свет је „позориште“ (неки кажу и материјалистичка илузија), комедија, трагедија, понекад спектакл. Да ли постоји разлика између гледаоца и глумца?
Квантна физика и филмови, као што су  „Тајна“ или „Шта ког ђавола ми знамо“ („What the Bleep Do We Know“), указују на чињеницу да посматрач утиче на посматраног. Учитељи духовности, један од њих је Кришнамурти, чак кажу: „Посматрач је посматран.“ У ствари посматрач је нераздвојив и  он креира посматраног. Идем корак даље и питам се: „Како да поступам у свакодневном животу када једном сазнам да постојим и да ја стварам оно што видим око себе?“ Да бих променила оно што не волим око себе, морам да поступам другачије. Да зауставим рат, морам да престанем да доприносим рату (да гласам, плаћам порезе и сл). Да зауставим проституцију, требало би да престанем да проституишем себе. На пример, да престанем да радим досадан посао само да бих зарађивала новац. То се односи на све могуће проблеме и ситуације које могу сагледати. Мењајући себе, променићу свет – конкретно!

Живели сте у Француској, Сједињеним Државама, Канади. Који типови „позоришта“ доминирају у тим земљама?
Искрено речено, сада смо врло близу да постанемо друштво јединствене културе, тако да је „позориште“ једно готово на целој планети. Нас су лишили свих ранијих програмирања: породице, религије, културе, обичаја итд. Оно што је преостало је талог људског бића – интелигентна животиња која користи свој ум да би по сваку цену испунила тренутне жеље и потребе.

Да ли је то идеја „глобалног села“, појам који је створио канадски филозоф Маршал Мек Луан? Мора бити да  у Глобалном селу постоји само једна апотека. Нема друге! Постоји једна кухиња, једна телевизија…
Управо тако! Али запамтите да ова глобална култура није грешка. Све што се дешава, дешава се нужно да нас одведе тамо куда управо идемо. Остаје питање: „Куда идемо?“ И што је још важније: „Ко смо ми?“ Док не одговоримо на ова питања и док не будемо спремни да се саобразно њима променимо, ми ћемо и даље бити потлачени.

Сви се брину око здравља и болести. Да ли је то нека духовна пандемија?
Од детињства смо били обучавани да се бринемо око болести. Родитељи и наставници су нам инсталирали тај програм. Медији су наставили тај посао, а лекари га завршили. Половина огласа на телевизији се односи на лекове за разне болести. Вести нас упозоравају да су шансе да се јави епидемија велике. Бомбардовани смо питањима везаним за здравље која нас учвршћују у нашој болесној бризи о заразама и смрти. Нема у томе ничег духовног! Постоји само једна ствар која се крије испод наше опсесије болешћу: страх од смрти. То је супротно свакој духовности која се бави делом људског бића који је истински духован – делу који је бесмртан.

Који је узрок за тако велики страх? Да ли су збуњеност и страх увек постојали у том степену или се то данас неким нарочитим деловањем појачава?
Ништа ме не може уплашити ако страх већ не негујем у себи. Лепота свих тактика усађивања страха од стране елите је да оне у нама непогрешиво раскривају оно што смо у себи прикривали, и око чега смо бринули готово од почетка, од наше прве ћелије. Тако постаје очигледно да смо страхом окружени непрестано. Због тога свакодневно узимамо пилуле, везујемо појасеве у аутомобилима или авионима, зими се топло облачимо, стављамо кациге док возимо бицикло, али и стичемо дипломе, бринемо о пензијама, плаћамо осигурање од пожара и слично. Ако успемо да схватимо тај страх, можемо да одлучимо да га једном заувек и напустимо. Како? Радећи управо оно чега се највише плашимо! Једноставно, снажно, ефикасно и веома, веома застрашујуће!

Ваш пријатељ Дејвид Ајк је неколико пута гостовао на хрватској телевизији. Поред уобичајених тема, врло отворено је говорио да Хрвати не би требало да уђу у Европску унију. У међувремену они су, референдумом, ипак одлучили да уђу. Како год, питање је: ви и Дејвид одржавате митинге по целом свету, да ли људи постају свесни да до тада нешто нису знали? Да ли мислите да је та свест као и храброст преносива појединачном човеку?
Годинама сам говорила да нам, када изаберемо да делујемо као суверена бића, уопште никаква влада није више потребна. Дакле, и ја бих подстицала Хрвате да се одупру искушењу око придруживања Европској унији. Моја основна идеја је да би требало што више да се одмакнемо од централизоване власи и да се више приближимо индивидуалној суверености.

Сагласни смо са вама да 90 одсто људи размишља као овца. Када преосталих девет или 10 одсто људи почне да размишља, открива, у најбољем случају, свој кукавичлук, страх или немоћ. Шта онда? Да ли смо у праву?
Тих десет процената зовем црним овцама. Они су мање несвесни од оних 90 одсто стада које чине беле овце. Лепота црних оваца је у томе да њима не смета губитак шаргарепе на врху штапа: новац, моћ или престиж. Међутим они знају да ће, када се преобразе у црне овце, бити озбиљно бијене – кажњене са најмање три штапа: протеривање или губитак посла, одузимање имовине и стварна елиминација. Већина њих се плаши да се другачије понаша јер се плаше губитка посла. Бити другачији захтева велику храброст, јер смо од детињства били обучавани да останемо у стаду, да будемо као сви остали.
Црна овца мора да превазиђе страх и посебно, наглашавам, да превазиђе искушење бунта или тужакања, или протеста, да се мане покушаја учешћа у тзв. „алтернативним политичким партијама“, још мање да организује револуције или побуне. Револуција мора да буде унутрашња. Они би требало да савладају искушење да заувек остану црне овце, уместо да се преобразе у суверене личности, чије су душе – не њихов его – управљене према њиховим умним, емотивним и физичким телима.

Вратимо се вашој области – медицини. Осим страха, људи имају још један велики „грех“. Превише верују, односно имају неограничено поверење! Доскора смо веровали, а да при том не знамо разлог за то, да је медицина наука. У ствари, ви кажете, да је то само проста статистика… Шокантно је, мада се и то може проверити, да више од 80 одсто свих медицинских третмана који се користе у ствари нису научно испитани и потврђени. Шта то у ствари значи?
Одговор је троструки. Први, фармацеутске компаније плаћају за медицинска истраживања, што има за циљ да се покаже ефикасност и безбедност њихових производа. Како ћемо иначе веровати њиховим резултатима? Друго, те исте компаније дају велике доприносе политичким кампањама и инвестирају велика средства у лобирању. Како да онда верујемо политичарима када гласају и доносе законе који наводно штите заједницу, а у ствари поспешују оно што појединцима и групама одговара. Треће, управо смо на почетку рекли да посматрач креира актера. Ми креирамо сопствене болести. Гени, судбина, микроби немају никакве везе са њом. Исто тако је истина да се само ми сами можемо излечити. Ни лекови, ни третмани, ни терапије нам стварно не могу помоћи.

Шта је то медицински естаблишмент?
Као што сам објаснила у својој књизи „Медицинска мафија“, медицински естаблишмент делује као права мафијашка породица организација. Постоји један „Дон Мултинационале“, Кум, Онај који доноси одлуке. Он потпуно контролише своју жену „Дона Владу“, која доноси законе који се поклапају са захтевима њеног мужа. Имају и три сина који слепо следе налоге своје мајке:
Гдин „Гаранцио“ – осигуравајућа друштва – који прикупља новац државног и приватног порекла и прослеђује га Куму. Гдин „Легале“ – медицинске комисије и удружења лекара – који доноси законе уз помоћ којих регулишу правила медицинске професије, да би „заштитили“ шири друштвени интерес. И гдин „Интермедио“ – лекарске асоцијације и удружења – он води рачуна да су лекари лојални Куму путем строгог кодекса понашања. Сви они делују као једна велика породица којој су пацијенти њихова основна храна.

Шта је оно што ви зовете „суверени пацијент“ и „суверени појединац“?
Суверено биће које именујем као Персонократор, то је личност која зна ко је она заправо. Божанско биће које је створило сопствено тело да би искусило свет материје на планети Земљи. Који су атрибути божанства? Бесмртност, свемоћ, свезнање, непобедивост, безграничност итд. Као суверени појединац, ја сам највиши ауторитет. То у ствари реч „суверен“ значи. Дакле у том смислу, суверени пацијент је погрешно име. Назив пацијент разоткрива хијерархијску поделу: лекар који господари и пацијент над којим се господари. Не постоје суверени пацијенти, али постоје суверени појединци који се одлучују да консултују лекара, терапеута, нутриционисту итд, и сами донесу одлуку.

Шта мислите о односу лекар – пацијент?
Увек говорим људима да се држе подаље од лекара. Они немају савести и опасни су. Све што су научили у својим школама засновано је на лажима. Нудим нека алтернативна решења лекарима у књижици „Здравље усмерено на телесну бесмртност“, која је део Персонократијине серије приручника.

Алтернативна медицина? Примећујемо да се и пацијенти и терапеути понашају исто као и они у „научној“ медицини (можда мало другачије, али углавном исто): симптоми, статистика, брзе дијагнозе и решења, новац, поклони итд, итд.
Већина терапеута алтернативне медицине пада у замку односа спаситељ – жртва и доживљава болест као непријатеља. Сваки пут они понуде дијагнозу и тако остају заробљени у оно што Герд Хамер у „Немачкој новој медицини“ назива „дијагностички конфликт“. Ово спречава зарастање првог конфликта око пацијентових симптома. Исто тако, алтернативци обично нуде биљне препарате или третмане који би требало да ублаже симптоме. У суштини, пацијент се увлачи у рат са својом болешћу, а терапеут му нуди или оружја, или неке одбрамбене технике у том бесмисленом рату.
Оно што лично препоручујем је да особа подсети саму себе да је она креатор свог тела и здравственог стања. Лично, када се моје тело осећа непријатно, више волим да останем код куће и да не консултујем било кога. Тиме мало добијам на времену да своје тело подсетим да је у ствари у фази здравља и да ће се вратити у нормалу кад за то дође време – ма када то време дошло.
Најтежи део је не препустити се страху. Потребна је вежба да би се умирио разум који увек замишља оно најгоре. Што се новца тиче, нормално је да када човек консултује стручњака за то и плати. Али проблем је у томе што смо сви постали зависници од напојница. Очекујемо да ствари буду јефтине или бесплатне, јер смо сви одрасли са мишљу да зависимо од система/владе за услуге које смо добили. Као суверена бића време је да у потпуности постанемо одговорни за свој живот, без лажних очекивања…

[/restrictedarea]