Почетна / Други пишу / Избори на Косову и Метохији не крше међународно право

Избори на Косову и Метохији не крше међународно право

Александар Павић

Одлуком председника Србије Бориса Тадића, као и председнице Народне скупштине Србије Славице Ђукић-Дејановић, 13. марта су расписани парламентарни, односно локални избори у Србији, који треба да се одрже на Ђурђевдан, 6. маја 2012. Док је одлука председника државе општег карактера, одлука председнице Скупштине бави се и специфичностима. Наиме, у одлуци су наведене општине и градови у којима неће бити одржани локални избори, због тога што су током претходне четири године у тим срединама били одржани ванредни избори, па стога њиховим владама мандати још нису истекли. На том списку се налази и неколико косовско-метохијских изборних јединица: скупштине општина Косовска Митровица, Лепосавић, Пећ и Ново Брдо, као и скупштине града Приштине. Из тога би требало да следи да су избори расписани у осталим косовско-метохијским местима где су мандати локалне самоуправе истекли. Но, конструкција другог става поменуте одлуке је таква да је, по обичају садашње београдске власти, остављен простор за двосмислена тумачења када је реч о најважнијим државним питањима: „У складу са Резолуцијом 1244 СБ Уједињених нација, Влада Републике Србије ће, у сарадњи са УНМИК-ом, предузети све неопходне радње у вези са изборима на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија.“ Дакле, недоумица коју је председница Скупштине својим актом о расписивању локалних избора у старту наметнула је следећа: да ли „предузети све неопходне радње у вези са изборима“ нужно значи и њихово одржавање? Према досадашњем искуству са владајућом гарнитуром у Србији, одговор у најбољем случају може да гласи – може али и не мора. Штавише, могло би се рећи да је, коришћењем тако нејасне терминологије, београдска власт оставила отвореном и могућност неодржавања избора у јужној српској покрајини. Јер, у противном, могла се користити нека сасвим изричита формулација – нпр. „неопходне радње у вези одржавања/спровођења избора“.

Чак и привидно оштра реторика страначког шефа председнице Скупштине, министра унутрашњих послова Ивице Дачића, садржи релативизујућу терминологију. Тако, с једне стране, Дачић бомбастично изјављује да је „председница скупштине расписала изборе на Косову и Метохији“ па је стога „свака прича завршена“, додајући да „Србија апсолутно не жели да разговара о томе да ли треба да расписује изборе на Косову и Метохији“. Међутим, то није спречило Дачића да одмах дода да „треба видети да ли је у делу локалних избора неопходна сарадња са УНМИК-ом, да ли ће они бити сагласни да се ти избори одрже“. Другим речима, Дачић је оставио могућност да УНМИК не да сагласност за одржавање локалних избора на КиМ. Штавише, он је чак јасно препустио УНМИК-у коначну реч о одржавању (а не само пуком расписивању, о којем Дачић једино и говори и „не жели да разговара“) избора на КиМ. Све ово су типичне играрије садашњих београдских власти када је реч о косовском питању – реторика која не обавезује ни на шта, а оставља простор за нову трговину или уступке.

Овде је потребно, чисто ради концептуалног разјашњавања ситуације, поставити једно мање-више реторичко питање – зашто власт даје двосмислене изјаве о ствари која би требало да буде неспорна, бар ако се КиМ истински сматра интегралним делом Србије?

Одговор на ово питање не захтева претерано размишљање. Београдска власт, с једне стране, сигурно није смела да дозволи себи луксуз да уђе у изборну кампању као политичка снага која је забранила, односно није бар формално расписала изборе на Косову и Метохији. То би обесмислило све напоре који су уложени – а и огромне уступке који су направљени (договор о самосталном наступу „Косова“ на регионалним скуповима, договор о „интегрисаном управљању границом“) – да би се у последњи час пред крајњи рок за расписивање избора од Брисела издејствовало парче папира звано „кандидатура за чланство у ЕУ“, којим би се могло махати пред бирачима и славити „победа“ политике „и Косово и Европа“. Отворено нерасписивање избора на КиМ би, дакле, поништило ту изборно-пропагандну једначину до које је властима толико стало.

С друге стране, терминолошки недвосмислено расписивање избора на КиМ би, бар наизглед, (поново) довело власт у потенцијални сукоб са западним силама које су јој и уделиле поменуту „кандидатску“ милостињу. Јасно је да те исте западне силе не желе да Србија има ишта више са својом јужном покрајином, осим „добросуседских односа“, тј. односа какве има и са сваком истинском, међународно-правно признатом и легитимном државом. Међутим, западне силе су такође свесне да власт попут садашње могу да гаје у Србији само ако јој дозволе постепено, једва приметно одрицање од косовско-метохијске територије и суверених права Србије на њу, путем разноразних „преговарачких“ процеса током којих би Србија, полако али сигурно требало да се одрекне једне по једне ингеренције која јој припада, што би у исто време било и у служби афирмисања сабласног концепта „косовске државности“.

Разуме се, не може се знати шта су све београдске власти договориле са Бриселом/Вашингтоном иза затворених врата, мимо писмених или усмених договора који су јавно обнародовани, па се стога не може са сигурношћу рећи да ли су се власти већ, „у четири ока“, одрекле одржавања избора на КиМ, те је садашња недоречена одлука председнице Скупштине само пуки театар, први корак у новом „кувању жабе“ и наводном „дизању тензија“ у односима са Западом са унапред познатим исходом, или је владајућа коалиција, ипак не успевајући да добије никакве гаранције од својих западних „стратешких партнера“, једноставно решила да се унапред осигура, тако што ће, с једне стране, направити „исправан“ и једини законит потез и објавити намеру (али не и решеност) одржавања избора на КиМ а, с друге, оставити простор за узмицање у случају (новог) притиска са Запада.

У сваком случају, како се могло и очекивати – да ли у тајној координацији са београдским властима или не – јавни западни притисци против одржавања српских избора на КиМ су већ кренули. Портпаролка потпредседнице Европске комисије Кетрин Ештон, Маја Коцијанчич, је већ истог дана, 13. марта, поручила свежим београдским „кандидатима“ да „расписивање избора на Косову није у складу са међународним обавезама Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација“. Британски „амбасадор“ на Косову, Јан Клиф, био је још изричитији, изјавивши да ће „Европска унија инсистирати да се на Косову не организују локални избори Србије“. Шлаг на торту представљају изјаве из уобичајеног репертоара известиоца Европског парламента за Србију, неосуђеног словеначког ратног хушкача Јелка Кацина, који поручује да треба отпочети са „пажљивим уклањањем такозваних паралелних структура на северу Косова“.

Као што се такође могло очекивати, скоро исто тако муњевито су уследиле и прве релативизације из редова београдског државног врха. Тако је, како преноси државна агенција Танјуг, државни секретар у Министарству за Косово и Метохију Оливер Ивановић одмах изјавио да Србија „мора поштовати међународни правни документ какав је Резолуција 1244 Савета безбедности УН када је у питању одржавање избора у покрајини“, додајући да је „технички неизводљиво да се избори одрже, поготово јужно од реке Ибар, ако за то не будемо имали и подршку међународних мисија на Косову“, као и да, „ако та подршка изостане, бојим се да нећемо моћи да изведемо операцију коју намеравамо, тј. изборе на локалу, а онда угрожавамо и изборе за парламент и за председника Србије који су за Србе на Косову такође веома значајни“.

Ствар око избора је, дакле, са уставно-правног терена пребачена на терен политике и јавне и тајне дипломатије, што представља типичан недржавотворни, противправни волунтаризам који карактерише садашњу власт. Можемо очекивати да ће се у јавности у наредним недељама „ломити копља“ између власти и западних сила око тога да ли је „могуће/исправно/легално/реално“ итд. одржавање избора на КиМ, што ће се неминовно одразити и на саму изборну кампању. Искуство говори да ће Београд бити тај који ће на крају да попусти (ако већ тајно и није), вероватно уобичајеним прављењем „компромиса“ довољно трулог да ће свако моћи да га тумачи на свој начин и прогласи „победу“, а да га спроводи онај који је најјачи или најистрајнији – то јест, свако ко није београдска власт.

У ишчекивању даљих корака у том правцу, било би ипак битно установити с каквим аргументима би држава Србија – када би хтела да буде држава – истински располагала у корист одржавања избора на Косову и Метохији. Одговор на то питање није само ствар академског начела. Он може да укаже и на то да ли се будући очекивани уступци власти могу истински оправдати и како према томе могу да се поставе противници власти на изборима, али и да упути Србе на КиМ у то да ли је право на њиховој страни.

Да би се добио одговор на питање да ли је одржавање српских избора на КиМ нешто што је неупитно, не треба нам ништа више него да консултујемо Саветодавно мишљење Међународног суда правде о проглашењу косовске независности, од 22. јула 2010. Видеће се да оно може да нам иде и на руку, ако за то постоји воља.

Проучавање мишљења МСП заправо не захтева претерану исцрпност, јер нам оно даје врло једноставне одговоре. Дакле, оно што ниједна анализа поменутог мишљења не може да оспори је следеће: МСП је својим ауторитетом легитимисао сваку самозвану групу грађана, и то потенцијално не само на КиМ већ било где у свету, да мимо строго дефинисаних, легалних институција себе прогласи за „представнике народа“ и, затим, донесе било какав акт, укључујући и „објаву о независности“ а да то не представља међународно нелегалан акт. Или, да цитирамо МСП: „Суд утврђује, да усвајање декларације о проглашењу независности не крши било коју од примењивих норми међународног права“. Штавише, у ставу 118 Мишљења, судско веће МСП констатује и то да Резолуција 1244 не садржи никакву одредбу која би се односила на такву групу грађана – тј. „ауторе објаве независности“ према терминологији Суда – а која би им изричито забранила да прогласе независност.

Другим речима, Саветодавно мишљење МСП је територију Косова и Метохије претворило у место где дословце свака група људи може себе прогласити „државотворном“, уз сигурност да оно што чини не представља кршење међународног права. Као што је поменута група од „сто и нешто више лица, неповезаних са Уједињеним нацијама” (опречно мишљење судије Бенуне, став 32.) која себе није сматрала делом Привремених институција које је успоставила Резолуција 1244 СБ УН и, стога, није била подложна обавезама које те институције имају према 1244, могла да легитимно прогласи „независност“ 17.2.2008, очигледно је да и било која друга група на КиМ може да наступа на сличан „државотворан“ начин. Тако нпр. Аљбин Курти и његово „Самоопредељење“, кад им се већ не допада међународни протекторат који је успостављен над „Косовом,“ могу да донесу сопствену „декларацију о независности“ од те творевине, и крену у „грађење државе“ – а да не буду оквалификовани као кршиоци међународног права.

Исто тако могу да поступају и Срби на било ком делу КиМ. Срби са севера покрајине су тај рецепт на неки начин већ испробали, путем свог фебруарског референдума, на којем их се преко 99% изјаснило да не прихвата било какве „косовске“ институције. Приметиће се да, осим оштрих дипломатских протеста, никакве конкретне реакције од окупационих западних сила није било, нити је покушано спречавање одржавања референдума. Један од разлога за то засигурно лежи и у чињеници да су, уствари, Срби са севера поступили наспрам „Привремених институција на КиМ“ на исти начин као и шиптарски прваци који су прогласили „независност“. Могла би се у том светлу констатовати и најновија изјава „специјалног представника ЕУ на Косову“, Самуела Жбогара, који је 14. марта у Приштини изјавио да „Европска унија нема снаге да забрани одржавање избора било где“ (па тако ни на КиМ). Ако је, пак, Жбогар мислио на нешто друго, онда га свакако треба подсетити и на Мишљење МСП, које му, хтео-не-хтео, даје за право.

Дакле, МСП је својим Саветодавним мишљењем истински отворио Пандорину кутију, како су многи и упозоравали, можда чак и много већу него што је могао да претпостави. Самозване групе грађана било где могу да делују суверено, а да то не буде оквалификовано као међународно-правни прекршај. Не постоје, последично, ни „паралелне институције“ које су супротне међународном праву, па чак ни Резолуцији 1244. Јер, према ставу 115 Мишљења МСП, „нема назнаке да је Савет безбедности намеравао да… наметне било какву специфичну обавезу за деловање или забрану деловања било ком другом чиниоцу“ – осим „земаља-чланица УН“, „органа УН“ и „ОВК и другим наоружаним косовско-албанским групама“. Испада да свака група грађана на КиМ има право да делује према свом нахођењу, под условом да се не позива на институције Привремене управе или терминологију Резолуције 1244. То се политичким речником зове рецепт за анархију. Но, то је сад већ проблем МСП и оних који би да његово мишљење тумаче на неки други начин.

Оно што је битно за нас је следеће: ако Срби на КиМ желе да одрже било какве изборе, било кад и било где – они на то имају пуно (међународно) право. Јер, попут оних који су прогласили „косовску независност“, а како то неутрално констатује став 105 Мишљења МСП, косовско-метохијски Срби су „одлучни да ‘реше’ статус Косова“ и пруже свом народу „јасноћу о сопственој будућности“, што у њиховим случају значи извесност да су и даље саставни део Србије. Притом, баш како то дефинише став 105, они сасвим легално могу да предузимају радње „без намере да оне постану пуноважне унутар правног поретка који је створен за прелазни период“, тј. унутар правног поретка који је важио од успостављања Резолуције 1244 па све до 17.2.2012, а који сада практично виси негде у етру виртуелне стварности. Битно је, како налаже став 107, да Срби никад не наступају у својству представника „Косовске скупштине“, и онда могу да сасвим легално, тј. не кршећи одредбе постојећег међународног права, извршавају своје радње. Такође је битно, према истом ставу, да своје акте никако „не прослеђују Специјалном изасланику Генералног секретара УН ради штампања у Службеном гласнику“, јер онда немају никакве обавезе према привременим институцијама које произилазе из Резолуције 1244, па стога ни према ЕУЛЕКС-у. При свему томе, према ставу 118, косовско-метохијски Срби не би на било који начин својим радњама прејудицирали коначно „политичко решење“, пошто се та обавеза односи само на „међународно цивилно присуство“ на КиМ, „а не на друге чиниоце“. Са своје стране, државни органи Србије имају пуно право, ничим ограничено од стране МСП, да признају резултате тих и таквих избора, и да их сматрају делом свом унутрашњег поретка, баш као што западне силе и њихови вазали сматрају да имају право да признају групу грађана која је 17.2.2008. прогласила „независност“, и да јој шаљу изасланства које називају „амбасадама“. У свему томе, обе стране могу, као и у досадашњој пракси, да се „сложе да се не слажу“ по овом питању. Две паралелне стварности, на истом простору, баш како садашње међународно право одобрава.

Према томе, потребно је рећи већ сад, отворено, на самом почетку изборне кампање: српски избори на Косову и Метохији ничим не крше међународно право онако како га је дефинисао Међународни суд правде. Они се сасвим легално могу спровести, и то на свим нивоима.УНМИК, баш као и на регионалним скуповима, може ту да буде присутан – али и не мора. Савет безбедности може али не мора да да сагласност. Дакле, начелно, не постоји валидан разлог за београдске власти да одустану од спровођења било каквих избора на КиМ, или да не признају њихове резултате, где год косовско-метохијски Срби сматрају да треба и могу да их одрже.

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Један коментар

  1. Jos jedanput aktuelna vlast zeli da prevari narod,kao sa otvaranjem 200 000 novih radnih mesta/a zatvorila 500 000/,sa podelom 1 000 evra besplatnih akcija,sa ulaganjem 700 mil. evra Fiata…i plus vidi mogucnost za jos po neko koferce od zna se koga.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!