Почетна / Свет / Европска „битка за Француску“

Европска „битка за Француску“

Пише Мирослав Стојановић

Упоредо с надметањем за трон у Јелисејској палати између Николе Саркозија и Франсоа Оланда отворени су, у потаји и јавно, фронтови између деснице и левице: прва би да по сваку цену сачува доминацију на континенту, а друга да победом у Паризу разбије „конзервативно једноумље“

 

Николa Саркози и Франсоа Оланд

Трагични догађаји у Тулузу и Монтобану – убиства троје ученика и наставника једне јеврејске школе и три војника пореклом из северне Африке – шокирали су Француску и „укључили аларм“ у земљама западне Европе с већом концентрацијом странаца.
Страхује се, наиме, да би неразјашњени атентати (у тренутку закључења овог броја „Печата“ сазнаје се да је у току полицијски напад на стан осумњиченог убице Мухамеда Мераха), могли бити у непосредној вези с нараслом ксенофобијом, коју је дубока криза у еврозони додатно издраматизовала и антисемитизмом. У многим градовима појачане су, и видљиве, мере безбедности, а француске власти су их за Тулуз и ширу околину подигле на највиши ниво.
Захуктала председничка кампања је за кратко прекинута и два најизгледнија ривала, садашњи шеф државе Никола Саркози и претендент на његов „трон“ Франсоа Оланд пожурили су да из Тулуза, у часу „националне трагедије“, и у истом тону, жестоко осуде „гнусна убиства“ (Оланд) и поруче земљацима да је „република много снажнија од терористичке пошасти“ (Саркози).

ПОГИБЕЉНИ СПОРАЗУМ
Ко ће од њих двојице више „профитирати“ од запаљиве и политички експлозивне атмосфере која се ствара у земљи са око шест милиона миграната и око пола милиона Јевреја, још је неизвесно. Уочљив је, међутим, био Саркозијев напор последњих дана да изађе из губитничке позиције – сва истраживања су до сада давала предност његовом изазивачу и кандидату левице (социјалиста) Оланду, кокетирајући са расположењима и емоцијама крајње деснице.
Данима је свог ривала критиковао због намере да када постане председник покрене нове преговоре око недавно склопљеног споразума и ригорозној фискалној и буџетској дисциплини. Тврдио је да тиме Оланд изазива „узбуну“ у европској кући (ЕУ) и угрожава европски дух солидарности и заједништва, а сам је напречац „окренуо лист“ и најавио да ће се заложити за ревизију (чак) неколико европских споразума, пре свега шенгенски.
У поход на већ склопљене европске споразуме – овај последњи о фискалној дисциплини још је „свеж“ и није ратификован – ривали крећу с различитих позиција и намера. Социјалистички кандидат за председника је убеђен да је споразум о ригорозној фискалној дисциплини, прављен, иначе, по диктату немачке канцеларке „опседнуте строгошћу“ (један од социјалистичких првака), води земље у још дубљу и драстичнију рецесију. За његове творце, међу којима је и Саркози, овај споразум, иако га нису прихватиле све земље Европске уније, јесте недодирљиво „свето писмо“ и једини начин да се спаси еврозона.
Франсоа Оланд жели, међутим, по сваку цену, ако дође на власт – а у француском председничком систему позиција шефа државе јесте заиста моћна – да радикално промени спорни споразум и у њега угради елементе за подстицај привредног раста, без чега нема нових радних места и стварног изласка из кризе.
Оно што конзервативним лидерима, који практично, и тренутно, владају Европом, делује у његовом изборном програму као „недопустива провокација“ и „црвена марама“, јесу радикални захтеви попут најаве да ће увести осетно веће порезе за оне с високим платама и богаташе. У својим левичарским захтевима, Оланд је и за неке формалне европске левичаре, попут немачких социјалдемократа, иако се с тим из страначких обзира јавно не барата, отишао „исувише улево“.

„ТАЈНА УРОТА“

[restrictedarea]

Заоштрена (идеолошка) поларизација, која се у практичном смислу своди на прозаичну борбу за власт, подстакла је, очигледно, за сада иза кулиса, жестоку битку европске деснице и левице за – Француску. Превласт у овој важној земљи европске фамилије проузроковаће неминовне последице за губитнике и велики „бонус“ за победнике.
Фронтови отворени у потаји биваће с убрзавањем јуриша на Јелисејску палату (први круг председничких избора је 22. априла, други 6. маја) највероватније све оштрији. О томе, на свој начин, говори и жустро реаговање на „Шпиглову“ информацију којом је немачки недељник обелоданио тајну „уроту“ конзервативаца против социјалистичког председничког кандидата Оланда.
У „пакт конзервативаца“ за грозничаво очување власти, по „Шпиглу“, укључили су се лидери Немачке, Велике Британије, Шпаније и Италије. Сачињен је „усмени договор“ да се кандидат социјалиста Оланд потпуно изолује и бојкотује.
Да је информација џарнула у „осетљиво место“, показала су хитра реаговања и брзоплети демантији. Нисам „део пакта“, ускликнуо је Дејвид Камерон, објашњавајући да се у „енглеској традицији“ не обичавају сусрети премијера с опозиционим кандидатима током изборне кампање. Чињенице га, међутим, демантују: његов претходник Тони Блер примио је Саркозија пре него што се овај домогао „престола“.
Слична објашњења о „избегавању Оланда“ стигла су и из Берлина, опет у супротности с чињеницама: сама Меркелова је примила уочи председничких избора 2007. године и кандидата деснице (Никола Саркози) и левице (Сеголан Роајал), а та пракса била је уобичајена и у време дуге владавине конзервативаца Хелмута Кола, с немачке и Жака Ширака, с француске стране. На ту традицију указао је и шеф Изборног штаба социјалистичког кандидата Пјер Мисковиси.
Да је „тајна урота“ заиста постојала (и постоји) говори и чињеница да је немачка канцеларка – то су сви немачки медији обелоданили – избегла да се сретне с Франсоа Оландом, на његов захтев. Прихватила је, међутим, Саркозијеву молбу да се, ортачки, појаве на неколико Саркозијевих предизборних скупова. Сада због тога жали. Кад је видео да би то могло да буде контрапродуктивно, Саркози је, не обавештавајући је о томе, „окренуо лист“ и у једном радио интервјуу саопштио да су председнички избори „ствар самих Француза“.
Меркелова је због овог „неверства“ била „просто бесна“. Грдила је, на сав глас, у ужем кругу, „пријатеља Саркозија“. Скресала му је све у очи, наводно, неколико дана касније, кад су се видели на самиту у Бриселу и Саркози је, наводно, измолио да се, ипак, нађу заједно бар на једном изборном скупу. Сада то, како се чује, немачка канцеларка жели да избегне, после Саркозијевих изјава о „најезди имиграната“ коју би, у одбрани Француске, да по сваку цену заустави ревизијом шенгена или напуштањем споразума о отвореним границама.
И шпански премијер Маријано Рахој је желео да „опере руке“ од учешћа у комплоту против Оланда, али је додао како „свако зна чију победу прижељкује“, Саркозијеву, из „страначке солидарности“.
Самом Саркозију је обелодањивање ове „уроте“ очигледно пало неугодно. Промптно је саопштио да са европским партнерима „никад није разговарао о Оланду“, а његов ривал је, достојанствено, избегао да директно коментарише целу ствар. Учинио је то, на индиректан начин, констатујући да ће „француски народ изабрати свог председника, а да ће он, ако буде изабран, разговарати и сарађивати са свим лидерима, зарад стварања солидарније Европе“.
У том смеру говори и Хенрик Утерведе, истраживач из француско-немачког института у Лудвигсбургу. Он констатује да је утицај немачке канцеларке на исход председничких избора у Француској „готово раван нули“. И да ће Оланд (процењује се да би социјалистички кандидат могао да убедљиво победи Саркозија у другом кругу) и Меркелова, после избора, бити упућени на тесну сарадњу.
Идеолошке и страначке суревњивости тада уступају место политичком прагматизму и националним интересима. Поновиће се, и овом приликом, „случај Обама“: Меркелова је садашњем америчком председнику „забранила“ да одржи скуп пред Бранденбуршком капијом, симболом Берлина, како не би повредила њеног (конзервативног) пријатеља, каснијег губитника, Џорџа Буша. Између ње и Обаме мање је можда блискости и емоција него што је то било између „Енџи“ и „Џорџа“, али не и интензивне сарадње.

ЛЕВИЦА ЗА „ПРЕПОРОД ЕВРОПЕ“
И левица је, очигледно, отворила фронт у „борби за Француску“. Минулог викенда у Паризу је организован скуп под називом „Препородимо Европу“. На овом форуму су учествовали високи представници социјалистичких и социјалдемократских партија из једног броја европских земаља, с циљем да се створи „противтежа конзервативном једноумљу“, које у овом тренутку доминира Старим континентом.
Решеност Франсоа Оланда да после евентуалне победе на председничким изборима одмах покрене иницијативу за промену споразума о фискалној дисциплини, коју кандидат социјалиста потврђује на свим скуповима и у свим интервјуима, подржали су, у међувремену, лидери једног броја утицајних странака европске левице. Међу њима Зигмар Габрије, председник Социјалдемократске партије Немачке (један од могућих кандидата за канцелара на парламентарним изборима у овој земљи 2013), лидер шпанских социјалиста Алфредо Перес Рубалкаба, премијер Белгије Елио ди Рупо и секретар италијанске Демократске партије Пјерлуиђи Берсани.
Њима „иде наруку“ и чињеница да су и тамо где су конзервативци на власти, на пример у Шпанији, земљи с високом стопом незапослених, плануле запаљиве расправе о погубном учинку драстичне штедње, с могућим и драматичним социјалним ломовима.
У бриселској централи тврде да је идеја о промени спорног споразума неостварива. Потписало га је двадесет пет чланица европске фамилије и корак назад би био, ето, раван бламажи.
Критичари тако тврдог става примећују, међутим, да ниједан споразум, па ни овај, није „свето писмо“ и да се, у једном часу, под притиском „неочекиваних догађаја“ или промене односа снага у европској кући све може „кориговати“. Под евентуалном променом односа снага мисли се, очигледно, на исход предстојећих председничких избора у Француској и „судара“ европске левице и деснице.
Последња испитивања јавног мњења показала су, иначе, да се доскора уочљива разлика између Саркозија и Оланда, у корист социјалистичког кандидата, последњих дана нешто смањила, од када је Саркози направио заокрет ка радикалној десници. Њен потенцијал се процењује на петнаест одсто укупних гласова бирача. Њих, међутим, такође „лови“, и на њих „полаже право“, председница (ултра)десничарског „Националног фронта“, такође учесник у председничкој трци, Марин ле Пен.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *