Почетна / Други пишу / ЛИЗИ ФЕЈЛАН: ЗАСЛУЖЕНА ЛЕКЦИЈА „ЊУЈОРК ТАЈМСУ“ О СИРИЈИ И ЛИБИЈИ

ЛИЗИ ФЕЈЛАН: ЗАСЛУЖЕНА ЛЕКЦИЈА „ЊУЈОРК ТАЈМСУ“ О СИРИЈИ И ЛИБИЈИ

Малколм X је рекао: „Медији ће вас натерати да мрзите потлачене и обожавате њихове тлачитеље“. То је данас тачније него икад

Лизи Фејлан  је независна новинарка чије се име почело помињати по избијању рата у Либији. Скептична према извјештавању маинстреам медија, Фејланова је о свом трошку отпутовала у Либију и у свет пласирала информације из прве руке. У разговору са обичним људима сазнала је право стање на терену и чињеницу да већина становника Либије у потпуности подржава систем директне демократије и Муамера Гадафија.

Можда више него ико други, Лизи Фејлан проказала је све лицемерје и лажно извештавање водећих светских медија о конфликту у Либији. Такође је забележила и велики број цивилних жртава које су страдале за вријеме НАТО бомбардовања.

Ускоро ће примарни фокус западних сила прећи са Либије на Сирију и у складу с тим Фејланова је поновно одлучила да отпутује на само место догађаја. Већ дуже време извештава о збивањима у Сирији а њени видео-разговори са становницима још једном показују да је стварност потпуно другачија од илузије, која се сервира масама путем строго контролираних медија.

Фејланова је 1. фебруара дала велики интервју за амерички „Њујорк Тајмс“. Пошто је и сама била скептична да ли ће амерички лист објавити цео разговор без скраћења и стратешких додавања, одлучила је да објави цео транскрипт на свом сајту (lizzie-phelan.blogspot.com),  одакле је интервју пренесен.

„ЊУЈОРК ТАЈМС“: Пошто је ваше виђење догађаја у Сирији толико другачије од свега што пишу страни репортери који су били тамо, желео сам да вас питам како налазите своје изворе и због чега мислите да је ситуација другачија од оне каквом је приказују други новинари?

ЛАЈЗИ ФЕЛЕЈН: Прво, надам се да ћете ми дати могућност да на свако ваше питање одговорим у потпуности, тако да се понуди цео контекст – који често недостаје. Такође се надам да ћете ме питати сва питања која сте предложили кад сам пристала на овај разговор. Уколико то не урадите, сама ћу објавити сва питања и комплетне одговоре.

Ваше прво питање је промашено јер оно што сте заправо хтели да кажете је то да је мој утисак о збивањима у Сирији потпуно другачији од оних репортера који извештавају по налогу НАТО и ГЦЦ („Гулф Цооператион Цоунцил“, савезнице западних сила у Заливу; прим. прир.), организација које имају велики интерес у Сирији.

Моји утисци су заправо утисци већине људи на свету, нарочито међу земљама које нису чланице НАТО и ГЦЦ, поготово међу земљама које су директне жртве ових сила.

Али, због чињенице да тај народ није у поседу снажних медија, њихови гласови су угушени. Маинстреам медији, који сарађују са НАТО и ГЦЦ, приказују само ставове одређене мањине.

Што се тиче мојих извора, налазим их на разне начине, али већином тако што разговарам са обичним људима где год да се налазим у Сирији. То уопште није тешко јер људи су веома спремни да говоре о кризи у којој се налази њихова земља, поготово са странцима јер имају логичан утисак да нисмо упознати са стварним догађањима у њиховој земљи. Наравно, не сви, али већина људи које сам срела отворено су говорили. Моје репортаже настају на том темељу.

Баш као и у Либији, била сам изненађена бројем људи који су желели да отворено говоре и покажу сав свој бес против лажног извештавања медија у служби НАТО и ГЦЦ. Управо због тога смо мој колега Мустафа Афзалзадех и ја одлучили да направимо документарни филм у којем ће бити заступљен глас сиријског народа. Филм на којем радимо ће заправо показати како би, да није било таквих медија, криза у Сирији давно била завршена и мир би се вратио у земљу.

Новинари у маинстреам медијима који долазе из НАТО и ГЦЦ земаља приступају послу са већ предодређеном агендом, а та агенда је – приказати „револуцију“ која се догађа унутар Сирије и у складу с тим дати садржај и лажне оптужбе да је сиријски режим опасност по сопствени народ.

На пример, ако један такав новинар изађе на улицу и сретне десет људи који му говоре да нема никакве револуције у Сирији и да народ жели војну заштиту од терориста који упадају у земљу, ако затим наиђе на бар једну особу која ће констатовати како „у Сирији нема демократије“, новинар слуша само ту једну особу, а све друге проглашава државним шпијунима. То сам видела својим очима.

Када би ти исти новинари стварно пренели поруке већине људи који се налазе на улицама, тиме би поткопали своје медијске организације, које већ десет месеци у континуитету приказују лажну слику да народ мрзи актуелну власт. Али доћи ће време кад више неће моћи да сакрију истину. Али постоји опасност да – баш као што се десило у Либији – истина дође прекасно. Када једном земљу разоре НАТО и ГЦЦ снаге, тек тада ће медији добити прилику да буду мало искренији. Али никад не у потпуности јер циљ њихових шефова – рецимо промена режима – је постигнут.

Са друге стране, ја нисам овде да бих „успела“ као новинарка и запослила се у некој угледној корпорацији. Постала сам новинарка како бих преносила истину без обзира колико би ме то могло коштати. Једино чему сам апсолутно лојална је моја сопствена савест.

Пошто сте се појављивали на Прес ТВ, Раша Тудеј и на сиријској државној телевизији, мислите ли да би тиме могло испасти да је ваш циљ да подржавате те режиме или видите себе у улози активисте који се једноставно бори против политике САД и Велике Британије?

– Ово питање само по себи је врло подмукло и извучено из контекста. Испада да су људи који раде за ББЦ, ЦНН, Ал Џазиру независни од својих финансијера. Ако бих извештавала за ББЦ, значи ли то да самим тим подржавам политику Британије? Политику земље која вековима гази овај свет?

Зашто би „Њујорк Тајмс“ био забринут због чињенице да сам радила репортаже на станицама Раша Тудај и Прес ТВ? Изазивам вас да ми нађете примере новинара који су радили за ове куће и упустили се у лоше праксе новинарства. Зашто нисте забринути за рад Ал Џазире, коју директно финансирају катарски емир и катарска краљевска породица? За Ал Џазиру је доказано како је протеклих месеци објавила низ лажних извештаја не само о Либији.

Како новинари Ал Џазире могу да буду неутрални, кад је њихов власник истовремено и домаћин највеће америчке војне базе у регији и кад је директно одговоран за слање хиљада бораца, оружја и велике количине новца за разарање Либије, и сада то исто жели да направи са Сиријом?

Још увек чекам дан кад ће „Њујорк Тајмс“ да потегне питање „неутралности“ новинара који раде за државни сервис ББЦ или новинара који раде за Мердок Прес – корпорацију за коју је итекако добро документовано да је директно везана са структурама моћи западних сила.

Због тога би питање требало засновати на премиси да ниједна новинска организација није неутрална и да представља једну одређену идеологију. Али, ако ме питате да ли бих радије радила за новинску организацију која заступа идеологију земаља које се константно бране од напада Запада, идеологију која се супротставља спољним уплитањима у унутрашња питања и промовише сопствену независност – или бих радије радила за медијску организацију чији је циљ да шире арогантну идеологију како је западна цивилизација супериорнија и да би због тога требало да буде наметнута целом свијету – мислим да би свако ко бар мало познаје глобалну политику и новију историје човечанства свакако одабрао прву опцију.

Друга ствар које се сугерише у вашем питању је да постоји нешто што би се могло назвати „новинарска неутралност“, као да новинари имају слободу да бирају шта ће покрити, а шта неће или се сугерише да новинари уопште немају сопствено мишљење. Не замарам се уопште таквим оптужбама, поготово не када их изговарају они који сматрају да, ако радим за Раша Тудеј или Прес ТВ – онда то значи да ме имају у свом џепу, али – ако радим за неку западну организацију – онда сам „неутрална“.

На пример, кад сам била у хотелу Риксос у Триполију, са мном је било и око 35 новинара. Двојица америчка новинара били су у паници пошто су хотел преузеле Гадафијеве снаге. Један се посебно плашио за своју безбедност. Зашто се толико плашио? Признао ми је да је повезан са високим представницима побуњеника. Нисам никад приметила да су маинстреам медији доводили у питање његову „неутралност“. Што се њега тиче, нико му није наудио у хотелу.

На крају, јесам ли ја активиста? Ако то значи да моја улога утиче на шира догађањ, у том случају смо сви активисти. Свако ко сматра да његова дела немају учинак или последице је наиван. То се посебно односи на новинаре, њихова дела имају далеко већи учинак од свих других људи на свету. Новинари имају посебну платформу и, када изучавате новинарство, често ће вам бити речено да морате бити „очи и уши шире јавности“ и да тако имате утицај. На крају ту платформу користите за промоцију правде и међународних закона, који су основа напретка, или закопате главу у песак и користите исту платформу само за свој лични интерес и каријеру.

Желео сам да вас више питам о вашем извештавању из Либије и како одговарате на оптужбе да сте подржавали владу пуковника Гадафија? Све у свему, желим да сазнам шта вас тачно наводи да говорите против западних влада, а да у исто време очигледно подржавате владе попут иранске, руске, сиријске – владе које су оптужене за озбиљна кршења људских права.

– Ово је опет једно подмукло питање које најбоље приказује манипулације којима се служе најутицајнији медији и листови попут „Њујорк Тајмса“. Питате ме ово само зато што западне силе и медији криминализирају Муамера Гадафија, Иран и друге. Покушавате да ме наведете на замку да – ако кажем да подржавам Гадафија или Иран – то значи да такође подржавам кршење људских права.

Прво, питање људских права је апсолутна заблуда и уједно је највеће оружје којим се руше владари независних држава у развоју, само како би се створили морални предуслови за наметање западњачког система у тим земљама.

Мој колега Ден Глезбрук у разговору за Раша Тудеј прошле недеље је говорио о одлуци организације Лекари без граница да напусти Либију јер су очајни због призора масовног мучења прогадафијевих Либијаца од побуњеника које западни медији глорификују већ годину дана. Такође је подсетио јавност да је, према извештају ХРW, у Либији за протеклих пет година било три могућа случаја смрти у заточеништву. За поређење, у Британији је било четири таква случаја само за протеклих месец дана. А то је само Британија. Друге НАТО државе, укључујући чланице ГЦЦ и Израел, још горе су по питању кршења људских права.

Искрено говорећи, Либија је била рај што се тиче људских права и Гадафи је био номинован за награду организације за људска права пре него што је почео НАТО напад. И, наравно, Либија је имала највиши животни стандард у целој Африци и региону, далеко виши него, на пример, Саудијска Арабија, о којој готово да се и не говори у западним медијима.

Али нећете имплицирати да подржавају кршење људских права, рецимо, новинари који раде за британски „Сан“ или „Гардијан“ ако узмемо у обзир да ти листови подржавају конзервативце и лабуристе – две странке које су људском роду кроз историју нанеле огромну неправду.

Зашто двоструки стандарди? Све се своди на предрасуду западних медија, који држе да је западна цивилизација супериорна над свим другим и у складу с тим, кад западне силе учине неправду, за то не морају да одговарају. Свако ко проговори против западних сила – име му се ускоро баца у блато.

Малколм X је једном приликом рекао: „Ако не будете веома опрезни, медији ће вас натерати да мрзите људе који су потлачени и да обожавате њихове тлачитеље“. Тај цитат данас је тачнији него икад, поготово кад видимо како су западни медији извештавали о Либији и сада о Сирији.

Али да вам одговорим директније – поштујем међународно право, а најважније право и најважнији принцип на којем је међународно право изграђено – као и данашње посрнуле УН – је поштовање суверенитета једне нације и неуплитање у унутрашња питања других држава. Новија историја показала нам је да је срж свих неправди управо злостављање тог темељног принципа међународног закона и свако ко погази тај принцип је криминалац и треба га сматрати за таквог, а свака жртва таквог чина мора се бранити. Не само ови темељни принципи већ готово сви важнији међународни закони и норме прегажени су у случају Либије и западњачког третмана Гадафија. Све то скупа веома је добро документовано. Сва та кршења закона данас се воде против сиријске владе.

Како неко уопште може себи узети за право да морализује о људским правима, али уопште не коментарише чињеницу да је један од највиших функционера америчке владе Хилари Клинтон отворено позвала на смрт државника једне друге земље – Гадафија – само два дана пре него што је убијен. Надам се да не морам објашњавати колико је таква изјава незаконита и одвратна.

У потпуности сам против таквих злостављања – као и свако ко верује у међународне законе и правду – и зато ми је циљ да подржим сваког да се брани против таквих злостављања свим могућим средствима.

Оптуживали су ме да сам портпарол либијске владе, али истина излази на видело. Све што је бивша либијска влада говорила било је тачно, а све што су јављали маинстреам западни медији показало се као лаж:

– Побуна у Либији била је оружана од првог дана. То је потврдио детаљан извјештај Амнести Интернационала прошле године. Дакле, није се радило о „мирном покрету“;

– Побуњеници јесу били повезани са западним тајним службама, са којима су помогли да буде оркестриран НАТО блитзкриег;

– Либијски национални савет није способан да води земљу, и народ их неће;

– Побуњеници имају расистичке, али и геноцидне, намјере према субсахарском становништву и трећини Либијаца који имају тамнију боју коже;

– Гадафијеве снаге нису изводиле ваздушне нападе против оних који су протестовели и није било масовног силовања. Штавише, Амнестy Интернатионал јавља како није било никаквог силовања;

– Гадафијева војска није у Бенгазију убила 10.000 људи, како су медији јављали, већ 110 – поновно јке реч о цифрама Амнестy Интернатионала – и то убијених на обе стране пре НАТО напада.

И у свим другим питањима Гадафијева влада, њене цифре и анализе показали су се далеко тачнијим од оног што су јављали Национални савет и западни медији. Зато је сваки новинар који је извештавао о овим догађањима сигурно морао да звучи као „портпарол владе“ јер оно што је тадашња влада говорила било је потпуно тачно, а сада је то и потврђено.

Извор: Адванс, Нови стандард

3 коментара

  1. Sančo Pansa

    Nemam riječi…briljantna ličnost g-đa novinarka Lizi Fejlan!Trebalo bi da posluži kao primjer odvažnosti, čestitosi, ljudske i profesionalne!

    Osobe pouput ove dame zaslužuju najveće titule i zvanja, kao poštovanje za žrtvu koju je podnijela i podnosi zarad pravde i istine u svijetu.




    0



    0
  2. Nažalost, nema dovoljan broj ovakvih novinara da bi se razbile lažne slike koje zapad nameće diljem svijeta.Sve ovo što je rečeno, važi i za prostore ex YU. Sav ovaj sistem medijskog, pa onda i pravog rata, upravo je isproban u našoj bivšoj zemlji, te pošto se pokazao efikasnim, nastavljen je i u Africi, a što na kraju znači da će biti upotrebljavan i dalje.




    0



    0
  3. tek marginalna ‘fusnota’…. radi daljih ‘referenci’ ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *