Јоргованка Табаковић: Држава је постала просјак са шеширом

Разговарала Наташа Јовановић

Са којим економским програмом СНС излази на изборе, да ли су најаве економског бума реалност или резултат демократског оптимизма, шта ће нам донети „Фијат“, а шта је однео „Сартид“, те који је њен избор између две Уније

Највећи промашај Владе било је обећање о значајном порасту запослености. Чак је постављен и нумерички циљ од најмање 200 хиљада нових радних места, што би за четири године довело до смањења стопе незапослености са 18.1 на испод 11,9 одсто. У стварности су се на тржишту рада десиле драматичне промене на штету радника, а тиме и стандарда грађана. Према Анкети о радној снази, у априлу 2011. године у Србији је евидентирано 2,28 милиона запослених, што је у односу на април 2008. године смањење од 556 хиљада. Дакле, за само три године више од пола милиона људи је изгубило посао или сваки пети запослени, каже у интервјуу за „Печат“ др Јоргованка Табаковић, потпредседник СНС-а.

Шта се налази у средишту економског програма СНС, те да ли ће и шта конкретно ваша странка  урадити у вези са питањем ревизије приватизационог поступка?
У средишту нашег програма је запосленост. Зато смо запосленост истицали као основни циљ и у покушају да амандманима поправимо законе владе када се одлучивало о циљевима економске политике, буџетског система, па и циљева „Народне банке Србије“. Изградња модерне и динамичне привредне структуре и стварање услова да одговорни за злоупотребе у приватизацији буду санкционисани уз обимну реформу партијско-државне бирократије је битан и важан задатак СНС-а у реформи економског система.
Владавина права и поштовање уговора је основна претпоставка за функционисање правне и уређене државе. СНС ће обезбедити потпуну независност правног система и омогућити да се грађани и капитал осећају правно сигурним. Изградићемо државу одговорну грађанима, ефикасну и јефтину. Структурне реформе јавног сектора, јавних предузећа, пораст ефикасности уз вођење рачуна о стандарду грађана, промене управљачке структуре и развој професионалног менаџмента, политичка дефеудализација и борба против политичке употребе и злоупотребе  јавних предузећа, једно је од примарних начела укупних привредних реформи које намерава да спроведе СНС. Дугорочном изградњом нове привредне структуре, пре свега развојем и подстицањем малих и средњих предузећа, повећаће се запосленост, привредни раст, извоз и стандард грађана.

Конкретно које мере припрема СНС?

СНС ће припремити посебан програм целовитих мера које ће применити у остваривању нове привредне структуре и убрзаног привредног развоја. СНС ће формирати Развојну банку и специјализовану Аграрну банку које би пословале у складу са постојећим правилима монетарног система, али као подршка приоритетним и развојним пројектима. Поред измене радног и социјалног законодавства, СНС ће јачањем поверења у уговоре и споразуме социјалних партнера стварати услове за ефикасно функционисање целовитог тржишта рада и побољшање положаја запослених. СНС се залаже за укидање парадржавних органа, агенција и  институција који преузимају надлежности министарстава, али и банкарског система. Народна канцеларија председника Републике реализује пројекат градње станова, агенције кредитирају одређене секторе и пројекте, а на основу уредби. То је класичан пример корупције државним утицајем и злоупотреба јавних фондова. Предлог закона и промене Устава о Парламенту са 125 посланика, Влада са 15 министарстава и ограниченим бројем функционера, примерена снази привреде и потребама грађана није наишла на подршку власти која је остала на вербалним залагањима за штедњу у време кризе. Српска економија је у великој мери зависна од ЕУ и управо то говори у прилог стратешког опредељења СНС да Србија мора имати два излаза, да би требало подстицати прилив капитала и из других земаља и региона (Русија, источна Европа, Азија, Африка, Јужна Америка…).

Да ли постоји алтернатива либералном капитализму и како би она по вама гласила?
Тријумф финансијског капитализма изродио је финансијску кризу чије је једино решење уравнотежавање тржишта кроз правну државу. А то управо значи да држава мора да наметне друштвени уговор који одређује принципе сигурности и једнакости које важе за све и да избегне јачање неједнакости између „упућених“ и оних других. Економска, монетарна и буџетска политика могу у том случају да регулишу економске циклусе, да подрже потражњу, производњу и запосленост. Тако су у модерном друштву „упућени“ важнији од оних који држе капитал. Они извлаче профит из привремене ренте (информације) коју знају да унапреде. Они су грађани једног света, света финансија. Требало би се одлучити на предвидљиву поделу, законску и уговорну, светску штедњу, захтевајући смањење задуживања земљама без штедње до нивоа који може да се финансира из њихове стварне производње.

Какав је показатељ чињеница да су најављене стране инвестиције остале на нивоу тек пуких обећања? Који би параметри доброг пословања требало да се стекну да би Србија била виђена као пословни амбијент пожељан страним инвеститорима?
СНС ће обезбедити повољну климу за СДИ, а то је предвидљива процедура и стабилна законска регулатива. Дуготрајан и коруптивни пут добијања дозвола за изградњу објеката је највећа брана СДИ. Борба против корупције мора бити превентивна, а ми смо свој став о томе уобличили у конкретан законски пројекат о јавним набавкама, по којем уштеде износе између 740 милиона евра и једне милијарде евра на годишњем нивоу. Злоупотребе у процесу приватизације  такође чине Србију неатрактивним местом за улагање. Влада је дужна да објасни узроке и имала је могућност да их спречи, јер смо је на време упозоравали на погубне последице Закона о приватизацији који није имао скривене мане, већ очигледне и подржаване недостатке. Људи су на протестима и улицама  изражавали свој протест, зато што држава и Влада нису штитиле основно право човека на рад, на право да му се зарађено плати. То је такође била врло илустративна  слика о држави и њеном односу према имовини о којој је одлучивала, али и према својим грађанима, пореским обвезницима. Држава је морала да буде најзаинтересованија да обезбеди запосленост,  јер је то за државу једини трајан извор прихода, а не једнократна продаја предузећа. Власт је себи куповала коалиције и кабинете, моћне пријатеље  и подршку, а оставила је велики број грађана на улици, без могућности да се запосли у неком новом предузећу.

Динкић је признао и да је било прљавог новца у појединим приватизацијама, али да се то није дешавало од када је он преузео ресор. Ко би требало да сноси одговорност због тога што се куповином предузећа прао прљав новац?
Сва бесмисленост и дрскост те изјаве садржана је у најсвежијем примеру, који није једини, чињеници да је пријатељство Динкић-Ник Ђивановић и Ник Ђивановић-Миша Омега прошло кроз фазу заједничког рада прве двојице на финансијским законима, да су друга двојица имала значајно учешће у озбиљним приватизацијама, и да је на крају Динкић „храбро“ прозвао трећег због штрајка на прузи. Шта ће бити даље, већ дуго чекамо да нешто чујемо о томе, али из суднице, а не из медија. О изузетној „добронамерности“ говори његова изјава да су се они договорили да не дозволе улазак прљавог новца у банкарски сектор, за разлику од предузећа. Да је Влада увела ред у било којој области којом она руководи, да је на пример показала минимум озбиљности у борби против корупције, да је одмакла даље од позива на борбу и формирања одбора, агенције, комисије, савета за борбу против корупције, да је ставила под контролу трошење новца из буџета, да је предузела било какве мере према Агенцији за приватизацију која је својим нечињењем и гледањем кроз прсте довела до оваквог стања, никоме не би сметало да постоје и правила штрајковања.

Како оцењујете званичан став америчке корпорације „Ју-Ес-Стил“да мора да оде из Србије, јер кинески гигант диктира нова тржишта. Будући да је реч о стратешкој компанији, да ли се може закључити да Србија више није предмет америчких интереса?
Оно што добијете на поклон, без много труда, препуштате другом кад престане да буде извор значајног профита на који сте се навикли. Али Влада у сличном саставу, која је због те приватизације – стечаја, многим пријатељима и повериоцима показала да јој није баш много стало до правне сигурности, до законитости, није извукла из те продаје у стечају ни најситнији профит за државу, чак ни политички. А колико су лични интереси били мотив за такав поступак, не знамо ни деценију касније. Знамо да су лични и партијски интереси још увек одлучујући у дефинисању циљева, приоритета, законских пројеката.

Демократски оптимизам владајућих структура опет иде у прилог најаве економског бума у ојађеној долини глади. Да ли прича о „Фијату“ после неиспуњених обећања из 2008. године може да „пије воду“?
„Фијат“ вози од кандидатуре до избора.  Ако политички провозате нови српски „Фијат“у рикверц, требало би да приметите да се у изјавама о ренесанси аутомобилске индустрије мењају само датуми, приметио је духовити аналитичар. За нас, грађане Србије, није нимало духовито четворогодишње субвенционисање, директно и индиректно улагање и чак гарантовање за задуживање „Фијат аутомобили Србија“, о чему није било говора када се у прошлој изборној кампањи најављивала инвестиција века. Стотине милиона евра је уложено из буџета и као и за све субвенције које у последњих шест година износе пет милијарди евра немамо процену ефеката на запосленост, буџетске приходе, а камоли извештај о томе.

Рекли сте да је ова Влада најнеуспешнија у новијој историји Србије? На чему темељите ваше тврдње?
Уместо 1.000 евра прихода од бесплатних акција, сваки пунолетни грађанин је од Владе добио ново задужење од 1.250 евра. СНС са задовољством одговара ДС-у и пред грађане излази са истинитим  и конкретним подацима које никаква демагогија и лажна статистика не могу да оповргну. Егзактни подаци непобитно указују да је влада Мирка Цветковића,  поређењем онога што је обећано и онога што је реализовано, најгора српска  влада у последњих пола века. Први циљ Владе је био просечан реалан раст привредне активности од седам одсто годишње, што би значило да је данас  реални ниво активности за око 30 одсто већи него 2008. године. Насупрот томе, привредна активност ће, полазећи од најоптимистичнијих оцена, забележити кумулативни раст од само два одсто, што указује да је у  протекле четири године реализован  петнаест пута слабији резултат. Истовремено, индустријска производња је смањена за 10 одсто, а реална грађевинска активност чак за 30 одсто.
Влада нас је увела у циклус драматичног раста задужености, јер је дуг државе  за последње четири године увећан за преко шест милијарди евра, чиме је пробијена  законска граница задужености од 45 одсто бруто домаћег производа. Ако се тих шест милијарди евра новог јавног задужења подели са 4.800.000 пунолетних грађана Србије, долазимо до невероватног податка да је сваки пунолетни грађанин уместо 1.000 евра обећаних за бесплатне акције јавних предузећа добио 1.250 евра новог задужења, а свака просечна породица је задужена за време мандата премијера Цветковића за додатних 3.000 евра. Данас стопа незапослености је преко 24 одсто, што је дупло више у односу на обећано. Број формално запослених се изједначио са бројем пензионера, чиме је угрожена исплата пензија јер из њихових зарада више не може да се издвоји довољно за попуњавање пензионог фонда.
Обећање се односило и на то да ће пољопривреда као развојна шанса Србије добити адекватно место у економској политици  Владе. То адекватно место је резултирало са, ако  рачунамо учешће аграрног буџета у укупним буџетским средствима, два најмања аграрна буџета у историји Србије. Такође, данас имамо најмање засејаних површина од 1945. године, и сточни фонд који је на нивоу из 1895. године. Преостала два циља Владе била су усмерена на повећање стандарда становништва, односно смањење регионалних разлика у нивоу развијености.

Слоган „За бољи живот“ упућује на циљано одрицање у име срећне будућности. Чега би народ још требало да се одрекне?
Одговор на питање какав нам је данас стандард најпре ћемо наћи у свом новчанику. Наравно да је годишњи пад производње пратило драматично погоршање животног стандарда. Кретање реалног промета у трговини на мало упућује на закључак да се стварни пад животног стандарда креће око 35 одсто, што је вероватно бољи одраз стварног стања.
Требало би истаћи да  Влада премијера Цветковића не заслужује прелазну оцену ни за реализацију предуслова које је поставила за остварење претходно наведених циљева. Овој Влади је пошло за руком оно што није ниједној Влади пре премијера Цветковића у последњих 50 година, а то је да дуплира буџетски дефицит са 70 милијарди 2008. године на 152 милијарде динара пројектоване овим буџетом, а сада се испоставило да ће то бити и више за додатних 30 милијарди динара, јер се неће реализовати планирани економски раст. Подсећамо само на неке крупне инфраструктурне пројекте које је Влада обећала да ће започети, а које још нико није видео: изградња аутопута према јужном Јадрану, модернизација железнице и мреже регионалних путева, модернизација Коридора 7, почетак изградње гасовода „Јужни ток“ и слично. Најпоразнијим се чини, ипак, обмана младих људи пред којима је будућност и који ће бити носиоци новог развоја. Њима је обећано запошљавање и решавање стамбених питања, што би представљало најбољу брану њиховом одласку у иностранство. Како су они то схватили, опет закључите сами из података да су Срби четврта нација у свету по броју азиланата у ЕУ (испред нас су само Авганистан, Русија и Ирак).

Која је вредност останка Косова и Метохије у саставу Србије, како у традиционалном, духовном и националном смислу, тако и у економском смислу?
Непроцењива. У сваком смислу. Обавезујућа за сваку власт. У пуном смислу те речи.

На које начине је држава убила сопствене развојне банке да би ослободила простор страним?
Површност и самовоља Млађана Динкића приликом доношења одлука и законских пројеката први пут је демонстрирана у својој пуној бруталности на примеру уништавања банкарског система Србије. Од тог тренутка све је постало могуће. Он је од државе направио богаља добровољца. Од посрнуле привреде, просјака са штапом, претворили смо се у државу просјака са шеширом. Жеља да буде упамћен по сваку цену, ма колико штете нанео дугорочно држави и привреди, почев од уништавања банкарског система, сукцесије „решене“ за четири дана, подржављење банака уз злоупотребу отписа дугова (Париског, Лондонског клуба…), приватизације по сваку цену, превару са „Националном штедионицом“, учешће у пројектима стварања Агенција преко којих су мимо буџета, контроле Парламента и грађана трошене огромне суме новца… Он је један од главних заговорника да се новац стечен приватизацијама уложи у добијање избора и 2007. и 2008. године кроз потрошњу, кроз прескупо довођење страних инвеститора које у исто време растућа корупција одбија. Кад је властољубив човек у врху власти, врло брзо режим у целини постаје репресиван, што значи: према горе – понизно, а према доле – сурово. Данас тровачи постају лекари.

Како оцењујете готово ратнички тон ДС-а у предизборној кампањи?
Као видљив и бучан страх. Страх од себе самог јер је препознат и разголићен у својим лажним обећањима, лажним акцијама и лажним кајањима. На нама је да уверимо народ да је могуће другачије живети и да је власт одговорност. Да власт мора бити ограничена, смењива и контролисана. Са оваквим људима на власти нема перспективе, јер једина будућност коју виде је страх од промена и све сагледавају кроз лични и тренутни интерес. Губитак власти доживљава се као губитак главе.

Како коментаришете афере попут Моста на Ади, Моста код Бешке, „БУС ПЛУС“-а…?
Као ругање грађанима  који плаћају порез и тако финансирају пројекте који су помало у интересу грађана, а много више у интересу појединаца. Као ругање и исмевање елементарне логике, математике, цене коштања. Као понижавање  институција, ревизора пре свих, који се осмели да напише извештај о контроли и стварним трошковима који се скривају од грађана (нпр. Град ће приказати умањене трошкове за изградњу моста и ускратити републичком буџету пореза 23,5 милиона евра  – то је вредност захтева поднетог 26.07.2011. године Министарству финансија за ослобађање од ПДВ-а за радове на мосту на Ади). То је откривено кршење договора. Шта још није откривено? Можда ће нам тек неки следећи извештај ДРИ показати све тамне вилајете власти која ће учинити све да што дуже остане власник новца који прикупља од свих, а даје га одабранима, својима – по партијским и  пословним линијама.
За Северни приступни пут консултантској фирми „Луис Бергер“ је за управљање пројектом и координацију активностима плаћено у 2010. години готово 500 хиљада евра за рад који не оверавају и не потписују овлашћена лица надлежне Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу града, већ то чини сам консултант!!! Пројекат „БУС ПЛУС“ личи на затамњене странице уговора са „Фијатом“,  из којег не можете да сазнате ни ко су оснивачи. Не знамо кога то Град чини богатим и успешним о трошку грађана.

Да ли СНС има инфраструктуру стручних људи спремних да приликом  формирања Владе спроведу најављене реформе?
Способни људи благовремено спречавају узрок проблема, а последицама се баве неспособни људи. А у странки  и у народу пуно је способних и креативних. Финансирање дефицита буџета задуживањем из којег новац цури на све стране, кроз јавне набавке, стотинама агенција или не налази пут до буџета ненаплаћивањем пореза и сивом економијом је недопустиво. За улагања у инфраструктуру неопходна је наменска контрола кредита. Спречавати злоупотребе, а не расипати новац, енергију и знање људи у доказивање злоупотреба. За сваку касу постоји систем „дуплог кључа“, само у Србији партијског капитализма из те касе узима колико хоће свако од кога зависи опстанак владе. Монопол се смањује конкуренцијом, погледајте решења из нашег Предлога закона о јавним набавкама.

Србија неће моћи дуго да буде неопредељена између два царинска савеза, ЕУ и Евроазијског. Коме бисте више поверења поклонили?
Децу питају кога више волиш: маму или тату? Тако их учимо одмалена да се опредељују и ризикују да повреде једног или другог родитеља. А потребни су им обоје. И  Србији је потребан сваки савез. Један не искључује други. Зашто ми себи ограничавамо изборе потребом опредељивања. Човекову снагу увећавају пријатељи. Могућност развоја државе увећава се укљученошћу у сва тржишта која су јој доступна.