Европа за идиоте

Пише Љиљана Богдановић

Еуфорија (или глуматање) поводом добијања ЕУ кандидатуре протерала је сваки трезвен и критички глас о овом догађају и устоличила запањујућу меру лицемерног, отужног и инфантилног говора, који би, да су чињенице мање драматичне, инспирисао шаљиву недоумицу око питања – на „чему су“ од стимулатива чланови властодржачког клуба

„Као што су морепловцу који тражи копно потребни знаци, с времена на време, да је на правом путу, како се не би обесхрабрио или кренуо назад, тако је и Србији у 2012. години била неопходна кандидатура. То је политичка потврда да Србија, таква каква је, има место у европској породици народа, као и психолошка потврда да је тамо добродошла.“
Ове речи успламтелог одушевљења Њ. В. Кандидатуром, догађајем дакле равном божанском знаку што казује да се на пучини, „усред бесних бура и олуја“, колективно удавити (ипак) нећемо, записао је уредник часописа „Изазови европских интеграција“, у чланку објављеном ове недеље у тиражном дневном листу.
Надахнуће којим одише коментар, поетизовано и необично за политички осврт на тзв. „тему дана“, узорит је пример актуелног јавног говора о срећи која је, ето, изненада из Брисела града стрефила Србију. Помињу се ту„морепловци“ и „знаци“, прво ваљда као асоцијација на путнике, заправо нацију, могуће занавек изгубљену у не и обавезно „воденом“ беспућу, и друго – знаци, као оно што обично стиже са неба, па дакле има и божанску конотацију. Сличним семантичким загонеткама, односно неуобичајеним и асоцијативно потпуно ослобођеним (да ли – од „стега“ разума?!) везама речи и њиховог значења, прилоге ових дана нештедимице дају политичари, експерти, интелектуалци и уопште свет који, по инерцији и склони лењом уопштавању, именујемо као друштвену „елиту“.

О СНОВИМА СВЕ НАЈЛЕПШЕ
„Кандидатура за ЕУ је остварење сна грађана Србије“, каже медијски фаворит међу изразито анационално оријентисаним овдашњим политичарима. Може се разумети да док други народи о Европи размишљају, своје могућности и интересе у односима са њом трезвено процењују и усаглашавају, Срби, песници каквим их је Бог дао, о Европи маштају и сневају. Тако бар тврди политичар чији рејтинг, како мерачи пулса јавности тврде – расте. Да овде народ уопште не држи до прозаичног и рационалног сагледавања властитих интереса, већ о Европи, као и о свему другом везаном за своју политичку, државну, колективну и судбину уопште, радије – у некаквом емотивном заносу – сања, па за сањаним и чезне, а предмету своје чежње много и разумљиво захвалан, не тврде само поменути „аналитичари“ психолошког дискурса нације. Штампани и електронски медији су од првог марта, поводом добијања кандидатуре за чланство у ЕУ, испуњени неуобичајено поетизованим наративом, примеренијим каквом песничком  додатку него политичко-информативном садржају. Отуда смо и „свесни“ да смо „преко трња дошли до звездица“… Поносни и пристојни, иако „лудо срећни“, све играјући „Моравац за стару даму“, поручили смо и  да „од Европе тражимо шансу“, као и да ћемо „постати чланица ЕУ уинат свима који постављају нестварне препреке“.„Европа се отворила“, а тим згодитком дошли смо и у прилику да доживимо откровење: „Сада се зна да је народу потребна само истина“.
Еуфорија (или – глуматање) поводом добијања ЕУ кандидатуре не само да је из јавног живота, као „непријатељски и ретроградан“, протерала сваки трезвен и критички глас о овом догађају, већ је устоличила запањујућу меру лицемерног, отужног и инфантилног говора, који би, да су чињенице мање драматичне, свакако инспирисао шаљиву недоумицу око питања – на „чему су“ од стимулатива чланови властодржачког клуба. Својеврсни мистицизам и „анимизам“, односно говор који психоаналитичари одређују као начин мишљења што се јавља код детета које не разликује субјективно од објективног, сада је најпожељнији вид јавног коментарисања овог нимало мистичног и нимало инфантилног политичког  догађаја.
Коме се овако бираним и теми непримереним језиком обраћају домаћи  коментатори, међу којима су подједнако гласни водећи политичари режима, колико и њихови фаворити у редовима интелектуалне и друштвене елите? Да ли странцима – Европљанима који нас после дугог, дугог свирепог искушавања, сада наводно достојним прогласише? Ако је тако, биће да се новим порукама најпре добра комуникација остварује са странцима који и сами прибегавају сличном „анимистичком“ говору. На пример Холанђанима који су моментално поручили како не ваља брзати са радошћу, јер у наставку који следи биће „строги и праведни према проширењу ЕУ“. Као да је о педагогији и васпитним мерама реч!  Или је поетизовани говор намењен бриселским чиновничким елитама које су се, за овде хитро окачену заставу Европске уније, властима Србије реванширале тако што су на свом званичном сајту окачиле мапу Србије без Косова и Метохије, где су представљени статистички подаци умањени за простор јужне српске покрајине?

ТУМАЧ  ЗА „ИДИОТЕ“ СРБИЈЕ

Већ и ово мало цинизмом обојених (не и најбезочнијих) одговора „из жуђене“ Европе као да појашњава да није реч о дијалогу овдашње политичке и медијске сцене са том страном. Наравно да је реч о  комуникацији која се остварује у другом смеру. Ужарени, инфантилни политички новоговор, надахнуће је које се поклања конзументима у домаћој јавности, којој мимо логике и искуства, насупрот ономе што може да види, разуме и  „осети“, ваља дочарати стварност. Грађани Србије ваљало би да се, емоцијом и памећу, одазову на дух порука о националном броду који је у последњи час спасен тако што је њему у сусрет испаљен плотун добродошлице из моћне луке у којој се, тобож безбедно од светске буре, већ љуља 28 срећнијих посада на 28 срећнијих бродова. Не значи, наравно да ће се у безбедност и упловити, али било је дакле питање „живота и смрти“ и морају се надгласати сви који тврде да је овим догађајем Србија на најбољем путу да „изгуби свој геополитички субјективитет и да пристане на улогу разваљеног сплава што плута усред узбурканог океана“. Морају се ућуткати и сви који тврде да је реч само о улазници за нова условљавања и то од заједнице чија је перспектива неизвесна, а криза највећа од када постоји. Може ли Србија којој се обраћају надахнућем окрзнути поменути домаћи говорници све то што „ремети задовољство девојци“ да не зна, не чује, не види, не коментарише? Одговор може бити потврдан само уколико је реч о јавности коју масовно чине субјекти неупућени у јавне послове, дакле незналице којима је потребно метафорички појаснити шта се збива и како ваља разумети поступке крманоша националног брода. Ове поменуте карактеристике („неупућених“) су иначе изворно (према грчком „приватник“ или човек неупућен у јавне послове, незналица) дефиниција за појам  – идиота. Значење које је претходило савременој жаргонској употреби поменуте речи која данас уобичајено именује: глупана, будалу, блесавка…
Па јесу ли у представама своје владајуће класе, Срби, масовно идиоти? Обраћа ли се то еврофилни део српске елите – идиотима и будалама? Како то да се без стварно критичке  дистанце, упитаности и обзира, бестидно сугерише како је реч о европском рају чија је алтернатива ништа друго до – пакао? Разуме ли наша еврофанатична елита да овим својим лицемерним, свеједно да ли наивним или само бестидно утилитарним „его-трипом“, вређа не само разум већ и достојанство оних за које говори? „Вршећи управљање утисцима“, а све зато да се не би знало како нешто јесте, већ да би се остварила ситуација у којој ће чињенице бити представљене „онако како би требало да мислимо да јесте“, та елита сада, као и често у прошлости, иначе свесно цинично вара, пројектује сопствене фрустрације, немоћ и малограђанштину у промишљање намењено конзументима – идиотима. Несносни цинизам и лицемерје или, пак, непристојни прагматизам који избегава да нацији неувијено каже да је цена за крајње неизвесну добит заправо превисока. Да ли ће „идиоти“ прогутати понуђено и – следствено мислити „како би требало да мисле“?

АКО ЈЕ ВЕЋ САЊАЈУ, КОЈА ЕВРОПА  ЈЕ ЗА СРБЕ ПОЖЕЉНА
Чак и када би еврофанатици домаће политичке сцене били на најбољем трагу, извесно је да је са српским „европским сновима“ ситуација подоста –  контроверзна. Нема сумње, наиме, да нација сања, и то баш опсесивно сања, достојанствен, мање бедан и понижавајући живот од оног којим живи, а све то у држави сигурној, некорумпираној, безбедној и правно солидно уређеној. Није, међутим, нимало извесно да, са искуством које има, Срби уопште сматрају да је перспектива бољег живота непосредно везана за евроинтеграције већ скопчане са огромним жртвама и понижењима. Циници чак тврде да се од Европе помало и „на дневном нивоу“ одустаје већ оног тренутка када се ТВ гледалиште препусти фанатичном задовољству  уживања у естрадном „пустом турском“, опчињености серијама,  посебно ових дана „Сулејманом Величанственим“ (чија је прва епизода, емитована истовремено када је стигао СМС званичнице  из Брисела, произвела „по кућама“ безмало више узбуђења него и сама кандидатура). Наравно да то не значи да Срби заправо жуде за Истоком, али нејасноће нису мале. Као што ни Европа није баш разумљив сан, односно сан разговетног садржаја. Ако је чак и делимично тачно да је сањају, која је то Европа коју Срби преферирају?
Да ли је то Европа о којој у опширном есеју „Мит о Европи“ (Фореигн Полицy), чији превод објављује и један домаћи сајт, пише Герет Хардинг? Као искусни Европејац, дугогодишњи чиновник и аналитичар европске Вавилонске куле, Хардинг  примећује:
„До сада, међутим, нисам упознао никог, чак ни у Бриселу, ко слави Дан Европе. Ако Европљани носе исту одећу, то је највероватније америчка одећа. Ако постоји икаква европска култура, њој припада мала група добро образованих и бескорених космополита: нижих чиновника ЕУ, честих путника Еуростара, и студената на размени“.
Ако Срби „сањају“ тако чудно како мисле њихове власти, можда су у (критичком) дијалогу са Европом о којој чешки председник Вацлав Клаус без милости примећује да је она „лимитирајућа” чињеница: „Кочница и простор у којем се претежно крећемо, а то је Европа. Моја процена је да је чист позитиван ефекат чланства веома мали, ако не и негативан. Веома спор привредни раст после више од пола века продубљивања интеграционог процеса и наметање парола ‘што више Европе то боље’ наговештава да би управо супротно могло да буде истина“, каже Клаус.
Или је масовном српском укусу ипак најближа европска истина да предстоји „смена европских елита“ коју предосећа Мишел Жофроа, филозоф и публициста. Његовом је тексту о изгледној европској друштвеној револуцији и код нас недавно поклоњена велика пажња. Жофроа пита:
„Зар није тужно оно што видимо на улицама и у вестима? Свуда видимо западњачку декаденцију и требало би заиста бити слеп и не видети то. Али ако читате ове редове, то значи да нисте ослепели: значи постоји шанса да се обесхрабрите. Ипак, ако сте обесхрабљени или уморни, грешите… Дакле, искључите телевизор и радио, не читајте бесплатне новине и информишите се преко Интернета! Читајте књиге уместо што ујутро решавате судоку! Престаните да непрестано типкате по вашим мобилним телефонима и посматрајте свет око себе! Оставите кока-колу и фармерке: једите европску храну и обуците се пристојно… Сваког тренутка можете да делујете против Система“.
Жофроа, на трагу неких од најплеменитијих традиција европске прошлости у којој је идеја о бунту и право на слободу била више од фразе, још каже:
„Олигархија вам изгледа као свемоћна, сакривена иза свог зида новца, иза својих телевизијских екрана и полиције. Али историја је гробље мртвих олигархија. И ова ће им се ускоро придружити. Погледајте их: на њиховим нашминканим лицима већ се види сенка панике. Јер мајстори економије не знају више како да реше финансијску кризу: њихова ‘стручност’ је догорела. Све мање верујемо њиховим медијским лупетањима“.
Да ли је идеја коју призива  овај писац, тек санак пусти? У сваком случају, Жофроа се идиотима не обраћа, а Срби, чак и када их идиотима, то јест неупућенима у друштвене послове  сматрају, могу разумети да се, како историја сведочи, приче о судбини олигархија често обистињују!