Почетна / Документи / Исповести из сарајевских казамата: Покољ у Чемерну

Исповести из сарајевских казамата: Покољ у Чемерну

Приредила Биљана Живковић

Исповест Петра Рашевића (43), рођеног у Илијашу,  заснована је на основу саслушања пред истражним судијом Братиславом Чукићем на Илиџи 7. новембра 1995. године, као сведок покоља српског живља у Чемерну.
Уочи самог рата Петар Рашевић се вратио из Немачке, где је био на специјализацији као радник ТАС-а, јуна 1992. године. По повратку кући у Чемерно одмах се прикључио осталим браниоцима села, будући да није имао породицу

 

Било је то 10. јуна 1992, око пет часова и тридесет минута. У непосредној близини села почела је снажна пуцњава и када сам изашао из куће проценио сам да су муслимани опколили село и извршили напад! Одмах сам у комшилуку пробудио жене и старије особе, и обавестио их да су муслимани почели напад и да би требало одмах да се склоне на безбедније место. Будио сам све, и браниоце села који су отишли мало да предахну. У селу је већ настала паника, видео сам када су муслимани почели да улазе у српске куће. Памтим тренутак када су заробили Здравка Дамјановића, чији је леш касније пронађен. Лично сам видео да је био заклан и очи су му биле извађене. Српске куће су гореле. Око девет сати са још тројицом бранилаца села отишао сам у оближњу Караулу, удаљену око четири километра. Тражили смо помоћ. Када смо се вратили муслимани су већ овладали селом, опљачкали све и попалили. И отишли из Чемерна.
Петар Рашевић говори о броју жртава муслиманског масакра.
Тог дана муслимани су убили 31 особу. Видео сам мртве на месту где су се налазили топови бранилаца, који нису ни дејствовали 12 чланова одбране. Препознао сам Мира Пантића коме су биле одсечене уши и био је измасакриран. Такође и Радомира Јефтића, Милоша Малешевића, Манојла Ђука… осталих имена не могу да се сетим. Око десет метара од овог места налазила се штала Драгана Дамјановића. Била је запаљена и у њој смо пронашли изгорела тела Браце Мирковића, Љубише Лазара, док је тело Јанковић Мира до пола изгорело. У близини страшан призор – пронашли смо тело Нова Цветковића. Био је преклан од ува до ува.
Иза штале смо пронашли тела убијене три недужне жене – Спасеније Дамјановић и њених ћерки Ранке и Јадранке. Биле су обучене у спаваћице. Заклане, а ноге исечене ножевима, са веома много убода. Узео сам ћебад и покрио њихова тела. Затим сам кренуо према својој кући, недалеко од мог дома, нашао сам лешеве мојих рођака Ђорђа Бунијевца (36) и његове жене Ковиљке(38), њиховог сина Горане, имао је 25 година. Убили су и Рајка Бунијевца (40) и Стану Рашевић (1926), супругу мог брата Рајка. Моју кућу су претворили у згариште као и све помоћне објекте. У шталама је изгорела стока: четири вола, две краве и преко 30 оваца.
Сећа се Рашевић и других потресних момената у свом селу.
Стигли су убрзо и до куће Милинка Трипковића, у непосредној близини угледали су лешеве: Милинка Трипковића (55), његовог сина Рајка који је имао само 18 година, и Милинкову супругу Јању (1940). Убијена је била Милинкова сестра Мирослава, имала је 65 година, измасакриран је њен син Милош, рођен 1955. године, и његова супруга Славојка. Био је измасакриран и Ранко Бунијевац (1961). Испод гомиле лешева пронашли смо Бранку (1965), Милинкову ћерку, била је тешко рањена и однели смо је у оближњу пећину. Бранка се сада налази у Малешићима код Илијаша и станује у близини моје куће. У вези овог догађаја испричала ми је да је, међу убицама, препознала свог учитеља Ивана Павловића, Хрвата из села Вишњице, који је радио у ОШ у Тарачин Долу, коју је похађала Бранка.
Све жртве су сахрањене на гробљу у Чемерном.
Сведок ужаса, касније је срео неке од злочинаца.
Марта 1993. године на територију Републике Српске побегао је Здравко Петровић, Хрват из села Каменице код Семизовца. Имао сам прилику да разговарам са њим. Рекао је да је лично учествовао у нападу на Чемерно и био присутан када су Спасенија, Ранка и Јадранка убијене у штали, али није казао ко је учинио масакр над њима.
Напомиње да су крвави напад на Чемерно извршиле оружане снаге које су сачињавали муслимани и Хрвати, углавном људи који су живели у оближњим селима. Водич Хрватима из села Ријеке ка Чемерном био је неки Јозо Матић. Не зна се где се Матић сада налази. Чемерно је било настањено српским живљем. Пре рата имало је преко 20 кућа, раштрканих по планинском подручју, почетком рата у селу је остало око 30-оро Срба. Са свих страна Чемерно је било окружено муслиманским селима Сеоци, Орахово, Махмутовић, Ријека, Корита, као и хрватским — Вишњица, Насићи, Доловчићи и Тарачин До.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!