Јарчевић: Липша Цвита од латинског свита

Некада већински српски народ у Даламацији стратегијом Ватикана, Млетака и Аустроугарске масовно је покрштаван и превођен у католичанство а касније у Хрвате.

Кроз приповетку Липша Цвита од латинског свита Слободан Јарчевић нам на уметнички начин, дочарава како се у Далмацији спроводила колонизација и покрштавање православних Срба у 17. и 18. столећу од стране моћних европских држава и Ватикана.

Минуше српска војевања против турска у Далмацији 1684. године. Турака нигде. Насеља врве од народа – почевши од Шибеника до изнад Книна, тамо према босанској страни. Нешто кућа се поправља, али не много, јер је већину тешко сажегла подметнута турска ватра, а многе су Турци порушили – тако што су конопцима везали кровне и потпорне греде, па их развлачили коњима на све стране. Срби граде нове домове. Насеља заузимају веће површине од оних у турско доба. Тада су, пре српског устанка 1682. године, села била мања и с трошнијим кућерцима.

Мноштво људи је изгинуло у овом, тек минулом и тешком, рату против моћне турске силе. Погибијама су Турци приредили још једно зло – једва нешто мање болно. Бројна чељад су одведена у турско ропство – младеж и деца, оба пола. Но, Срба је, по ослобођењу од Турака, ове 1694. године, било у Далмацији много више, јер је знатан број пребега и добровољаца из Лике, Босне, Ерцеговине, Србије и Црне Горе, ту остао. Задржало се и нешто Дубровчана. Они су одустали од повратка у свој пренасељени град, у којем је, полако, јењавао обим некадашње дубровачке поморске трговине, јер су морем загосподарили млетачки ратни и трговачки бродови. И донедавно турско залеђе у Далмацији је изгубљено за веште дубровчке трговце. Одлуком великих сила, Далмација је уступљена Млетачкој Републици. Аустријски ћесар, руски цар и пољски краљ се нису обазирали на чињеницу да су Срби сами прогнали Турке из Далмације – и то у време док је султан, с 250.000 турских војника, опседао Беч и претио осталим европским државама..

Као што то код Срба бива, погибије, рањавања и изгубљене везе с најрођенијим у турском ропству, брзо су се заборављале. Народ се радовао и заједнички подизао нове куће, торове и штале. Кад је недостајало стоке, набављана је у Аустрији и Турској. Из аустријске Војне Крајине су дошли и многи српски свештеници, монаси и монахиње. Ницале су лепе мале православне цркве – грађене каменом и дрветом, па су црквена звона (набављана у Венецији) доприносила општем самопоуздању. Најдражи тренутак, и младих, и старих, и деце, је дугоочекивана јека звона, коју су Турци забрањивали – посебно у време својих исламских верских празника.

Млетачка власт је ставила ван употребе српске законе – неки су потицали још од Кандијског рата, писани ћирилицом у Задру 1654. године, а ове друге – новије је, по упутима устаничког вође Илије Јанковића, писало неколико учених грчких и српских монаха, пристиглих из манастира Македоније и Метохије. Млечани су уклањали српско законодавство и похрањивали га у дубоке архивске сандуке, бришући, и тиме, своју нечасну улогу током српског противтурског устанка 1682 – 1684. Док су Срби гинули у бројним биткама против обесних Турака на далматинском и босанском тлу, дужд је помагао Турцима да се српски устаници или разоружају и врате кућама, или да их турска војска – бројала је сто хиљада јаничара и других родова, порази. Дужд је то чинио, јер се плашио турске претње – да ће турска ордија јурнути на Венецију, пошто освоји Беч,  ако Млечани не умире Србе у Далмацији. Млетчки владар је послушао Турке, али није успео утицати на вођу српског устанка и његове сараднике. Њихова одважност није поколебана чињеницом да им се суседна хришћанска Млетачка Република представила турском савезницом. Није их поколебао ни страховити војни пораз на Малом алану, у гудурама Велебита. Десило се то 1683. године. Млетачки шпијуни су (Срби католичке вере) омогућили Турцима велику војну победу. Ти Срби католици, које ће касније римокатолички клер убедити да су – Хрвати, обавестили су турске паше о кретању српске православне устаничке јединице. Бројала је око 2.200 бораца. Скупивши више од 10.000 Турака, паше су дочекале устанике и, мада уз своје велике губитке, устрелили су и исекли ову бројну устаничку јединицу. Могуће је да је неко од Срба и преживео овај језиви покољ, али о томе нису откривени никакви записи.

И ова тешка српска погибељ на Малом алану се, полако, заборављала. Томе је допринело опште одушевљење у Далмацији – од Боке которске до Задра. Оно мало Срба католика по приморским местима је покајнички долазило до устаничких старешина, свештеника и својих правосалавних рођака и нудило помоћ при подизању кућа и српских цркава. Већина њих није била у устанку, јер су их од тога одвраћали католички свештеници и млетачки агенти. Сад, кад су српски устаници постројени под млетачку заставу, јавили су се и они у војску. Православни нису ни примећивали да ти католици (бегунци од устанка) постају старешине – чешће, него прекаљени православни ратници. Општа радост, због прогона турских освајача из Далмације, православне Србе је опила. И тако, захваљујући уверењу да су сва зла нестала одласком Турака, млетачки дужд је могао, без српског отпора, јуначког српског вођу, Илију Јанковића, да лиши команде над војском и да му додели мизерну пензију. Срби су прихватили, без помисли да се у томе крије било каква млетачка подвала, смењивање с војних положаја и прослављених устаничких вођа: Петра Тинтора, Јована Баљка, Николе Шарића, Илије Цврљка и Грге Стрижирепа.

Млетачки дужд је, те 1694. године, спремао Србе на нове битке против Турака. У Далмацији се чуло да су српски устаници у Славонији, Угарској, Србији и Македонији већ увелико војевали против Турака. Кад би прогнали Турке, до њих су стизали аустријски и пољски пукови и успостављали аустријску власт. Због тог општег српског устанка у Панонији и на Балкану, Турци нису могли да успоставе ниједну одбрамбену линију против долазећих аустријских и пољских армија. Видевши овакав напредак хришћанске војске централним Балканом, Млечани су се трудили да постигну сличне успехе на источној обали Јадрана. Наравно, као и Аустријанци, и они су рачунали са српским устаницима – овим у Далмацији и онима који ће им се придружити у Херцеговини, Босни, Србији и Црној Гори. Нова војевања су најватреније прижељкивали међу далматинским устаницима они који су дошли из крајева под турском влашћу, па су славодобно истицали да ће прогнати азијатске Турке и из својих завичаја.

У време кад није било војног окупљања и преласка у Херцеговину и Босну, сви су сложно радили на уређењу својих нових домова, цркава… сејали су и садили винову лозу и воће. Свугде су се чуле фруле, дипле и гусле. Песма се орила, а ратници су, увече – уз огњиште, приповедали о биткама са зидина Шибеника и о продору кроз Босну, куд су Турци бежали главом без обзира, склањајући се чак и у далеку, равну Посавину.
За празнике су се окупљали око цркве, па су мајке, тетке, стрине, прије и куме уговарале и остваривале сусрете стидљиве младежи – не би ли свака дорасла девојка нашла своју прилику и удомила се. Шибеник је један од најживљих српских градова у Далмацији. Био је поприште тешких битки против Турака – и у Кандијском и у Морејском рату. У пролеће, на православну Врбицу 1687. године, Шибеник је препун народа и војске. Млечани су планирали да ту војску покрену према Херцег Новом. Као што то бива, те војнике су посећивали рођаци. Кад су то чинили, окупљали су се око Цркве Светог Прокопија. Тад су проводаџијке имале пуне руке посла. На војну се спремало и подоста нежења, па је било важно добити реч оца девојке да ће се венчање обавити по њиховом доласку, а наговештавано је да ће се војска вратити после два-три месеца.

Тог празника је Цркви дошла и породица Васкрсије Јовића, пребега из Србије. Васкрсије се одликово висином и лепотом, необичном храброшћу и одважношћу у биткама. Код харамбаше Тинтора је носио барјак с извезеном сликом Светог Саве. Онаквом сликом каква је на иконама у српским православним црквама. Васкрсије се надалеко прочуо својим мегданом с приједорским бегом Мустафом Зукићем, 1683. године. Били су на коњима и стали су један наспрам другог испред турске џамије у малој босанској касаби – Кључу. Турчин је скинуо чалму, пружио руку према својој богомољи, изговарајући:
„Алах је велики. Он ће ми помоћи да одсјечем главу овом дрском каурину“.
Васкрсије се прекрстио и пружајући руку према џамији, викнуо је:
„Неће ти помоћи та змијолика грађевина, Турчине. Подигнута је на темељима Цркве Светог Георгија – Георгије уби аждаху, к’о што ћу ја убит’ тебе, Турчине“.
Две војске су гледале како јунаци, подједнаке снаге, укрштају сабље димискије. Коњи су им били увежбани за ову врсту двобоја, па се није назирало на чијој је страни предност. У једном моменту, после честих удара сабље о сабљу, као да му је заповеђено, Васкрсијин верни коњ, „Вилаш“, снажно се ритнуо задњом десном копитом. Удари Мустафиног коња у стомак. То је избацило из равнотеже и коња и Турчина. Тај моменат збуњености на противничкој страни је Васкрсије искористио и дубоко зарио сабљу у Мустафину утробу. Овај је, без ропца, пао на земљу, а Васкрсије је брзо окренуо коња и јурнуо према саборцима – високо држећи окрвављену сабљу.

И овде, пред шибенском Црквом Светог Прокопија, сведоци овог мегдана су беседили о Васкрсијином подвигу. Иначе, многе групе, и људи и жена, спомињале су Васкрсију Јовића и због његове кћерке Цвите. Кад се Цвита појавила, сви су је нетрмице гледали. Ишла је с тетком Станом. Била је зачуђујуће лепа. Висока растом, на свог оца. Додуше, и мајка Милица се одликовала лепотом, али се ни она није могла упоређивати с дражесном и прелепом Цвитом. Цвити је било седамнаест година и не може се избројати колико је просаца посетило Васкрсијин дом. Свима је било речено да Цвита још није за удају. Њена тетка Стана, очева сестра, била је удата у село Јежевић код Врлике, па је тамо бегенисала једно лепо момче из породице Митра Жеравице. Име му је Саво. И Жеравице су биле из Србије, од Ужица. Митров деда Стефан је стигао у Далмацију у време Кандијског рата, 1647. године. Цвита је необично волела своју тетку Стану, па је Стана знала да ће ју Цвита послушати. Но, била је сигурна да младог Саву не би одбила ниједна удавача. Зато је Стана шапутала Цвити:
„Видићеш, лип је к’о јабука. Кршан, висок – к’о ћаћа ти и биће јунак. Има деветнаест година. Иђе у војску за који дан. Вратиће се војска брзо – тако обећава провидур“.
Жеравице се нису подуже појавиле пред црквом, па су Стана и Цвита шетале од групе до групе, од познаника до познаника. Гледале су омладину у колу испред цркве, бацаче камена с рамена, скакаче у даљ, у вис…

Житељи Шибеника су водили према Цвити и рођаке и познанике. Тако се колона знатижељних увек налазила у Цвитиној близини. Неки су дошаптавали да такве лепоте нема ни у Венецији. Шибенчани су је радо упоређивали с госпођицама из млетачких градова. Оне су долазиле најчешће из Венеције. Биле би, са својим породицама, гости и провидура у Далмацији, па су обилазиле више насеља на морској обали. Понекад су, на коњима, одлазиле до Бенковца, Обровца и Книна. Увек је ту било дражесних жена, лепо обучених – отменог понашања. Но, Шибенчани су их упоређивали са Цвитом и обично одмахивали руком:
„Није ни примакла нашој Цвити“.
Шаљивџије су ковале и понеки стих, као:
„Иако је шћерца провидура, липша нам је Цвита цура“, „Узалуд јој кадифа и свила, липша Цвита – загоркиња вила“, „Што се ‘нако победнички смије, липша Цвита – треба да се крије“, и све тако. Најчешће су изговарали стих за који су мислили да одсликава све о успоредби Цвитине лепоте с лепотом госпођица из Венеције:
„Липша Цвита од латинског свита“.

Цвита је чврсто држала тетку испод руке и мало је збуњено подизала поглед, јер је знала да је многи посматрају. У једном моменту, угледала је лепог и високог момка:
„Да није онај?“ – шапнула је тетки.
„Да“.
Савина тетка Радослава је уочила Стану и Цвиту, па им је пришла. Поздравиле су се и изљубиле. Дошли су и други чланови породице Жеравица, а за њима се, полако, кретао Саво. Кад се поздрављао са Станом, погледао је у Цвиту, од чега је Цвитино лице облила румен. Издајничка румен, како то народ каже. Цвита више није знала шта се дешава. Чврсто се држала за тетку и корачала за њом. Били су у цркви, око цркве… У једном моменту, видела је своју мајку и рођаке. Мајка Милица је обавестила да је Васкрсије отишао неким послом у Венецију. Позвала је Стану и Жеравице у своју кућу. То је и обрадовало и збунило млађеног Саву. Био је помало стидљив, посебно данас. Речено му је да ће му запросити Цвиту, али се зна да то не може без присуства домаћина, Цвитиног оца.

Јовићи су били у господској кући. Већој и чвршћој од било које у Врлици и Јежевићу. Саво је попио ракију и мало се смирио. Цвита је ходала око гостију и нудила пиће, чај и слаткише. Ослободила се свог руменила на лицу и Сави пружила тањирић с колачићима. Благо се насмејала и отишла до другог стола. Стана и Милица су се нешто договарале. То је Саво уочио, па су га прожели бројни трнци. Рекли су му да изиђе на терасу – да му Цвита покаже градске улице. Једва је потрефио излаз на терасу. Цвита мало живну, па му понуди столицу од прућа. Она седе на другу. Показа му руком оближње улице. И морску пучину. Дотаче му руку својом. Саво се усуди да погледа у њена два прелепа плава ока:
„Твоје су очи плаве, као море“ – једва некако прозбори.
„Ха, ха… види ти момка Саве. Прича к’о венецијска господа на галијама. И они тако говоре. Добацују цурама… да су им очи као море, да су витке као јелке… и све тако“.
Саво је заћутао, а и Цвита. Сетила се прекора – упућиваних млађима, кад се они умешају у разговор старијих. Тад им је говорено да су се распричали – к’о нека стрина.
Сава се мучио и тражио речи, али узалуд. Чинило му се да је у његовој ћутњи прошла вечност. Одједном, као да је ту реченицу замислио у Јежевићу, проговори:
„Цвита, хоћеш ли се удати за мене?“
Цвита се трже:
„То мораш питати мога ћаћу“.

Опет заћуташе. Цвита устаде и наслони се на ограду терасе. На улици није било никога. Устаде и Саво. И мада никад није дотакао женско тело, зажели да Цвиту загрли. Опет је, чинило му се, прошла вечност – док се усудио да јој спусти руку на раме. Она га погледа, упитно. Он ју је снажно привукао уз себе. Није знао шта још треба да уради. То му показа Цвита. Благо се ослободи његовог загрљаја и прозбори:
„Да за ово зна ћаћа, убио би и тебе и мене. Али, слушај и запамти. Хоћу се удати за тебе. Хоћу“ – закорачи преко прага терасе и придружи се гостима.
Тетка Стана је била задовољна. И мајка Милица. Виделе су да је Цвитино лице озарено срећом.
За неколико дана је Саво стигао у шибенску касарну, одакле се војска укрцавала на галије. Васкрсије се још није вратио из Венеције. Поред Жеравица, Саву су испратили на галију и Јовићи. Цвита се смешкала и више није крила поглед. Кад је пружила руку Сави, шапнула му је обећање с терасе. Милица је обавестила Савиног оца да ће Васкрсије, сигурно, пристати да уда кћерку у Жеравице.

Саво се није вратио из војске више од годину дана. Већ је одмицала и друга половина 1688. године. Далматинци су, под млетачком заставом, ослободили од Турака Херцег Нови и део Црне Горе. Млечани су на Цетињу отворили своје представништво, с чиме су се сложиле Русија и Аустрија. Са Цетиња су владали ослобођеним крајевима у Црној Гори.
Борбе су 1687. биле жестоке и крваве. Тамошње Србе су Турци мобилисали и упутили их да се туку с Далматинцима. Те године је погинуо и славни српски устанички вођа Бајо Пивљанин. Турци су га опколили код Вртељке. Убили су и њега, и дружину му.
Саво је, као храбар и одважан војник, добио чин – први је истакао млетачку заставу на тврђави Херцег Новог. Његов претпостављени официр, Марио Пачели, задржао га је у својој близини и довео га на Цетиње. Пачели је постављен за старешину обезбеђења у млетачком представништву. Некад заједно, некад одвојено, путовали су до Бара, или Херцег Новог – ради предаје или преузимања дипломатске поште, набавке хране, пића… Пачели је сместио породицу у Херцег Новом. Његова супруга је често долазила на Цетиње, а кад год су му то дозвољавале службене околности, одјахао би до Херцег Новог – да проведе који дан са женом и децом. Пошто је на галијама имао, углавном, морнаре Србе, прилично је говорио српски, па Саво није имао проблема у комуникацији са својим претпостављеним официром.

Кад је Пачели кретао да посети своју породицу, понекад би повео и Добривоја. Тако је Жеравица упознао супругу и две девојчице свога старешине. Пачелијева супруга Софија је родом из Трста. Отац јој је Немац, а мајка Српкиња. Одлично је говорила српски. У Пачелијевом дому, младом Жеравици је било помало тескобно и непријатно. Зато што би се Софија, у присуству свог супруга, често обраћала Сави и с њим разговарала. Чинила је то без неке потребе – тако је мислио Саво. Имала је 36 година, али се на њој још није примећивао дах средњовечја, који лепотицама благо избразда лице, набора чело и почиње да им обликује меснате јастучиће око струка. Витка је, а лице јој још зрачило младалаштвом. Била је отмена и необично драга особа. Уживала је углед у својој околини – међу официрушама.

Једног поподнева у септембру 1688. године, док је Саво седео у башти с Пачелијем и Софијом, испред капије је зарзао коњ. Млади млетачки војник је скочио с њега и ушао у двориште. Стао је мирно и Марију Пачелију саопштио да га у луци, на ратном броду „Свети Марко“ чека адмирал Микелис. Додао је да је у питању хитно ратно саветовање, јер Турци опасно нападају млетачке положаје у Црној Гори. Саво је брзо оседлао и извео из штале Пачелијевог коња. Марио је одјурио с војником пут пристаништа.
Саво се враћао с улице у башту. Софија је стајала на травњаку. Свилена хаљина јој се лепршала на лаганом ветрићу. Док је корачао ка њој, претрнуо је. Софија га је гледала, нетрмице, уз благ и заводљив осмех. У том моменту, Саво је био без искуства са женама. Касније му је било јасно да је тог момента Софији пао камен са срца, како се то каже. Дочекала је оно што је последњих месеци толико прижељкивала, да остане сама с младим двадесетогодишњаком, пуним набујале мушкости. Саво и не зна како је сео у своју столицу. Софија му је пришла, благо га помиловала по коси и одшетала у угао баште – до својих кћеркица. Повела их је на улицу, а онда до куће једне од својих сусеткиња. Вратила се сама. Сави су задрхтале ноге. Пружио је руку ка столу и дохватио једну од чаша с вином. Испразнио ју је – као и ону чашицу ракије у Цвитиној кући. Овог пута је био још збуњенији, јер је наслућивао да ће га Софија повести у своју ложницу, а њему није јасно шта му треба чинити. Софија је закорачила на степенице своје куће, окренула се према Сави и, уз онај дражесни осмех и сјај у очима, даде знак Сави – да приђе. Он устаде и не верујући да је овај позив јава, крену. Сети се како је Цвиту срчано загрлио и стисну уз своје груди. Поверова да то треба да учини и са Софијом. То искуство са Цвитом га охрабри. Закорачи на степенице, ухвати Софију за руку и уведе је у предсобље. Хтела је нешто да проговори, али ју је Добривоје привукао на своје груди, као Цвиту ономад… Супротно Цвитином поступку, Софија обави своје руке око Савиног врата и дотакну му усне својим, а онда га ватрено поче љубити. Он се, у трену, снађе и поче, брзо, да враћа истим покретима усана… Утону Саво у таласима Софијиних руку, груди и увијајућих кукова… Свему томе се прилагоди. Споји се са Софијом – као да није био почетник у овој игри мушког и женског тела, мушке и женске похоте. Венама му ускола крв, зајапури се у лицу и доживи оно о чему је само свакодневно маштао. Софија му завуче руку у панталоне и радосно уздахну.

„Понеси ме. Баци ме на кревет. Скини ме. Ти си прави…“ – шапутала му је и грицкала меки део његовог десног уха.
Саво је подиже и зачуди се како је лагана. Спусти је нежно у кревет, а она му прошапта:
„Рекла сам ти да ме бациш… јооооој. Скидај ме. Хоћу да будем гола. Деца неће доћи… он неће доћи. Не плаши се. К’о зец си“.
Саво гледа прекрасне женске облине. Никад није замишљао да је женско тело овако. Српкиње су носиле дебеле, и скоро до пета, дугачке хаљине од грубе кудеље, преко којих су стављале вунене прегаче, па никад није знао шта се то испод тих пртених наслага крије. Само су кукови жена одавали неке наговештаје тог склопа, који тако магично привлачи мушку пажњу и изазива похоту. Неколико тренутака је Софија лежала мирно и опружено. Имала је белу кожу, без имало длака на ногама. Сави се осуши грло и он осети да неће преживети ако своје суво грло не покваси водом. Нешто прозбори, па одјури до кухиње. Лименом посудом, захвати воду из канте и попи је, наискап. Но, док се вратио до Венере у кревету, грло му се опет осуши. То се деси и трећи пут. После треће искапљене посуде, уследи велико олакшање. Софија је све то посматрала, мирно лежећи. Знала је шта му се дешава и чекала је да његов млади снажни организам савлада доживљени шок. Софија му с кревета пружи руку. Привуче га нежно к себи и обави рукама. Скида га. Кад је и он остао без и једне крпице на себи, покри га својим лаганим телом. Саво је само следио, колико је то наслућивао, оно што Софија жели. Она зажмури и радосно, уз дрхтаје, дубоко удахну ваздух – два три пута, а онда обгрли врат Сави… Претворише се у праву буктињу. Кревет се мицао под њима и, у једном моменту, Саво примети да се кревет померио до супротног зида. Одвоји се од Софија – благо, као да је пун искуства са женама, па погура кревет, са њом, на првобитно место. То је било једноставно, јер је кревет лежао на савијеним металним цевима – прављен попут санки. После тога, Саво се, самоиницијативно, баци међу Софијне ногице, које му нежно обгрлише леђа. Но, ватра се у Софији опет разгори. Кревет отклиза до супротног зида… и тако, три-четири пута.

Сунце је било ка заласку… Софија се опусти и прозбори:
„Теби не би било довољноа ни цилу ноћ, враже један“ – повуче га за ухо, као кривца, и скочи с кревета.
„Облачи се, брзо!“
Саво је био на небесима – у рају, како то народ спомиње овакве тренутке. Но, док се облачио, поче и страховати. Како ће погледати свом старешини у очи? Предложи Софији да оде у неку крчму, а да она каже супругу да је то учинио давно – одмах по Пачелијевом одласку у пристаниште. Софија то прихвати и гурну му неколико сребрењака у руке, рекавши му да се врати кад ноћ добро поодмакне.

Пред крај те 1688, Саво уплови у пристаниште Шибеника. Бура је била снажна – бацала је високе валове на обалу. Град је од буре суморан. То су дани које житељи обалских насеља најтеже подносе. Мрзовоља се увуче у људе и најрадије би побегли далеко – тамо негде до Велебита и Динаре.
Саво крочи на обалу и би му драго што у пристаништу, осим неколико официра и војника, и по којег чиновника, нема народа. У његовој души је вртложни ураган, према којем делује безазлено ова морска бура у Шибенику.

Кад је кренуо с Цетиња, примио је последње Цвитино писмо. С каквом их је радошћу читао ове две године. Она су му давала снагу. Свака реченица у тим писмима га је подстицала на слику из будућности, у којој је видео свој дом са супругом Цвитом – с мноштвом синова и кћери. Она је у сваком писму понављала да ће га чекати и да ће придобити ћаћу да одбије све просце, а они се јављају скоро свакодневно. Али, у последњем писму је Цвита јавила страховиту вест. Њен отац, Васкрсије, чувени српски јунак и омиљен код свих познаника, дуго је боравио у Венецији, тамо добио некакву трговачку галију, неке продавнице у Задру и Шибенику и одлучио је да напусти православну веру и прими католичку! Нагнао је у католичанство и сву чељад. Узалуд су Милица и Цвита плакале и опирале се; одвео их је код фратра Мате и покатоличио их. Уз Васкрсију су прешли у католичанство и његови ратни другови: Симо Баришић, Тодор Павлица и још тројица. И њима је фратар Мате обезбедио некакве послове у зградама где су провидурови чиновници, а Баришић је постао служитељ у католичкој Цркви Дјеве Марије у једном селу поред Шибеника. Тетка Стана из Јежевића је поручила брату Васкрсији да му никад више кућни праг неће прећи. Цвита је додала да јој је ћаћа нагласио да се сад не може удати за момка православне вере, него за католика, којег ће јој препоручити фратар Мате.
Обећала је Сави, у писму – да ће прије умрети, него што ће ћаћу послушати.

Тих дана, кад је Саво Жеравица стигао у Далмацију и јахао према Јежевићу, тужан и безвољан, Цвита је тешко боловала у својој соби у Шибенику. Имала је високу ватру и ништа јој није помагало. Ни хладне облоге, ни топли чајеви, ни некакви прашци које јој је донео један лекар, Италијан. Зајаукала је кад јој је у собу ушао фратар Мате, па је овај, схвативши да би својим присуством погоршао Цвитино здравље, напустио Васкрсијину кућу. Она је знала да је Саво Жеравица стигао у Далмацију и да је већ код своје куће. Цвита се поверила мајци да жели да пошаље писмо тетки Стани у Јежевић. Рекла је да поручи да тетка Стана прочита писмо, па да га онда уручи Сави. Мајка је разумела своју кћерку. Знала је да њена болест потиче од туге – њоме се брани да је Васкрсије не би удао у католичку породицу, коју су већ, он и фратар Мате, одабрали. Милица је претходно прочитала писмо и занемела. Цвита предлаже тетка Стани да, са Савом, организује њено бекство у Аустрију. Тако млада, а знала је да тамо Србе радо прихватају, да они тамо служе војску и да добро живе, јер држави не плаћају никакав порез. Тих дана су многи отишли, а други су се спремали. Млетачке власти нису спречавале ове одласке православних Срба, нису то чак ни контролисале, јер је Аустрија била тада најутицајнија држава, чија је војска, са српским устаницима, прогнала Турке из Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Мађарске, Србије и већ ратује с Турцима у Македонији.

Све до априла 1999. године је Цвита „боловала“. Тад је од тетке Стане добила обавест којег дана ће пре подне изићи на једно место изван града. Срећа, тог преподнева је Васкрсије отишао неким послом. Брат јој био у војсци, а деда и баба су седели негде на обали мора. Мајка Милица је (по договору с тетка Станом) отишла до пијаце.
На договореном месту ју је чекао Саво. Био је то један скривени шумовити кутак изнад Шибеника. Цвита више није имала ватру, образи су јој били румени, очи веселе и просто је доскакутала до четинарског шумарка. Бацила се у наручје Сави и радосно зајецала. Сава ју је подигао и видео да је лагана као Софија, али да му је много пријатније с обученом Цвитом у наручју, него с обнаженом Софијом у кревету. Пољубио ју је у лице, па у врат… Погледао ју је у очи и тражио одобрење за још лепши тренутак. Мило га је гледала и зажмурила… схватио је то као одобрење. Ватрено ју је почео љубити у уста. Осетио је да она то прихвата и прати његове покрете, као што је он то чинио кад је учио пољупце код Софије. Цвита прогледа и умиљато га упита:
„С којом си то научиа, враг те одниа…?“
Саво се мало ушепртља, хтеде нешто да проговори, али му Цвита стави прст на уста и рече:
„Тетка Стана је рекла да одма’ мора да бижимо. Теби је рекла којем човику иђемо у Обровац. Је л’ тако?“
„Да… јесте. На коња!“
Придржа јој ногу да узјаше једног, а он се лако баци у седло другог коња.

Стигли су предвече у Обровац до куће поред српске цркве. Ту је становао Мирко Челебић, очев добар пријатељ, пореклом из Херцеговине. Видео их је и изишао пред капију. Изљубили су се. Мирко је данима раније био упознат с њиховим доласком. Назвао им је Бога и одмах им саопштио да ће сутра бити венчани и да ће кренути у Аустрију, у Госпић. Увео их је у кућу, где су их поздравиле: баба Марта, Миркова мајка и Лепосава, Миркова супруга, кћерка Радојка и синови Петар и Добросав. Саво и Цвита су били изненађени овако добром организацијом. Питали су се, па је ли могуће да ће сутра бити у Аустрији и да им је све обезбеђено? Мирко је то све потврдио и пружио им је кесу аустријских златника и сребрењака, рекавши да им је то послала тетка Стана. Тада и Цвита извади завежљај и рече да је и њој мајка, крадом од ћаће, пунила кесицу с млетачким новцем. Ту вече их је Челебић упознао да се у Обровцу налази неколико стотина православних Срба, највише с подручја Макарске, које православни поп Марко Месић води у Госпић и околину. Рече им да је Месић омиљен у народу и да му људи љубе руке и сваку стопу куд корача, јер спасава српски народ. Чак је и многе потурчене Србе с Удбине вратио у православље, а неке и у Почитељу и у Перушићу. Намерава да подигне православне цркве у Лици, где их год нема, а где се досељавају Срби. Саво и Цвита се загрлише пред свима у кући. Захвалише на свему Мирку Челебићу и обавестише да желе да се венчају. Питају за кумове, а Мирко им одговори да предлаже за кума сина Добросава, а за куму једну сусетку Верицу Бибић. Позваше и Верицу. Била је то лепа девојка од осамнаест година, за коју Мирко рече да је испрошена и да јој будући супруг тренутно борави, с неким трговцима, у Бечу. Зове се Јанко Петрић.

Сутрадан, Челебићи и Бибићи, са Цвитом и Савом, по православном обичају, уђоше у црквено двориште. Ту је било стотине и стотине жена, људи и деце. И оних који ће кренути с попом Марком Месићем пут Госпића и Обровчана. Кад се појавио Марко Месић, сви пођоше према њему… љубе му руку, а он све благосиља. Венчавало се још десетак парова. Цвита и Саво су последњи. Није се знало да ли ће стићи, или не. Мирко их представи попу Месићу, а они му целиваше руку. Поп Марко их благосиља и рече да зна све о њима. Утеши их:
„Вјенчаћу вас. Не признајемо прекрштавање Цвитино, нек’ враг носи фратра Мату“.

Саво и Цвита су се сместили у Госпићу. Купили су једну турску кућу. Нису желели да чекају да их власти сместе, јер би морали причекати који месец. Овако, били су на миру. Сами самцати. Необично за српску кућу, у којој је, одувек, било више чељади, а ретко кад само брачни пар. Сави су признали и чин из млетачке војске, па је одмах запослен у крајишкој аустријској војсци, која је чувала границу према турској Босни. На велику срећу, Цвита је 1700. године, 15. августа, родила два сина. Крстили су их у госпићкој Цркви Светог Јована и дали им имена: Марко и Цвијо.

По некој судбини, наишао је поп Марко Месић и он их је крстио. За ово крштење је замолио госпићког попа Тодора, који му то није могао одбити.
Поп Марко Месић је имао кућу у Брињи. Аустријски цар Леополд Први га је, због великих заслуга за државу, одликовао и прогласио га племићем – хрватског капистрана. Доделио му је феудална имања: Мушалук и Толиће. Од тад је поп Марко Месић све чешће боравио у Бечу. Кад би долазио у Госпић, обавезно је посећивао Саву Жеравицу и с њим радо разговарао, говорећи да је Саво видео света и да је гледао како се мучи и пати српски православни народ – и у Турској, и у Млетачкој, па, ево, и у Аустрији. Тако је једном бануо и 1701. године. Позвао је поп и Цвиту на разговор. Нашироко се распричао:
„Видите, разговарао сам с аустријским царом и он је спреман да помогне нашем народу. Поштује он Србе и цени их и као ратнике и као раднике. Србима ће он много још помоћи, а они само да послушају један његов савет. А то је… да остану они у својој православној вери, да одлазе у православне цркве, али само да признају за верског поглавара папу у Риму. И ништа више“.

Поп Месић је још причао о царевом предлогу и о оном што је он учинио. Рекао је да он већ призна римског папу за поглавара и да ће многи верници у Госпићу прихватити унију с Римокатоличком црквом. У поверењу је рекао да је на то пристао и госпићки поп Тодор.
Саво је остао запрепашћен. Цвита је, не зна ни сама како, добила ватру. Образи су јој поцрвенели и почела је лако да дрхти. Извинила се и отишла у собу. Легла је у кревет, а сузе јој клизиле низ лице. Саво је схватио шта се дешава. Рекао је попу Месићу да ће размислити. Узврпољио се, а Месић је схватио да му није успело придобијање Саве Жеравице за унију с Римокатоличком црквом. Не одајући да је ишта приметио и да је незадовољан, поп Марко је устао и рекао да мора да иде. А Саво, не одајући своје запрепашћење, пољубио је, као увек до тада, руку попу Марку Месићу и испратио га до излаза на улицу.

Сутрадан је Саво Жеравица отишао до свог кума Јанка Петрића и саопштио му свој синоћни разговор с попом Марком Месићем. Пошто је Јанко трговац и путовао је често до Беча, одакле је преносио Сави вести и причао му о својим познанствима с људима из многих земаља, Сава је упамтио да му је један од пријатеља у Бечу руски официр, који брине о слању странаца у Русију – кад иду ради државних, верских и трговачких послова, али и ради насељавања у Русији. Често је причао да Срби из Славоније, Мађарске, Срема, Великог Варада и Тимишке Жупаније подоста селе у Русију. Саво га је замолио да му обезбеди папире за Русију – и њему и жени и двојици синова. Петрић му је пружио руку и засигурно потврдио да ће дозволу руског официра добити и да ће му пасоше донети за, најмање, три месеца.

И било је тако. Саво је био официр млетачке, па аустријске војске. Зато га је руски пуковник Владимир Петрович Пугачов намерио послати у Петроград, где ће служити у царским пуковима. Саво Жеравица је, с Цвитом и децом, отпутовао у православну Русију у рану јесен 1701. године. Више година је писао куму у Обровац, пријатељима у Госпић, својима у Јежевић, а онда су писма стала. Као и писма многих српских породица у Русији – утопиле су се у велику руску православну нацију, на простору од кинеске до пољске границе, од Северног до Црног мора.

Срби у Госпићу и околини су се отимали притиску аустријске државе и Римокатоличке цркве, а они у Далмацији притиску Млетачке Републике и Римокатоличке цркве у том осамнаестом столећу и некако остајали верни Српској православној цркви. Но, крајем тог столећа, отпор је јењавао и многи су се католичили, а ове две католичке државе ће их, временом, убедити да више не припадају српском роду. Тако ће расколничка рана на српском ткиву остати до овог 21. столећа – потомци тих покатоличених и поунијаћених Срба ће говорит српским језиком, а ватрено ће истицати да нису Срби, него да су Хрвати.
Можда је Саво Жеравица овакво превратничко зло предосећао, па је уклонио своју породицу у далеки Санкт Петербург.

Слободан Јарчевић

Извор: http://www.vidovdan.org

4 коментара

  1. Avatar

    Gos, Jarčeviču sve što ste rekli ili napisali o stanju Srpskog
    Graničarskog naroda za vreme vladavina: Mletačke Republike i
    Austro-Ugarske imperije je ista kuhinja sa različitim začinom.
    Slažem se i potpisujem! Dve Srpske Kneževine izvojevale su pobedu
    nad Turskom imperijom i proglasile svoje teritorije Kraljvinom!!!
    Srpski Graničarski narod Zapadno od reke Drine, dolinom Save,
    Drave ,Dunava i Tise i dalje je bio pod okupacijom Vatikansko-
    Katoličkom imperijom Austro-Ugarske. I sad se postavlja veliko
    nacionalno pitanje ne pokkrajinsko ne političko već čisto nacionalni interes. Dali je bio interesKraljevine Srbije ujedinjenje:Srba,Hrvata i Slovenaca,jer ni Hrvati ni N
    Slovenci nisu uneli teritorije svojih država jer ih nisu ni imali
    Srbija je unela državu a Srbi SRPSKOG VOJVODSTVA I GRANIČARIuneli
    teritorije na kojoj su bili vlasnici katarskih parcela.Ujedinjenje je moralo biti svih Srba Jugo-Istočne Evrope.
    Da je to urađeno nebi bio izvršen GENOCID NAD CELOKUPNIM NARODOM
    SRPSKIM.

  2. Avatar

    Poucna prica
    sta je bilo posle
    znamo
    sta ce biti
    znamo
    vidimo se dogodine
    u KNINu

  3. Avatar
    Василим

    Далмација је више наша и талијанска него тих поганих кроата, али доћи ће време….

  4. Avatar

    Заведен дивним насловом приповјетке и уводним словом о теми о којој заиста треба да се прича, прочитао сам приповјетку до краја и страшно се разочарао.

    Господине Јарчевићу, оваквим причама Ви ниподаштавате озбиљан проблем са којим се Српство у Далмацији и Хецеговини ‘рве вијековима. Оне голе истине о масовном покрштавању Срба, о којима прича владика Никодим Милаш у својо књизи ‘Православна Далмација’, олако постану лажи за просјечног шитаоца кад се уклопе у Ваше неуке и површне тезе, опаске и мисли. Вама би требало да је познато да презимена попут Тинтора, Баљка, Цврљка и Стрижирепа, као у осталом ни Ваше презиме, нијесу постојала, ниити их је могло бити у доба о којем говорите. Требало би да Вам је познато како су и кад су таква презимена наметнута Србима у Далмацији, Лици и Хрцеговини. Једном кад читаоц утврди да устаничке вође са оваквим презименима нијесу постојале (а лако се може утврдити прегледом литературе из тог доба, рецимо на википедији, или једноставним гугл претраживањем тих имена), онда неистините иѕгледају и голе истине о насилном покатоличавању Срба у Далмацији и Лици.
    Сваки Далматинац зна да се отац Стојана Јанковића звао Јанко (чувени харамбаша Јанко Митровић), а Јанков отац је био Миитар итд.
    Откуд Вам храброст да пишете о историјским дешавањима и да истовремено измишљате историјске ликове, српске предводнике. Било их је на претек, зар их је још требало и измишљати?

    Рогобатно звуче, господине Јарчевићу, дијалози у којима се мијешају екавица и икавица. Срамотите тако племените подвиге и страдања далматинских Срба са таквим реченицама:
    ‘… Што се ‘нако победнички смије ..’
    Поп Марко у једној реченици каже:
    ‘Вјенчаћу вас…’, да би у следећој све рекао екавицом:
    ‘Поштује он Србе и цени их…’
    ‘…један његов савет…’
    ‘… у својој православној вери…’
    ‘… да признају за верског поглавара папу…’

    Изабрали сте дивно име Цвита за јунакињу Ваше приповјетке, али изгледа да нијесте свјесни да се то име у Србији не пише нити изговара тако, него као Цвета. А Цвита је баш ћерка ‘пребјега из Србије’.

    Поп Марко, човјек који спасава од покрштавања, напрасно постаје унијата. Човјек за којим су се сви окретали и руку му љубили. Овим наводите на закључак да је било немогуће остати православац у то доба (сем ако се иселите у Русију, а и тамо постајете Рус). А било је итекако могуће. Најбољи доказ је већински српски народ у Далмацији до последљег рата и геноцида над Србима Далмације. Опет доводите неупућеног читаоца у дилему да ли су и ти догађаји уопште и били, јер кад описујете нешто немогуће, у историјеском контексту, онда и могуће и стварне ствари и догађаји изгледају немогуће.

    За мене је ово све страшно господине Јарчевићу. Хоћу да вјерујем да су Вам намјере биле најбоље, и да сте заиста хтјели да подсјетите Србе на страшне догађаје из прошлости, али вјерујте направили сте супротан ефекат. Молим Вас да се други пут мало боље и дубље упознате са историјским чињеницама и околностима, прије него што се усудите да пичете о озбиљним историјским догађајима.

    Крсте Митрић,
    Отава, Канада

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *