Јовану Делићу награда „Матијевић“ за књигу о Андрићу

Одломци из речи Ивана Негришорца на додели књижевне награде „Др Шпиро Матијевић“ Јовану Делићу за књигу „Иво Андрић, мост и жртва“

Андрићева одбрана српске народне културе

 

Предраг Матијевић додељује награду Јовану Делићу

Са задовољством констатујем да је, по оцени жирија књижевне награде „Матијевић“, студија „Иво Андрић, мост и жртва“ („Православна реч“ – Музеј града Београда, Нови Сад-Београд, 2011) професора београдског „Филолошког факултета“ Јована Делића најбоља књига у протеклој 2011. години. Требало би рећи и то да награда иде у руке једног од најживље присутних проучавалаца књижевности који данас постављају високе стандарде академске струке. Делић је такав представник универзитетске критике који користи разноврсне истраживачке поступке, али их све ситуира у простор иманентне анализе текста, указујући пре свега на начин његове структурације, али и на значај разноврсних интертекстуалних релација. Уз то он је високо свестан значаја културолошког контекста књижевнога дела, па овакви коментари редовно бивају укључени у његову истраживачку процедуру.

ДИЈАЛОГ ПИСЦА И КРИТИЧАРА
Делић је проучавалац књижевности који је добар део своје стваралачке енергије искористио да се угради и у актуелни књижевни тренутак и у дела која, данас и овде, настају. Њему је суштински стран тврди, сцијентистички идеал и строга изолованост у односу на предмет свога бављења, а далеко му је примеренији и ближи дијалошки модел комуникације писца и критичара. У свакој Делићевој књизи можемо стога  пратити интензитете његовог разговора са писцем, са којим је у пуном дослуху. Отуда се његова наука не устеже да изрекне резерве према строгој научности, па ће пишући студију о Милораду Павићу Делић записати карактеристичну реченицу која гласи: „Ову књигу је писао књижевни критичар: она, дакле, није, нити жели да буде наука. При том, ријеч критика за овог критичара значи барем онолико колико и ријеч наука за научника.“(стр. 8)
Делићев академски приступ књижевности јесте научни приступ који зна да не може да досегне пуни идеал строге научности, па се зато опредељује за  специфичну дијалошку, читалачку страст која се методолошки непрестано дисциплинује и излаже сталним могућностима провере. Досежући већ високе сазнајне резултате остварене пре свега у студијама „Српски надреализам и роман“ (1980), „Традиција и Вук Стеф. Караџић“ (1990), „Хазарска призма: Тумачење прозе Милорада Павића“ (1991), „Књижевни погледи Данила Киша: Ка поетици Кишове прозе“ (1995), „Кроз прозу Данила Киша: Ка поетици Кишове прозе II“ (1997) и „О поезији и поетици српске модерне“ (2008), Делић је у 2011. години дао два сјајна монографска прилога: уз награђену књигу о Андрићу, ту је и компаративна студија, методолошки чврсто постављена, доследно вођена и луцидно изведена „Иван В. Лалић и њемачка лирика“. Реч је, дакле, о критичару који је својим досадашњим делима довољно јасно представио обухватност књижевних вредности за које се залаже, отвореност аналитичког приступа, али и методолошку одређеност критичких увида.

ПОСТХУМНО УБИСТВО АНДРИЋА
Ово је књига-споменица попут онаквих какве имамо о најзначајнијим нашим манастирима, сликарима, градовима, великим историјским догађајима и сл. Очигледна је, али врло дискретна порука, да у таквом рангу трајних националних, културних вредности можемо и морамо уврстити и књижевно дело Ива Андрића. Сачињавање овакве споменице представља додатни, издавачки гест којим се наглашава чин књижевне канонизације великог писца. Та канонизација никако не подразумева препуштање пишчевог опуса комплексу споменичког наслеђа и тек повременом ритуалном одавању почасти несумњивој величини. Оно што је одиста величанствено у Андрићевом делу јесте чињеница да он не престаје да буде наш најчитанији писац, писац који нам  даје одговоре на питања која нас и данас муче. О разлозима те читаности на свој начин сведочи и Делићева студија, а својим сведочењем постаје изузетно важна залога будућих читалачких љубави и нових страсти тумачења.

… указујући колико на Андрићев космополитизам, толико и на његову националну културолошку одређеност, критичар додаје речи за памћење: „С Кјеркегоровим текстовима је ушао у тамницу; похађао је предавања највећих психоаналитичара; никад није престао да се дружи са стоицима; распоредио је поглавља ‘вишеградске хронике’ према Хомеру; идентификовао се с Овидијем; проницао у тајне суфиста и исламских мистика, у тајне дервиша мевлевијског реда; преводио Гвичардинија; пажљиво читао Дантеа; писао и о Петрарки; изразио своју поетику посредством лика шпанског сликара који га је одушевљавао – Франциска Гоје; ослањао се на Сервантеса и на његовога сјајнога тумача Мигела де Унамуна; често се враћао Шопенхауеру и његовој мисли о смрти;  волио је Хајнеа; најчешће спомињао Гетеа; изузетно пажљиво читао и високо цијенио Томаса Мана, с којим је имао и сличну концепцију мита; с француским моралистима био је, можда, најближи; волио је Балзака, а нарочито Флобера; много прије Камија се осјећао прогнаником и странцем и у туђини и у отаџбини; интензивно је друговао с прозом руских писаца (Крилов, Љермонтов, Гогољ, Достојевски, Горки, а нарочито Толстој), па ипак остао прави национални писац. Он није српски писац ни зато што је Шумадинац (рођен је у Травнику), ни зато што је православац (католик је по рођењу и крштењу), већ зато што је – као и многи од Константина Филозофа до Васка Попе – изабрао да припада тој култури; зато што је као своју најужу традицију осјећао Вука Караџића, народну поезију, косовски мит и – изнад и испред свих – Његоша у кога се често пројектовао, с којим се идентификовао, коме се искрено дивио.“(стр. 107-108)

ЕТОС СЛОБОДЕ
Наравно, овај списак стваралаца који су уграђени у Андрићеву књижевну сложевину, могли бисмо још проширивати, а са англоамеричког простора просто се намеће помен Волта Витмена, којег је Андрић у нас први почео да преводи. Али у овакво моћном маркирању пишчевог поетичког и културолошког простора, Делић је јасно одговорио на питање како то да човек тако широких, космополитских видика одабира управо српску традицију, да себе гради као српскога писца и да, упркос свему, око тога нема никакву дилему. Није ли крајње лековито његово искуство управо данас, када има толико лабилних карактера који не знају да ли би требало да се стиде или поносе што припадају српској култури и српском народу? Све се то, како некад, тако и данас, дешава у време кад се од малих народа захтева да се идентификују са тзв. „рајинским менталитетом“, који подразумева слепу послушност великим империјалним системима? Андрићу толико драг и важан антропогеограф Јован Цвијић одавно је то описао, али је и њега, попут Андрића, неопходно увек изнова читати. Уколико, дакако, желимо објаснити шта нам се то догађа и, нарочито, како ми сами реагујемо на те нове историјске ситуације.
Можемо рећи да колико је Иво Андрић одабрао српску традицију, толико је та традиција одабрала њега. Тако нешто је могло да се деси пре свега зато што је српска традиција, њена основна митско-историјска и фолклорна матрица, развила снажан етос слободе какав код других јужнословенских народа нигде није развијен, а и код великих народа света је веома редак. Такав етос слободе је Андрићу као младоме писцу постао изузетно привлачан, он га је увео у кругове „Младе Босне“, довео до југословенске идеје, а потом га у потпуности привео духу и менталитету српскога народа. Андрић је добро знао којим културним вредностима дугује за конституисање свог књижевног света. У његовом приповедном универзуму јесу сабрана искуства православног, католичког и мухамеданског света, али су она могла да буду стопљена у једну специфичну легуру само захваљујући етосу слободе који су Срби развили до митско-историјских корена свога постојања.
О снази те традиције одавно су се изјаснили и највећи умови из највећих култура света (сетимо се Гетеа, Јакоба Грима, Меримеа, Пушкина, Мицкјевича и многих других), па ништа природније него да и најсензибилнији умови наше културе присно живе са таквом чињеницом. Андрић је то дубље и интензивније осећао од многих који су својим рођењем морали ту снагу да носе у себи, па је моћ овога писца истовремено била чудесан прекор и опомена писцима који су сматрали да би улазницу у српску културу требало да плате тако што ће искључиво развијати иронијско-пародијске, па и аутодеструктивне моделе сопственог  културолошког саморазумевања.

КОСОВСКИ ЗАВЕТ И ГЛОБАЛИЗАМ
Андрић је непрестано демонстрирао како се у друштвеном животу може и мора развити модел очувања националне културе и активне резистенције у односу на деструктивне притиске и аутодеструктивне пориве. Четири  глобална идеолошка система оставила су изразито негативног трага на српску културу и на начин на који српски народ конституише идејну слику о себи: један модел је класично-империјални, други је фашистички, трећи је комунистички, а четврти глобалистички. Андрић се јасно суочио са империјалним, фашистичким и комунистичким моделом, а у том времену је показао како се српски етос слободе и сложеност српске културе може, упркос свему, делотворно, у тишини стваралачке радионице очувати. Глобалистички идеолошки модел Андрић, дакако, није доживео, али својим искуством представља живи прекор и опомену писцима који немају храбрости да бране право сопственог народа на опстанак и све чине да покажу и докажу како је национална култура изгубила некада драгоцену супстанцу. Истовремено, Андрић представља моћни подстицај и подршку писцима који, будући спремни на изазове стваралачке радионице, желе да покажу да је дух националне културе, па и Косовски завет и етос слободе нешто неуништиво, нешто што поседује моћну енергију, и то енергију метаморфозе. Једино што може у потпуности да уништи ту енергију јесте културолошки самозаборав, одсуство свести о себи и одлука да се свесно уђе у потпуну деструкцију идентитета. Да се уђе у процес који не значи ништа друго него спремност да се одустане од себе, од сопствене културе да би се постало нешто друго. Андрић нас и данас подсећа на обавезу да би чланом светске културне заједнице требало да постанемо са пуном и препознатљивом личном картом. Са оним што јесмо били, што јесмо и сада, и што би и убудуће требало да будемо.

Зато нам ова књига говори много више него што би се површним сагледавањем то могло помислити. Она нам говори снагом Андрићевог дела, загонетношћу његовог случаја у српској књижевности, као и силином којом је Андрић разумео и одбранио суштину српске културе. Да, о томе је реч: Андрић је обавио једну од пресудних одбрана српске народне културе, најзначајнију после Вука и Његоша. Он је то учинио тако што је народној култури дао модернистички изглед и одговарајући сензибилитет: испод савремене одоре његових дела увек је избијало нешто примордијално и архетипско, као што се испод прастаре одежде откривало нешто модерно и савремено. Ако то, данас, нисмо у стању да до краја и до последњих консеквенци разумемо, онда нисмо ни заслужили да као народ опстанемо. Јован Делић је своје учинио, нек му је на част и велико хвала!

У Новом Саду, 24. фебруара 2012. године                                                                                          

_________________

Одломци из обраћања Јована Делића, добитника књижевне награде „Др Шпиро Матијевић“

Персонификација моста и жртве

 

Не знам писца у свјетским размјерама, а сигуран сам да га ни нема, који је тако дубоко, понесено, маштовито, а тачно, прецизно а универзално, историјски конкретно и поуздано, а метафизички далекосежно и мислима широко писао о мостовима као што је то Иво Андрић. Писац приповијетке „Мост на Жепи“, „филозофске оде“ „Мостови“ и романа „На Дрини ћуприја“ као да је желио да премости све што је удаљено и савлада све што је препрека, да споји завађене, раздвојене и супротстављене обале и свјетове, да премости судбинску „црну пругу“ у човјеку, у великом везиру, па био он Јусуф или Мехмед, пругу која се везиру усјекла дјететом, пред хучном и дивљом ријеком Дрином или Жепом, свеједно, и која ће остати знак везирове унутарње располућености, али и извор стваралачког нагона и напора  да  се некако извије лук између убогог села Соколовића и царског, широког и свијетлог Стамбола, између дјетињства и моћи, између сироте уцвијељене мајке, која је остала на лијевој обали, и славе најмоћнијега човјека најмоћнијега царства, између заборављеног српског имена и новостеченог Мехмеда с титулом великог везира и статусом царскога зета.

ТУМАЧ И ПОСРЕДНИК
Овај највећи пјесник и филозоф мостова у свјетској књижевности написао је да су мостови општији и светији од храмова, јер су „свачији и према сваком једнаки, јер су корисни, сврховити и подигнути увек смислено на месту на којем се укрштава највећи број људских потреба; истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло“. Мост је једна од ријетких људских грађевина којом је човјек смислено и сврховито поправљао Божје дјело. Човјек је вјечно усмјерен на другу обалу, на ону страну где је сва наша нада:
„Напослетку, све чим се овај наш живот казује – мисли, напори, погледи, осмеси, речи, уздаси – све то тежи ка другој обали, којој се управља као циљу, и на којој тек добива свој прави смисао. Све то има нешто да савлада и премости: неред, смрт или несмисао. Јер, све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности, а према којем су сви земни мостови само дечје играчке, бледи симболи. А сва је наша нада с оне стране.“
Зато нијесам имао много избора када сам одлучивао о наслову књиге коју је жири награде „Др Шпиро Матијевић“ издвојио, учинивши и књизи и њеном аутору изузетну част. Први дио наслова морало је бити име писца – Иво Андрић – а прва ријеч у другом дијелу морала је бити мост. Тражио сам другу, али се и она сама наметнула. Изронила је из Дрине као вила бродарица, као Радисав са Уништа, вјероватно највећи мартир модерне српске прозе, чијом је смрћу и судбином Андрић успоставио златан биочуг са старом српском књижевношћу и жанром мартирија. Изронила је она и из Андрићевих „Знакова поред пута“, одакле је дошла у мото поглавља „Свјетлост и светост жртве“:
„Шта је праведније и боље, прече, достојније нашега дивљења: рушење или грађење? Ко је у праву, онај који гради или онај који разграђује? То је немогуће пресудити и казати. Грађење и рушење су два лица наше људске судбине, два опречна вида исте нужности. Гради се и руши се са истим смислом, иако са супротним циљевима. Али жртва којом плаћамо грађење или рушење увек је светиња и остаје као светиња изнад свих грађења и рушења.“
Давно сам, још крајем шездесетих година прошлога вијека, од Ива Тартаље чуо да је Иво Андрић уз Други свјетски рат повремено водио дневничке забиљешке и да је у њима пописивао спаљена и порушена српска села, побијене људе по имену и презимену, кад год је то могао поуздано сазнати, а уз имена жртава и злочинце, кад год је то било доступно. Овај Вуков сљедбеник и поштовалац знао је да би о историјским догађајима требало да свједоче савременици. Запиши, да и Бог запамти – то је била једна од његових девиза на Вуковом трагу. Жртве на то обавезују. Све што није тако записано – по имену и презимену – све што није унесено у црну српску књигу мртвих, биће избрисано из историјског памћења и неће бити признато као историјска чињеница. Андрић је, очито, давно знао да се наше жртве бришу, не буду ли урезане у историјско памћење и колективну свијест; не будемо ли о свакој имали непобитне доказе.
Од Ива Тартаље сам сазнао, већ на четвртој години студија, да је Иво Андрић, у години мога рођења – дакле 1949 – оставио запис „О преводиоцима и тумачима“, са Скупа мира у Загребу, и у њему мисао:
„Кад последњи тумач и преводилац ућути, проговарају топови.“
Тумач и посредник, склон рефлексији, током времена развије осјећање релативности ствари и нарочиту филозофију човјека тумача и посредника, „човека који стално обојици противника вири у карте, који све гледа и зна, али ни у чему не учествује и ништа не види, јер је само нека врста моста којим се сви подједнако служе, а који ипак остаје издвојен и свој“.
Овај мотив тумача и посредника Андрић је полемички усмјерио, у складу са својим пацифистичким идејама, и на ратну литературу, а нарочито на идеологију нацизма. Тумачи, преводиоци и посредници су, дакле, по Андрићу, нека врста живих мостова међу језицима, земљама, политикама, народима и културама.

МАТИЈЕВИЋ – И МОСТ И ЖРТВА
О др Шпиру Матијевићу сам одавно и више пута разговарао са његовим ментором, академиком Радованом Вучковићем, код кога је Матијевић у Сарајеву и магистрирао и докторирао. Према ономе што сам чуо, Шпиро Матијевић је био један од брижних људи, каквих је пуна Андрићева литература. Овај Книњанин је био професор књижевности на „Електротехничком школском центру“ у Лукавцу код Тузле, а онда професор књижевности и филма на „Педагошкој академији“ Универзитета у Тузли. Дакле, тумач и посредник, живи мост. Уз то – и преводилац, и то са словеначког, као и млади Андрић, и њемачког. Његов писац је био Гинтер Грас. Преводио га је не слутећи ништа о његовој ратној прошлости, а још мање очекујући да ће и један Гинтер Грас приложити своју гранчицу на ломачу за Србе и Србију. И као тумач књижевности, и као преводилац и посредник, Шпиро Матијевић је био персонификација моста.

Не знам награду чије би име толико пристајало уз наслов моје књиге „Мост и жртва“, као име др Шпиро Матијевић. И мост и жртва. Зато сам се на вијест о награди и потресао и обрадовао. Зато сам додатно захвалан тројици пјесника, члановима жирија, и господину Петру Матијевићу, оснивачу Фондације „Др Шпиро Матијевић“. Ова награда је и задужбина, доказ да ипак све не умире, што је и у Вуковом, и Андрићевом духу, и духу наше традиције.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *