Косовски завет и фуснота

Пише Владимир Димитријевић

Да бисмо знали зашто остајемо на путу непристајања на издају, подсетимо се шта су о Косову и Метохији и о Европи и Западу сведочили владика Николај и отац Јустин

По учењу Православне цркве, пророк није врач погађач него човек који види вољу Божју у историји. Зато праве пророке не воле: за разлику од лажних, који људима говоре оно што би желели да чују (а то је, најчешће, лаж), истински пророци сведоче „ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“. Срби су у 20. веку имали двојицу пророка: светог владику Николаја Охридског и Жичког и светог оца Јустина Ћелијског. Обојица су због сведочења истине била уклоњена из јавног живота Српства у отаџбини: Николај Велимировић је умро „тужним изгнаником“ у руском манастиру Светог Тихона у Пенсилванији, јер га је, иако је био роб нацистичког окупатора, Титов режим изједначио с усташким поуздаником Степинцем; свети Јустин Ћелијски је умро 1978. године, у манастиру Ћелије код Ваљева, јер је као сведок вере у доба безбожја био у некој врсти конфинације. Обојицу је Српска црква унела у свој светачник; и од обојице би, да је среће и памети, Српство могло да учи у свим животним и историјским околностима, па и у овој, садашњој, када је садашњи, жутокраки режим Косово и Метохију, оно најсветије што имамо, ставио у фусноту, само да би могао да настави са својом политиком продаје вере за вечеру, крста за масне прсте и поштења за печење, чији је врхунац усклик: „У се, на се и пода се!“ (При чему је продаја Косова за кандидатуру за ЕУ у распаду – продаја вере за обећање вечере).
Ипак, вреди се подсетити шта су свети Николај и Јустин говорили о Косову и Метохији, а шта о Европи, да бисмо знали зашто остајемо на путу непристајања на издају; и да бисмо сачували душевно здравље. Како је говорио покојни Предраг Р. Драгић Кијук, ако се сачува бар пет одсто нормалних Срба (који стоје под правим углом у односу на тле, несавијене кичме) Србија ће се кад-тад препородити.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ОТАЦ ЈУСТИН О КОСОВУ

[restrictedarea]

Године 1939, о петстопедесетогодишњици Косовске битке, Николај Велимировић пише да „ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има српски народ, нема Косово“ . Битка за Цариград 1453, у којој је јуначки пао Константин Једанаести, последњи ромејски цар (по мајци Јелени од српског рода Драгаша), јесте била херојска, али је доживљена као пораз и није се уздигла до висина на којима стоји Лазарев бој за Царство небеско. Зашто је Косово тако велико? Зато што, по Николају, „цео један оружан хришћански народ, као један оружан хришћански мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, и то не као горчину, него као свеживотворни лек (…) У историји хришћанских народа нема познатог случаја да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску (истакао В. Д) (…) Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ. Баш нас је Косово учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота, али у исто време и наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српскога народа. Дало нам је галерију витеза вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво више вреди од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово. Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић, а не кнез Лазар. Ко жртвује свој живот у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је имао и могао, и – победио је (…) А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; чистилиште савести свих поколења до краја времена“.
А отац Јустин Поповић, у „Косовској етици“, наглашава: „Косовски мученици, на челу са честитим кнезом, повели су наш народ путем страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје. Сваки прави син рода нашег давао је оно што је најдрагоценије на земљи – живот, ради оног што је најдрагоценије на небу – ради правде (…) Само верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама и пролазностима (…) Деси ли се да народ себичност прогласи за своје врховно божанство, он се претвара у људождерску машину која најзад саму себе уништава (…) Постоји само једна провера за све што је истински наше: то је видовданско еванђеље и видовданска етика (…) Јеси ли владика, ти си заиста народни владика, ако собом представљаш живо видовданско еванђеље и живу видовданску етику. Јеси ли државник, ти си заиста народни државник, ако те у свим пословима твојим руководе вечна начела видовданске етике и видовданског еванђеља“.
Вук Бранковић који Косово ставља у фусноту своје духовне и моралне беде ово би требало добро да упамти; а и народ ће га, кад буде писао историју наших дана, ставити у фусноту, кратку да краћа не може бити: издајник.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ОТАЦ ЈУСТИН О ЕВРОПИ И ЗАПАДУ
Док је Косовски завет срж нашег идентитета, дотле је искушење мраком Запада стална саблазан на коју се пецају, речима Његошевим, „плахи и лакоми/млијеко их српско разгубало“. Из идења за Европом без Христа проистекле су све наше илузије – од „интегралног југословенства“ до србождерског титоизма, маскираног у причу о „социјализму са људским лицем“. Владика Николај и отац Јустин су то знали и то су Србима говорили; али, очито, слабо су их слушали. Због тога нам и јесте овако како нам је: као робови – веслачи у потпалубљу, грчимо се у фусноти нашег бедног живота под влашћу жутокраких НАТО гаулајтера.
У „Речима српском народу кроз тамнички прозор“ Николај упозорава: „Слављење Христа и проповедање Христа свим континентима и свим народима, то је била Богом одређена мисија европског континента. Ван Хришћанства, Европа нема чим да се похвали. Без Христа, Европа је најсиромашнији просјак и најбезочнији пљачкаш овог света.“ Зато су Европљани  дошли у зоолошко стање: „Сласти су им у неговању тела, у грабежи туђега, у отмици од малих и слабих, у умножењу земаљскога блага и проширивању своје државе и своје власти, у лукавом завојевању туђе отаџбине (…) у потопљење антропологије у зоологију (…) За свако зло у свету они криве другога; себе никад. Та како би они могли учинити грех, кад су они сели на престо Божји и себе прогласили непогрешивим боговима!“ А отац Јустин, у књизи „Светосавље као философија живота“, јасан је и гласан кад говори о европском типу безбожног бездушника: „Господо, фабрика робота, ето у шта се претварала и најзад претворила Европа од ренесансе до данас. А робот, то је најбеднији тип човека“. Беседећи на парастосима владици Николају, Јустин је предвидео и коначну кризу Европе и Запада: „Шта је особина европске културе, шта је то чиме се ви културни хвалите, шта је то? Среброљубље Јудино (…) Јер су људи прогласили одједном да је њихов главни циљ у овоме животу: што више пара, што више уживања. А европска култура само то и ради (…) А знате: Јуда мора да изврши самоубиство, и Европа мора да изврши самоубиство“… Зато је владика Николај Србима поручио, у редовима писаним из немачког заточења: „Ај, браћо моја, зар ви све то не видите? Зар ви сви нисте осетили мрак и злочин антихришћанске Европе на својим леђима? Хоћете ли уз Европу или уз Христа? Уз смрт или уз живот? (…) Знајте: Европа је смрт, Христос је живот. Изаберите живот да будете живи на век“ (истакао В. Д) Никад јасније него данас Срби нису могли да бирају: Европа (она која нас је, заједно са Америком, бомбардовала са 30 хиљада тона бомби са осиромашеним уранијумом) или Христос, Бог Светог Саве и кнеза Лазара, Бог правде.
Европска унија се после свега распада и њено самоубиство је близу. Судбина православне Грчке, која је ушла у ЕУ и ставила себи око врата омчу дужничког ропства, само је почетак хаоса и расапа „Беле демоније“, како је Николај звао богоборачку Европу. Кад није могла да опстане СФР Југославија (јер је била заснована на илузијама „братства – јединства“ народа који су били браћа по биолошком пореклу, али не и по духу), како да опстане оно што се зове Европском унијом, заснованом само на песку пљачкашке неолибералне економије и НАТО нихилизма? Зато домаћи европоколоници, који се клањају и евру и његовом господару долару, и вичу као безумни: Европа нема алтернативу, што преведено на јустиновско-николајевски језик вере значи: самоубиство Јуде, огрезлог у сладострашће према тридесет сребрњака издаје, нема алтернативу… Али, они у ту лаж не могу више да убеде ни себе.
Као и свако безумље, и безумље жутокраких Бранковића је више него видљиво: Европа која нам отима најсветије, распадајући се и сама, Србима није потребна, јер имамо Косово и Метохију, где смо стекли небо и правду, којој пева наша химна. Данас је највидовитија политика која се чврсто држи те истине.
А Бранковићи, „погано кољено“, каријеру ће завршити у фусноти, испод велике одреднице која у енциклопедији бешчашћа гласи „Јуда“.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. hvala, na podsecanju… Cu se, nedavno vapaj sa TV – “naseg prava da znamo sve ” (sic. !?), kako u Srba nema filozofa ‘formata’ onih iz nemacke klasicne filozofije ?! Varaju se – uprkos tog nadobudnog, gnostickog ‘slogana’ ?! Ljubav prema mudrosti Sv. vladike Nikolaja, Sv. avve Justina i, od ranije vladike – poete Njegosa, mnogostruko nadmasa visinom i sirinom i dubinom, sva ta, u osnovi telesna, materijalna mudrovanja, onih, ciji su korifeji hvalili Lutera, zbog ‘oslobadjanja’ od (latinske) patrologije ( “istocnu” su, bilo zbog nepoznavanja, bilo zbog ‘latinskog’ prezira, jednostavno – ignorisali ?!) ?! Svako, ko je spreman da posteno svedoci – moze i mocice da stavi na vagu – istinsku filosofiju i onu ‘filozofiju’ – ‘utkanu’ u mrtvacki pokrov ‘Zapada’ ?!

  2. Слава Богу и хвала што нам је дао овакве светитеље…свети Јустине и свети Николају,молите Бога не би ли Срби ваши једном прогледали и лице Небу окренули.амин

  3. Василим

    Лепо су зборили и свети отац Јустин и епископ Николај Велиимировић! Посебно о Косову и Метохији, али и о човечности и погубности рада партија, свих орјентација, где је језгро лоповлука, себичности, грамзивости било и остало, нажалост!
    ———-

    Баш скоро у манастиру Жича , монахиње су откриле тајну , наиме једна фреска коју је фрескописао један рус који се ту задесио 30-тих година прошлог века, када је столовао владика Николај Жички!
    Та фреска која је очувана је посвећена светом руском цару Николају Другом , који је страдао са својом породицом!
    Наш владика Николај је осетио колика је то трагедија,жртва , па је дозволио да се уради фреска у цркви са ликом Св.Николаја Другог, тако да је тим случајем добио своје заслужено место ,пре него ли су руске цркве канонизовале Николаја Другог за свеца,.. једна необичност!

    Цар Николај Други нас је много задужио, поготово код преласка Албаније, када су изморена војска и народ били на ивици пропасти. Негде сам прочитао да је тим поводом Никола Пашић оставио свој фонд да се у престоници подигне велики Споменик Руском Цару Николају Другом за велике заслуге за Србе, ….

    Има споменик захвалности Француској,ОК, али је врло неодговорно од државе и народа, да нема честитог Споменика једном Руском цару Николају Другом и др. који је дао(ли) велики допринос за спашавање Срба од пропасти, много грешимо као народ!?Докле!

  4. Nešto sam od NJega prtočitao i bilo mi je dovoljno da shvatim DA JE ZNAO KAKO KOSMOS FUNKCIONIŠE.Čitajte Nikolaja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *