Избори

Чедомир Антић

Пошто су скупштински избори расписани по девети пут за нешто више од двадесет и једну годину постојања Друге републике, могуће је невесело и са стрепњом подвући црту.
Једна влада успела је да се, коначно, одржи током пуног мандата. Ипак, владе су биле нестабилне управо када су имале најсолиднију већину. Властодржци су се обраћали народу да на превременим изборима донесе пресуду углавном онда када нису имали храбрости да сносе последице своје слабе и властољубиве политике или када је требало додатно замутити воду. Најдуготрајније су биле владе малих већина, кризни кабинети који су више представљали једну од последица, него инструмент решења опште кризе. Водили су их политичари који нису смели или имали рачуна да изађу пред бираче, понекад у страху да ће им после бити окрњена власт, а некада и да ће им животи бити угрожени. Током деведесетих година избори су били редовно фалисификовани. Сетимо се изборних крађа 1996. и 1997. године; чињенице да су 1997. села која ће неколико месеци касније постати бастиони албанске побуне „гласала“ за СПС као да је Радничка партија Кореје… Можда је највећи напредак наше демократије после 2000. садржан у чињеници да само гласање и пребројавање гласова више нису под сумњом (бар кад је реч о учесницима). Новине су слободније, медији отворенији, али је држава од једне огавне у вишестраначје нашминкане тираније, постала једна остарела и млитава олигархија утегнута у тесно демократско одело. Све је подељено међу моћницима, а још увек слободни и никада довљно доказиво независни интелектуалци и политичка удружења нису сигурни да ли су слободни у резервату (који ће после приватизације постати ловиште) или се у ствари налазе у Зоолошком врту, где их показују свима који из ината и често личне увређености тврде да је баш све остало исто и да се ама баш ништа није променило.
Тешко да је било избора на којима је неразумније гајити веће наде. До 2001. године веровало се да ће пад Милошевићевог режима неминовно довести боље на власт. Режим је био такав да се то на послетку морало и показати, али су наравано очекивања превазишла све могућности и бујност маште. Онда су се грађани опредељивли између реформиста, легалиста и преживеле штуле старог режима „која никада (осим три године) није била на власти“. Коначно су се сви изуједињавали и сада је тешко рећи да у Србији постоји неко ко није на власти или макар мало уз њу.
Џиновска изборна кампања, тешка неколико десетина милиона евра, покриће све те недоследности и опет ћемо од вечитих министара који су земљу увели у економску пропаст слушати о опоравку – пошто су они, је ли, пред сваке изборе у опозцији; од капитуланата из 1999. чућемо ко су издајници; од средовечног препланулог богаташа, који је на свом изгледу порадио више од Мис Косатрике, информисаћемо се о европској визији и потреби да за његово добро правимо државе другима а своје укидамо. Сви заједно, лелекаће о потреби департизације и запошљавања младих и способних (кад уђу у баш њихову странку), о привредном чуду које дочекујемо са њима по стоти пут, о најдубљој кризи (за коју смо од њих још пре три године чули да је прошла), о децентрализацији која ништа не боли, много користи и у ствари је федерализција…
Кампања је кампања. Она сама по себи не може променити наслутиво: наредна влада биће сложенија и нестабилнија од садашње – али се то вероватно неће много одразити на њен мандатски век. Странке Мађара са севера земље и новопазарских Бошњака/Муслимана имаће још већи утицај него данас и више посланика – мада без позитвне дискриминације и пактова са београдским бизнис-политичарима, а државницима-наивцима никада не би прешле цензус од 5%. То им наравно неће сметати да нас и наредне четири године радују захтевима за „грађанском државом“, „грађанском АПВ“ и некаквом „грађанском османском административном облашћу“ (која је некада давно постојала свега неколико деценија, а и сада је тек делом у Србији). И даље ћемо се задуживати, али баријера, та „црвена линија“, неће бити 45% покривености БДП већ 60%…
Воз који је одавно испао из шина и даље ће јурити у непознатом правцу. Има ту нечег занимљивог, узбудљивог, за неке и корисног, бар док се у близини не укаже планина или провалија. Мада, застарело је и наше традиционално схатање пропасти. Ми трошимо више него што зарађујемо, али још увек нешто поседујемо. Дуго ће још, уосталом, постојати потреба да опстаје један од многобројних неуспешних и успорених ентитета на периферији Европе. Важно је да је стање одрживо, односно да је распад под контролом. Кад криза постане прилика, задуженост ресурс, нестабилност оправдање…

Извор: http://www.napredniklub.org

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *