Почетна / Други пишу / „Фијат“ вози од кандидатуре до избора

„Фијат“ вози од кандидатуре до избора

Бранко Жујовић
Ако политички провозате нови српски „Фијат“ у рикверц, требало би да приметите да се у изјавама о ренесанси аутомобилске индустрије мењају само датуми

Избори ће ускоро, па српски политичари „Фијат“ поново возе у петој брзини. Чини се, много брже од стварности. Најављују да ће, до краја године, фабрика у Крагујевцу произвести 30.000 примерака модела „Фијат 500 Л“, а 2013. читавих 200.000. Пропагандно алудирају на економски златну 1989. годину, када је у Србији произведено невероватних 220.000 аутомобила.

Каква смелост у сред светске економске кризе, која је протеклих година тешко оштетила тржиште аутомобила. И не само тржиште. Рекло би се да је економско безнађе умочварило меморију просечног гласача. А на заборав грађана српска политика, нарочито она дневна, увек подмукло рачуна.

Ако политички провозате најновији „Фијат“ у рикверц и пажљиво погледате у ретровизор, пронаћи ћете у 2008. години, на пример, изјаве Млађана Динкића и Бориса Тадића идентичне прошлонедељним: 200.000 аутомобила годишње, нова радна места, инвестиције које ће препородити Србију…

Државна телевизија Србије, 29. септембра 2008. године објавила је да ће до краја 2009. године у Крагујевцу почети производња потпуно новог модела А класе, највероватније „Фијата 500“, с планираним обимом производње од 200.000 аутомобила годишње.

У „другој фази“, до краја 2010. године, „Фијат“ је према истом извору требало да почне производњу још једног модела Б класе. Најављена је била „Д-компакт“ верзија возила „Уно“, дужине 3,8 метара у две варијанте, од 1.200 и 1.400 кубика. Укупна најављена производња: 300.000 аутомобила у 2011. години!

Тадашњи министар економије и регионалног развоја, Млађан Динкић, изјавио је тада да ће „до 2011. године бити остварена милијарда евра од извоза аутомобила“. Шта више, Сређо Маркионе и Млађан Динкић потписали су били и меморандум о разумевању између „Ивека“ и „Мањети Марелија“ у области производње аутобуса, специјалних возила и аутомобилских компоненти.

Ако је веровати „Пресу“ од 30. септембра 2008. године, Динкић је најавио да ће у Крагујевац и Шумадију укупно бити инвестирано од 1,3 до 1,5 милијарди евра. Сада, на телевизијском екрану имамо „Фијат 500 Л“ и државне функционере у пози сајамских промотерки. Недостаје само стварност производње неколико стотина хиљада аутомобила. Аутомобилски устанак Шумадије тако је више питање маште и имагинације политичке пропаганде, него стварности.

Да се разумемо: одржање аутомобилске индустрије важно је за привреду Србије. Оно што је такође важно, али и штетно, јесте то што је индустрија аутомобила у функцији страначке политике, а не националне економије.

Торински произвођач у Крагујевац је дошао прожет перспективом повластица, које би Србија додатно могла да добије у трговинским односима с Руском Федерацијом и енормним државним прилозима, какве не добијају домаћа предузећа.

У медијском смислу, слично је било почетком деведесетих, када су српским екранима, уместо пругама, јуриле композиције француских „Те-Же-Ве“ возова, а водитељи гледаоцима претили непостојећим „шведским ТВ детекторима“, ако не плате РТВ претплату.

Предизборни бројеви и изјаве о скорој аутомобилској ренесанси у Крагујевцу, у штампи и архивама од пре неколико година и ови данашњи, репризни, нагоне на трезвену скепсу. Разуме се, само ако трезвена скепса као рефлекс српског рација још увек постоји и ако је вреднија од реализоване вредности Динкићевих хиљаду евра.

Извор: Глас Русије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!