Почетна / ТВ коментар / Ко то тамо лаже?

Ко то тамо лаже?

Пише Миодраг Зарковић

Главни уредник „Блица“ је гостујући на „Првој“ телевизији „цивилизацијски“ извређао кориснике јавног превоза у Београду

 

Годинама сакривен иза аустријског, немачког или швајцарског капитала, иза великог тиража и наградних игара, иза моћне промотивне машинерије и ропски послушне редакције, главни уредник „Блица“ био је донедавно малтене непознат широј јавности. Ко је загледао импресум, могао је да прочита да се човек на челу тог дневног листа зове Веселин Симоновић, али све даље од пуког имена и презимена остало би непознато. За разлику, наиме, од многих других уредника, и насупрот раширеним обичајима, Симоновић нема редовну колумну у својим новинама, тако да је читалаштво ускраћено за његове личне погледе на свет, ауторске способности, па чак и изглед.
Могли сте, на пример, да стојите у аутобусу поред њега, а да не знате да је то главни уредник најтиражнијег дневног листа у Србији.
Симоновићева тајновитост се, међутим, убрзано топи са сваким његовим телевизијским гостовањем. Пред камерама је видљиво много тога што је на новинским страницама прикривено. А телевизија је магнет којем ни јачи од Симоновића нису у стању да одоле! Нарочито у ово време, када телевизијским оцима понестаје политички коректних гостију, спремних да стану у одбрану владајуће, а у народу све омраженије еврохистерије. Када чак и дотле малтене непознати уредници постају тражена ТВ роба, па тако све чешће имамо прилику да на малом екрану гледамо шефове београдских новинских редакција – нормално, искључиво редакција на које се Мери Ворлик и Волфрам Мас никада не би пожалили. Тако смо и Симоновића протеклог викенда могли да гледамо у „Ставу Србије“ на „Првој“. Поново. То му, наиме, није било прво појављивање у тој емисији, коју води његов колега, уредник „Политике“ Драган Бујошевић.
Када бисте, зато, сада стали поред Веселина Симоновића у аутобусу, вероватно бисте га препознали.
Али, Симоновић се не вози аутобусом. Са његовим примањима и службеним аутомобилима „Блица“ који су му на располагању, сва је прилика да у јавни градски превоз није крочио у овом веку. Па ипак, сада је у „Ставу Србије“ наступио као да је стручњак, чак експерт за вожњу аутобусима ГСП-а, када је овако прокоментарисао „БУС ПЛУС“:
„Ако ће то променити менталитет грађана Београда, да улазе на предња врата, а излазе на средња, и да се не ухвате за прву шипку кад уђу, а да их је баш брига да ли ће неко иза њих ући, мислим да ће то бити цивилизацијски помак.“
Овако, дакле, о Србима по аутобусима мисли и прича Веселин Симоновић, а у те аутобусе и не залази. За разлику од аутора ове колумне, који их користи свакодневно, а ипак на призоре из Симоновићевог описа на наилази скоро никада или барем не у мери која заслужује тако острашћен опис. Грађани Београда се у возилима јавног превоза понашају исто као и грађани било којег од градова у којима столују Симоновићеве газде. Штавише, последњих година дају се приметити позитивни утицаји најновијег друштвеног раслојавања на културу у јавном саобраћају, зато што тамо више не залазе снобови којима је испод части да се возе аутобусима или трамвајима, и способни једино да своју мрзовољу пренесу на остатак путника. У јавном превозу је остала само поштена средња и нижа класа, што је, по већ много пута доказаном правилу, понајбољи део нашег друштва. Том је слоју Србије много мање потребан тај вајни цивилизацијски помак, него „елити“ у коју спада и главни уредник „Блица“.
Цивилизацијски помак Србије догодиће се тек када српско новинарство више не буде служило као сигурна кућа за људе попут Симоновића, чије се схватање граматике своди на три врсте реченица: просте, тешке и несавладиве. Када полуписмени скоројевићи престану да држе лекције бољима од себе. Када они што не знају ни шта је то менталитет, а нарочито не шта је то српски менталитет, престану да нам га мењају, осавремењују и унапређују.
***
У истој емисији, такође на тему „БУС ПЛУС“-а, градоначелнику Београда Драгану Ђиласу спочитано је то што новоуведени систем налаже да се картица принесе апарату за очитавање при сваком уласку у возило. Ђилас је у одговору појаснио нешто што до сада није помињао у јавности:
„То је један начин контроле, да сви виде ко има карту, а ко нема карту.“
Дакле, циљ је обрукати оне који немају карту! Пазите ви то, онолики се милиони потрошише за увођење система само да би „сви видели“ ко се шверцује.
Лепо се каже: може човек да изађе из титоистичке диктатуре, али титоистичка диктатура из човека – никада.

Један коментар

  1. Ne treba toliko trošiti reči i mastila – sve su to i kao urednici i kao novine – otvoreni kreatori i članovi DS. Takvi su odavno bili i ostali. Odavno su mediji u kojima rade izvršioci radova još od ranih radova. Tačka. Živela sloboda slobodne reči. Zato braćo i sestre PROMENE!!!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *