Изгубљени у дежели

Пише Светлана Васовић Мекина

Брисање људи је обављено тајно, по одобрењу највишег државног руководства тек осамостаљене Словеније. Читаву деценију касније је откривено да је анулирање непожељног становништва обављено „на дугме“, у ноћи 26. фебруара 1992. године

 

Словенија је протеклих дана обележила неславну годишњицу – 20 година од „административног етничког чишћења“ којим је на свом тлу масовно „избрисала“ грађане из других република некадашње СФРЈ из регистра сталног становништва. Брисање људи је обављено тајно, по одобрењу највишег државног руководства тек осамостаљене Словеније. Читаву деценију касније је откривено да је анулирање непожељног становништва обављено „на дугме“, у ноћи 26. фебруара 1992. године.
Тада је, према незваничним подацима којима располажу невладине организације, избрисано неколико десетина хиљада људи (помињана је цифра од 50-60 хиљада, углавном „јужњака“), а тек поткрај прве деценије 21. века постигнут је консензус унутар државе да се статистика сведе на бројку од 26.671 избрисаних грађана. Избројано је да је преко ноћи и перфидно „избрисано“ 14.775 мушкараца, 10.896 жена и чак 5.360 деце. Све то је спроведено без икаквог правног поступка, а жртве о процесу нису добиле никакво обавештење. Процес је обављен у тишини, компјутерски, употребом команде СПТ („промена статуса странца“). Команда је била осмишљена да би се у случају промене места боравка неког странца наопаки подаци исправили адекватним. У примеру „избрисаних“ лукаво је примењена обрнута процедура, па су, до тада државним органима одлично познато тачно место боравка у Словенији људи, пореклом из неке од дотадашњих република некадашње СФРЈ – „избрисани“ једноставним притиском на дугме. У операцију је био укључен мали број организатора на високим државним функцијама, док је „брисање“ на терену спроводио велики број што службеника по општинама, што полицајаца уз логистичку подршку компјутерских стручњака који су словеначкој полицији у програм уписали својеврсну „кваку 22“, у облику „напомене“ да званичним органима, почев од 26. фебруара 1992. године па надаље – више „није познато“ пребивалиште људи који су избрисани.

ПРАВНИ АМБИС  
Тако су сви они, што одрасли, што малолетна деца (и бебе), без разлике, који се нису „одлучили“ за „државотворну“ понуду (за коју се потом исказало да је замишљена попут оне која се не сме одбити, иначе те поједе мрак), иако живи, здрави и прави, због „наопаког порекла“ брисањем из државних књига наједном претворени у људски шкарт, сенке од људи, без икаквих права, чак без могућности да напусте Словенију, која је за њих постала својеврстан казамат. Сви они који нису замолили нове власти да их приме у словеначко држављанство – били су осуђени на правни нестанак и пад у бирократски амбис новоуспостављене словеначке државе. Циљна група су били потомци досељеника из других република некадашње СФРЈ. Други странци (нпр. из „западних“ држава Европе), који су се нашли у истом положају, нису страдали јер их је компјутерски програм вешто „прескочио“.
Описана ксенофобична политика искључивања нежељених становника није била обављена на основу политичког или неког другог уверења, већ искључиво на основу крви: ко је био Несловенац (термин који је у Словенији у свакодневној употреби), па још с југа некадашње Југославије, осуђен је на истребљење. Све то се догађало у сенци ратних сукоба који су се разбуктали на простору СФРЈ, па се у ратном метежу, када су људи јужно од Купе гинули у борбама, словеначки „административни проблем“ испрва и није чинио тако акутним с тачке гледишта разноразних бораца за људска права. На проблем је прва указала само љубљанска „Младина“. Новинара „Младине“ су засула писма у којима му је запрећено да ће „зарадити“ метак ако не престане да пише о „избрисанима“.
Много година касније, из скровитих државних архива процурели су документи који су били темељ  за брисање људи. Тада је утврђено да је „избрис“ (у словеначкој терминологији) био неминовна последица неуставних одредби Закона о странцима, усвојеног 1991, и његовог ригидног спровођења у пракси, иако је био у колизији не само са Уставом него и међународним прописима. Речени закон је напросто „заборавио“ да пропише на који начин грађани из других република СФРЈ могу да продуже боравак у Словенији, под условом да се нису одрекли завичајног и нису примили словеначко држављанство.
Факат да су параграфи били криви за страдање огромне групе људи, окуражио је крајем деведесетих година прошлог века део словеначких медија да начну проблем и почну да објављују потресне исповести „избрисаних“ људи. Иако је, наоко, погођена група избрисаних људи много боље прошла од оних чији су живот и имовина били угрожени у размени ватре на бојиштима БиХ и Хрватске, уистину није било тако. Губитак сталног боравка повлачио је уништавање свих докумената, а то је са собом повлачило губитак свих социјалних права и гурање појединаца на најмрачнију маргину друштва, без људских права. „Избрисанима“ су словеначки државни органи на свим могућим шалтерима на лицу места одузимали и бушењем уништавали документа: личну карту, пасош, возачку дозволу… Последично, сви ти људи и њихове породице изгубили су право на социјално и здравствено осигурање, право на школовање, право на рад (без важећих личних докумената постала је неважећа и радна књижица), обустављене су им пензије, нису имали на основу чега да подигну новац у банци, одузето им је право да приме зараду, право на социјалну помоћ, речју – престала су да им важе сва стечена права када су им поништена сва у Словенији издата документа.
Документовани су и случајеви „избрисаних“ српског порекла, које су словеначке власти у време  ратних сукоба у Хрватској депортовале из Словеније пут Загреба, под изговором да морају да „среде папире у матичним земљама“. Ту је индикативан случај Драгомира Петроњића, Србина пореклом из Приједора, цивила, радника који је свој животни век провео у Словенији, а одлуком судије у Цељу из Словеније депортован је у Хрватску септембра 1992. године. Петроњићев леш, на којем су били видљиви трагови мучења, заједно са ужетом којим су му уочи ликвидације биле везане руке – предат је његовим родитељима, сестрама и ћерки, пошто је после 15 година од напрасног „нестанка“ усред Цеља – пронађен у необележеној масовној гробници у БиХ.

[restrictedarea]

БЕЗ ЈАВНЕ РАСПРАВЕ
Због губитка пребивалишта, односно губитка статуса сталног становника, многи „избрисани“ нису стекли право да откупе станове у којима су до тада уживали станарско право. Они који су имали приватне фирме или куће изгубили су их по принципу – немаш пребивалиште, немаш ниједан важећи документ, нема те. Они који су оболели, нису имали право на здравствену заштиту. Оболели од иоле озбиљније болести, иако би у нормалним околностима били излечени – знали су да је то за њих смртна осуда. И нису имали коме да се жале. За „избрисане“ није постојало место где су могли да траже правду.
Највећа иронија је да у Словенији до дана данашњег није покренута јавна расправа о онима који су одговорни за брисање људи, као ни о висини одштете која би морала да следује сваком од „избрисаних“ због незаконитог укидања статуса, последичног губитка посла, здравља, крова над главом, најближих… Иако се одштетни захтеви налазе и у тужбама о којима одлучује Европски суд за људска права у Стразбуру, иако су све реномиране организације које се баве заштитом људских права током последњих година утврдиле да се Словенија брисањем људи неопростиво огрешила о део својих дојучерашњих житеља, нико од политичара се у име државе никада није извинио „избрисанима“ за голготу кроз коју су прошли током последњих 20 година.
Уставни суд Словеније је тек 1999. године, седам година од брисања људи, оценио да су словеначки државни органи кршили Устав. То није омело перјанице деснице да у јавности љуто бране чин брисања, а све „избрисане“ јавно непрестано жигошу као официре и припаднике злочиначке и непријатељске, српске ЈНА, упркос чињеници да су подаци говорили супротно. Гола истина је да је међу „избрисанима“ било највише припадника српског народа (60 одсто), али од укупне, званично признате бројке – тек неколико процената је било пензионисаних официра ЈНА, остало су били људи свих профила и занимања, од чистачица, банкарских службеница, преко конобара и археолога до новорођенчади.
За актуелну словеначку владу, коју поново води првак деснице Јанез Јанша (у време брисања људи, 1992, био је на функцији министра одбране) и у којој поново седе политичари који у словеначкој варијанти „етничког чишћења“ не виде ништа спорно, проблем „избрисаних“ је већ решен, о чему сведочи и интернет портал словеначког МУП-а. Чим је то Министарство, које је у претходном мандату водила министарка Катарина Кресал (из редова либерала), преузео нови министар полиције Винко Горенак, један од виднијих Јаншиних следбеника, уочено је да су са сајта МУП-а експресно елиминисане све позитивне информације о решавању положаја „избрисаних“, што је био успех бивше министарке Кресал. Део информација је враћен после неколико дана, али –  цензурисан. Из Горенаковог Кабинета је саопштено да су повучене само информације које су „изражавале политичка уверења претходне (либералне) владе“.
Немушти потез званичника словеначке полиције представља провидан покушај да се прикрије чињеница да је проблем „избрисаних“ у Словенији светлосним годинама удаљен од решења. Многи кривци за незаконито „брисање“ људи радили су и раде на најважнијим местима у словеначком МУП-у, зато је проблем „избрисаних“ од стране МУП-а Словеније годинама игнорисан. Не би требало заборавити ни да је председник словеначке владе у време брисања људи био Алојз Петерле, политичар из редова демохришћана, данас посланик у Европском парламенту; Петерле деликт брисања људи није никада осудио, нити се за то покајао. Министар полиције је у то доба био Игор Бавчар (потоњи тајкун који је својом грамзивошћу потопио некада парадни „Истрабенц“), а на челу Словеније се налазио председник Милан Кучан.
Словенија је 2009. године усвојила посебан закон којим су накнадно исправљене неуставне одредбе словеначког Закона о странцима, али то „избрисанима“ није донело никакво олакшање, нити сатисфакцију. „Избрисани“ на основу поменутог закона немају право на одштету због неправде која им је уништила живот. Уз то, нови закон није предвидео да се неправда, нанета „избрисанима“, уклони на начин као што се и догодила – „притиском на дугме“, тако да би „избрисанима“ истовремено, у истом даху била враћена сва закинута права. Уместо тога, „избрисани“ су упућени на појединачну, компликовану процедуру подношења захтева МУП-у, што подразумева плаћање веома високих такси (за које та, шиканирана популација ионако нема новца). Кафкијанска процедура је усавршена до детаља, јер затим следи одлучивање о сваком подносиоцу молбе – појединачно!
Ретки гласови разума упозоравали су јавност и политику да је то нова срамота и љага на имиџу младе словеначке државе, али су брзо утишани од стране разјарене већине која се плаши да би у време кризе исплата иједног цента одштете „избрисанима“ из државне касе  – значило мање социјалне помоћи за домаћи, словеначки род. Стога све партије јавно одбацују могућност да држава исплати одштету „избрисанима“ или им пружи било какву сатисфакцију. Узалуд су организације „избрисаних“ износиле аргументе да се не ради о издатку из џепа пореских обвезника, већ о правичној одштети онима којима су биле ускраћене плате, пензије (иако су у Словенији платили доприносе), станови, дечији додаци, уз немогућност школовања, уопште – због унакаженог живота. Узалуд су убеђивали јавност да је новац заправо неправедно и незаконито заробљен у туђем џепу – тачније, у државној каси. Да разочарање буде веће, испоставило се да је и левица укаљану част државе пробала да плакне козметичким захватом, па је претходна влада премијера Борута Пахора на издисају своје владавине кроз иглене уши Парламента „провукла“ закон који „избрисанима“ није донео ништа друго изузев „легализације статуса“ ретроактивно, уз правно „попуњавање“ временског периода у којем су (после 26.2.1992) у Словенији боравили (наводно) незаконито. Право да се на основу новог закона поново „упишу“ у државне књиге од 26.2.1992, до сада је искористило свега 229 „избрисаних“.

БЕЗ ГРИЖЕ САВЕСТИ
Уместо да се млате са тврдом државном администрацијом, бројни „избрисани“ су пресавили табак и тужили државу Словенију. На судовима широм земље покренуто је преко 40 тужби које су тешке, све заједно 4.398.702,88 евра. Али од одштета нема ништа, јер судије одбацују тужбе као по текућој траци, под изговором да су случајеви „застарели“. Застарелост иначе није релевантан правни аргумент у случајевима тешких кршења људских права, а на то је упозорио и Европски суд за људска права у Стразбуру у својој пресуди од 13.10.2010, у којој је навео да шестомесечни рок на који се службена Љубљана позивала у оваквим примерима, није релевантан и да је тужба 12 избрисаних против државе Словеније прихватљива, јер је „Словенија кршила Европску конвенцију о заштити људских права“. На коначну одлуку суда у Стразбуру још се чека, а „избрисанима“ су у помоћ правним саветима прискочили угледни адвокати из Рима који их заступају „pro bono“.
Отуда још увек нема ни судске праксе, нити одговора на питање „да ли исправљање неправди у случају ‘избрисаних’ представља тек пуки формализам?“ (који „избрисаним“ људима не доноси ништа), па би исправљање неправди аутоматски морало да значи и одштету за године животарења на рубу друштва у којем су били заточени без докумената и без икаквих шанси. За разлику од политичара, организације које се баве људским правима тврде да ту нема дилеме. Комисија за отклањање расне дискриминације Словеније препоручила је властима у Љубљани, у августу 2011, да обезбеде „пуну одштету, сатисфакцију, компензацију и гаранцију непонављања кршења свима онима, које је погодило одузимање статуса сталног пребивалишта“. „Амнести интернешнал“ уз то тражи и „репарације“ за оштећене, као и да се „брисање“ људи из државних регистара званично означи као акт дискриминације, а приде захтева и званично извињење власти, као и „непристрасну истрагу ‘брисања’ и његових последица“.
Словенија није поступила у складу са препорукама; исплата одштета је службено одбачена, а изостала су и извињења од стране председника државе и владе, иако су избрисани то захтевали и очекивали.
Посебан проблем представља мала група пензионисаних официра ЈНА који су остали без тзв. „словеначких пензија“. Пензије групици времешних бивших официра ЈНА  (ради се о тридесетак лица) морале би већ давно да буду исплаћене у складу са Споразумом о сукцесији, који би морао да се примењује непосредно, али словеначки државни органи одбијају те захтеве и тврде да би уочи исплате пензија морали да склопе посебне споразуме са осталим државама наследницама СФРЈ и са Србијом. Одуговлачење има за циљ да се проблем скине с дневног реда  –  „природним“ путем.
Проблематика „избрисаних“ је 20 година од словеначког „административног етничког чишћења“ Несловенаца (људи пореклом из других држава СФРЈ), данас доведена до апсурда у тренутку када Словенија жуди да буде узор земљама Балкана, иако својим поступцима у случају „избрисаних“ некажњено крши међународно право. И док Србија своје договоре које склапа у присуству челника ЕУ, на пример са Приштином, испуњава чак и без икаквих писаних докумената, чланица ЕУ попут Словеније своје пуноважеће, ратификоване међународне споразуме, којима би морала да испуни своје обавезе не само према стално насељеним странцима него и према својим грађанима „југословенског порекла“ – упорно игнорише.

__________________

Толерисање лавина лажи и увреда

У словеначкој јавности је изражен став да су „избрисани“ махом Срби, непријатељи Словеније, људи којима стога не би требало дати никакво задовољење. То је потврђено и на референдуму, 4. априла 2004, када је на питање „да ли је потребно у Словенији законом решити питање избрисаних?“, чак  94 одсто грађана, који су изашли на биралишта, одговорило „не“.
Окрутност стереотипа о „избрисанима“ најуочљивији су по медијима. На порталу СиОЛ-а (у власништву државног „Телекома“), поводом годишњице „брисања“ људи, објављен је подужи чланак испод којег су коментатори написали следеће: „Проклета банда, прво су радили против Словеније, ишли су по насељима да виде кога могу да убију, да би могли да се уселе у његову кућу, онда су побегли у Југу, а када су видели да је њихова Југа постала екстрасрање, вратили су се у Словенију. Разумљиво је да су ту банду у међувремену избрисали“. Аутор „Овлис 4“ додаје да су словеначко држављанство 1991. године могли да добију „сви који нису веровали у велику Србију“, а слично размишља и „Крањски Јанез“, уверен да је „правилно размишљање сина словеначке мајке“ који „не трпи чефурчиче“ (чефур је погрдан израз за „јужњака“). Из записа у запис кулминира говор мржње, па се „избрисани“ једначе са једном нацијом (српском), названом изразима „криминална банда“, „кољачи ЈНА“, „Цигани које би требало стрпати у вагоне за животиње и послати на југ“. Није мало оних који се захваљују „Богу, јер их (јужњаке) сваког дана брише“. Сајтом доминира упозорење о „интернет бонтону“ – публика је позвана да модератору пријави непримерене коментаре, посебно који садрже „говор мржње“, како би их администратор одстранио. У случају наведених „коментара“, упркос пријавама администратору, увреде на рачун Срба и иних „избрисаних“ нису одстрањене. Намеће се закључак да се за словеначки „Телеком“ ту ради о изјавама, које су у складу не само са етиком фирме него и преовлађујућим стереотипима.

[/restrictedarea] займ на карту частный займ челябинскзайм до 100 тысяч на картубыстрый займ на карту маэстро