Љиљана Смајловић: Деведесетих је било више независних медија него данас

Разговарао Никола Врзић

„Чини ми се да је извештај Тужилаштва за ратне злочине о ратном хушкању у српским медијима био само најновији покушај денацификације Србије, односно српског новинарства. Проблем са денацификацијом је у томе што се Србија прво мора нацификовати, односно накнадно прогласити нацистичком, да би се тек онда могла денацификовати“

Држава је, у спору између Удружења новинара Србије и Независног удружења новинара Србије, стала на страну оних који себе проглашавају за независне. Судска одлука донета у овом спору не тиче се, међутим, само српских новинара и својине над зградом у Ресавској улици у Београду, већ је огледало читавог низа проблема који потресају српско друштво. Са Љиљаном Смајловић, председницом УНС-а, зато, разговарали смо и о односу власти и медија, о реформи правосуђа у Србији, о партнерском односу актуелних власти и НУНС-а у денацификацији претходно нацификоване Србије…

Апелациони суд преиначио је одлуку Првог основног суда у Београду и пресудио да би власништво над зградом у Ресавској улици требало да постане заједничка својина Удружења новинара Србије и Независног удружења новинара Србије. До каквих је то нових информација суд дошао, па је донео одлуку какву ниједан од шест судова који су у десетогодишњем спорењу УНС-а и НУНС-а пресуђивали у корист УНС-а није донео?
Судија Иван Негић и Веће којим је у Апелационом суду председавао нису се позвали ни на једну нову чињеницу и ни на један постојећи закон. Право својине се и код нас и у Европи стиче само законом, правним послом и наслеђивањем, а Апелациони суд је покушао да само за потребе НУНС-а измисли правни основ који не постоји. Уместо на закон, позвао се на тобожње непоштовање дужности новинарског удружења и, што је још горе, на наше убијене колеге, од којих ниједан није био члан НУНС-а.
Став да на згради постоји право заједничке својине Апелациони суд је засновао и на погрешном закључку да чланови удружења плаћањем чланарине стичу право својине на згради које касније могу да пренесу на друго удружење. Закон јасно одређује да право својине на средствима, па и на згради, припада удружењу, а не његовим члановима. Чланови не могу на ново удружење пренети право које немају. Тиме је повређен Устав Србије, као и право на мирно уживање имовине које гарантује Протокол уз Европску конвенцију за заштиту људских и мањинских права.
У Апелационом суду су свакако свесни шта је Негић урадио, јер се ова наопака пресуда на Одељењу за судску праксу „киселила“ четири месеца. А претходно им се страшно журило, зато што је судија Иван Негић у августу прошле године прекоредно узео да решава жалбу НУНС-а, искористивши то што је други судија узео неколико дана годишњег одмора. То смо сазнали захваљујући Закону о доступности информација.

Шта нас спречава да оснујемо још једно новинарско удружење, па да, по аналогији са НУНС-ом, и сами затражимо део те зграде?
Мислим да је ова „правна аргументација“ смишљена само да би НУНС стекао власништво над туђом некретнином. Нисте миљеник ове власти, па не бисте уживали ни наклоност Апелационог суда у Београду.

Коме ћете се жалити на одлуку Апелационог суда? Планирате ли и да интернациoнализујете случај? Или је ово пре питање опасне несигурности својинских права у Србији?
Овде се ради о томе да закон није једнак за све. А већ смо поднели жалбу Уставном суду Србије, као и ревизију Врховном касационом суду. Само се по себи разуме да ћемо, ако будемо морали, ићи и у Стразбур. Ми смо новинари и наша је обавеза да се не миримо са насиљем државе. Тако ће бити и у случају да се о коришћењу зграде мирно договоримо са колегама из НУНС-а, који ионако већ користе један спрат наше зграде без икакве надокнаде. Сваки је договор могућ, али нипошто на основу незаконите пресуде.

Тврдите да је оваква судска одлука „политички диригована“. На основу чега? Значи ли ваша тврдња да правосуђе у Србији, нарочито после најновије реформе, није независно, упркос томе што се представници власти хвале да су од ЕУ добили похвале за оно што су учинили српском правосуђу? Премда су, истини за вољу, у немачке медије недавно процурели и сасвим другачији извештаји Европске комисије, који су судску реформу у Србији назвали лакрдијом, а утицај политике недопустивим…

[restrictedarea]

Добро знам шта о нашем „реформисаном“ правосуђу мисле европски експерти, јер сам једна од оних са којима су у Београду разговарали прваци европских удружења судија и тужилаца. А врхунски домаћи правни експерти рекли су ми да се одлука судије Негића и Већа којим је председавао не заснива ни на Уставу, ни на закону.
Удружење новинара Србије налази се под жестоким ударом „реформисаног“ српског правосуђа, које владајућа коалиција користи како би УНС-у одузела имовину која представља основ његове независности у односу на власт, рушећи при том законе и норме на којима се одвајкада заснива право својине у Европи. На сличан начин нам држава отима и имовину у Кнез Михаиловој улици. Ако то Виши суд допусти, биће то прва „ренационализација“ новинарске имовине у источној Европи, први случај да држава новинарима отме имовину која им је денационализацијом враћена.

НУНС је подржао драконске, испоставиће се неуставне, измене Закона о јавном информисању, за разлику од вас и вашег удружења. Да се нисте тако оштро супротставили тим изменама закона, да сте били партнер, а не противник властима, мислите ли да би одлука Апелационог суда била другачија?
Нама се у УНС-у чини да је све почело са НУНС-овом промоцијом реформе правосуђа и подршком антиевропском медијском закону који је Уставни суд потом оборио. У међувремену су бројна јавна предузећа, као и друге влади блиске компаније, пружала милионску помоћ „развоју капацитета“ НУНС-а, док њихово профитно предузеће „Медија центар“ у Београду добија градски простор по упола нижој цени од минималне цене закупа прописане одлуком истих градских власти. Чашу је прелило то што смо недавно сазнали да НУНС-ове „правне анализе“ стоје иза напада државе на простор „Прес центра“ у Кнез Михаиловој у Београду, и да је НУНС тај који кришом од очију јавности тера власт да нам, тобож у име „заштите законитости“, ренационализује имовину.

Међу заслужним члановима, оснивачима и функционерима НУНС-а, судећи по њиховим јавним реакцијама, после ове судске одлуке завладала је скоро, па еуфорија. Као да им је коначно стигао пословични 6. октобар, у којем  су своје револуционарне заслуге, ето, наплатили квадратима у центру града. А УНС је на своје квадрате, каже њихова аргументација, право изгубио због тога што током деведесетих година није био на правој страни… Како одговарате на овакве  моралистичке аргументе?
Отприлике као и први премијер Демократске странке Зоран Ђинђић. За заслуге се добијају медаље, за фреквенције се иде на конкурс, а својина се у Европи стиче само законом, наслеђивањем или правним послом.

Споменули сте, у једној од реакција током полемике која се развила, и околности под којима је покренут „политички и финансијски пројекат звани НУНС“. У САД-у  је једно од златних правила истраживачког новинарства „follow the money“, односно пратите нечије финансирање да бисте видели чије интересе заступа. Разликују ли се финансијери УНС-а и НУНС-а, и да ли су финансијери НУНС-а толико утицајни, да су могли да утичу и на власти и на суд ове земље?
Један од оснивача НУНС-а сведочио је у Првом основном суду у Београду да је НУНС основан као потпуно ново удружење, зато што је Сорош одбио да финансира било шта што има било какве везе са режимским удружењем, односно тадашњим УНС-ом. О садашњем начину финансирања НУНС-а знам само оно што је свима доступно на њиховом сајту. НУНС додељује награду за истраживачко новинарство заједно са амбасадом САД-а у Београду, али не бих рекла да је овде реч о томе. Осим што је далеко бројнији од НУНС-а, па зато има и већи приход од чланарине, која сва иде за помоћ угроженим колегама, УНС своје активности финансира и из прихода од некретнина. Ми немамо друге „финансијере“ и лагала бих када бих рекла да не бих волела да јавна предузећа у Србији помажу „развој капацитета“ УНС-а, као што чине за НУНС. То се, нажалост, не дешава. Од државе нисмо добили чак ни честитку када смо, 22. децембра прошле године, обележавали 130 година постојања, јер је наше струковно Удружење основао још Лаза Костић 1881. године. Уместо честитке, добили смо обавештење из Апелационог суда да је наша зграда добила још једног, „заслужнијег“ власника од нас. А председник Тадић је у марту прошле године веома срдачно честитао НУНС-у 17 година постојања. И још је пожелео да НУНС и убудуће брани права новинара, као што је то чинио до сада…

Што се политичког дела „пројекта НУНС“ тиче, ова новинарска организација била је, практично, партнер држави и у потрази за овдашњим новинарима, ратним хушкачима из деведесетих. Какав је, по вашем мишљењу, био циљ ове „потраге“? Можда, да се тиме пружи накнадно оправдање за све што се (и) данас ради против Србије? Уосталом, да ли је ишта слично учињено још у некој од бивших југословенских република или је ратно-хушкачког новинарства било само у српским медијима?
У време оснивања НУНС-а радила сам у редакцији листа „Време“, у којем сам у то страшно време нашла лично и професионално уточиште, јер је у „Времену“ било могуће другачије мислити и писати, јер се у „Времену“ рат озбиљно схватао, јер се „Време“ није претварало да рат и ратни злочини не постоје… Чланство у НУНС-у ме ипак није занимало, зато што ми се чинило да је то пре политички него цеховски пројекат.
Не верујем да је НУНС, подношењем незапамћене кривичне пријаве против мноштва колега који су тобож организовали и подстрекивали геноцид и ратне злочине, имао на уму западне финансијере. Није на мени да тумачим потезе НУНС-а, али пре ми се чини да је то ствар идентитета удружења које је започело као опозициони пројект и смисао постојања види у подсећању на то да је некада било, како то каже председник Обама, „на правој страни историје“. У сваком случају, Тужилаштво се наредних година мучило да нађе неког српског новинара са тог НУНС-овог списка кога би оптужило за ратни злочин, али није успело, иако је на то утрошило доста ресурса ангажујући десетине људи да најмање две године читају старе новине и гледају старе ТВ дневнике.
Из овог ракурса, после незаконите пресуде Апелационог суда, чини ми се да је то био само најновији покушај денацификације Србије, односно српског новинарства. Проблем са денацификацијом је у томе што се Србија прво мора нацификовати, односно накнадно прогласити нацистичком, да би се тек онда могла денацификовати. Са српским новинарима није успело: нису им могли пришити геноцид, ни ратне злочине. Не браним ничије професионалне подлости и ратно хушкање, не тврдим да ратног хушкања није било, али етички кодекс наше професије забрањује да се људи неосновано и без доказа оптужују.
Али су зато нашли судију Ивана Негића који је обавио оно што Тужилаштво за ратне злочине није могло: извршио је диференцијацију међу новинарима Србије, искористивши у те сврхе наше мртве колеге. Неће ни то проћи: не може се УНС-у отимати имовина у име мртвог Славка Ћурувије и Милана Пантића.

Како оцењујете извештај који је овим поводом сачинило српско Тужилаштво за ратне злочине?
Извештај Тужилаштва за ратне злочине је мањкава, политизована анализа српске штампе у којој је, као један од горих примера ратног хушкања, издвојен текст који је, као извештач „Политике Експрес“ са вуковарског фронта, потписао и садашњи председник НУНС-а. Потпуна је бесмислица да се Тужилаштво тиме бави. То нису радила тужилаштва у суседним земљама, иако је грозне ратне пропаганде било где год је било рата. Не могу тужиоци да раздвајају „жито од кукоља“ у новинарској професији, како су ту своју амбицију формулисали 2009. године.

Упоредимо медијску слику Србије деведесетих, и данас. Када је било више медија које власт није контролисала? Када је медијска слика била разноврснија?
Адвокат УНС-а Зденко Томановић каткад ме у шали пита да искрено кажем, да ли су медији били слободнији и професионалнији у време када је председник УНС-а био Милорад Комраков или сада када сам ја на челу Удружења? Комракова је Суд части УНС-а после 5. октобра с разлогом искључио из чланства, али деведесетих година је било више независних медија у Србији него данас. И било је више плурализма, барем у штампаним медијима. Код нас барем три године заредом опада слобода изражавања, што су мерењем забележиле и релевантне међународне организације. Једном сам приликом у присуству високог европског званичника цитирала слично европско истраживање, на што ме је једна личност од великог утицаја на врх српске власти питала, читају ли ти истраживачи „Печат“? Исто је тако Слободан Милошевић одговарао својим западним критичарима, показујући им примерак листа „Време“, у којем се о њему, његовој породици и његовом режиму веома оштро писало.
Лане су два главна уредника у Србији смењена под политичким притиском, Чаба Пресбургер и Антоније Ковачевић. Против двоје новинара, Јелене Спасић и Милорада Бојовића, покренут је кривични прогон зато што су упознали јавност са чињеницама од јавног значаја о неспремности државних органа за одбрану земље. То је новинарство због којег би у слободнијој земљи били похваљивани и награђивани.

Знате ли за пример још неке државе, а да се сматра за демократску, у којој неколико људи из врха једне, владајуће партије, контролише највећи део рекламног простора у медијима? Коликог утицаја на уређивачку политику српских медија има оваква ситуација?
Можда се нешто слично могло наћи у Берлусконијевој Италији. Оглашивачи код нас имају огромну моћ, само што је она прикривена. Али и медијске газде и тајкуни више од свега воде рачуна да се не замере властима.

Најзад, где се уређују српски медији? У самим редакцијама  или на Андрићевом венцу, или у неким страним амбасадама…?
Многи уредници приватно причају о телефонским позивима са Андрићевог венца, али нико се не усуђује да пријави притисак. Ни европске дипломате се не устручавају да критикују нашу штампу, на пример када им се не свиђа како извештава о нападима КФОР-а на наше грађане на барикадама. Наша власт при том нема храбрости да од КФОР-а затражи материјалне доказе, односно видео снимке за оптужбе против Срба на северу Косова.

_______________

Како гледате на оно што се дешава са листом „Политика“, који сте уређивали док вас Соња Лихт није сменила у октобру 2008. године?
Волим да мислим да је Соња Лихт само радила по налогу Бориса Тадића. Смењена сам из политичких разлога, али су Тадићеви сарадници јавно тврдили да им се мој професионални рад допада и да ме смењују искључиво због тиража. Надам се да ћемо ускоро сазнати шта је постигла „Политика“ откако је Соња Лихт почела да је „спасава“ у јесен 2008. године. У септембру те године просечан дневни тираж „Политике“ био је 75 хиљада примерака, а сада је, барем према званичним подацима, за трећину мањи. Људи који прате вредност деоница на тржишту кажу ми да је вредност компаније „Политика“а.д. сада десет пута мања. Лист „Политика“ је важна институција српског друштва и не сме се дозволити да пропадне. Мислим да се ова власт није прославила својим интервенцијама у области медија.

Кад смо већ код тога, није власт после 2008. године интервенисала само у „Политици“. Приватизован је и „НИН“, а нови власници променили су практично читаву уредничку екипу тог листа. И „Курир“ је драстично променио уређивачку политику после хапшења свог власника… Како коментаришете ове промене, и колико је за њих заслужна власт, руковођена мотивима какве је можда имала и у случају „Политике“, а колико питања тржишта и самосвојне одлуке власника ових листова?
Изговори су били различити, али је матрица и у „Политици“ и у „НИН“-у била иста: после смене главних уредника следили су откази главним новинарима и пад тиража, док од раније уређивачке политике није остајао ни камен на камену. Не видим шта је ту тржишно? Власници „Курира“ су уцењени и „Курир“ је од опозиционог постао Влади Србије наклоњен таблоид, но барем запослени нису остали без хлеба.

[/restrictedarea]