Почетна / Свет / ЕУ: Од бајке за одрасле до савеза банкротираних

ЕУ: Од бајке за одрасле до савеза банкротираних

Пише Зоран Милошевић

Цена коју српски народ плаћа не само да је огромна, већ је и бесмислена, пошто се не улази у здраву творевину – већ политички оболелу, а у финансијском и економском смислу банкротирану

 

Еуфорија која је због добијања кандидатуре за чланство у Европској унији у Србији захватила владајући режим и њој послушне медије, таква је да вређа здрав разум и интелигенцију човека. Јер цена коју српски народ плаћа не само да је огромна, већ је и бесмислена, пошто се не улази у здраву творевину – већ политички оболелу, а у финансијском и економском смислу банкротирану. Већи део тога што јавност наиме зна о Унији је – неистина, наводи Пол Кругман (Paul Krugman) за амерички „Њујорк тајмс“. И у праву је, јер су људима, када је у питању Европска унија, причане бајке, а сада реалност сурово демантује „лепе приче за децу“.

СМРТ СОЦИЈАЛНЕ ДРЖАВЕ
Стање привреде Европске уније је такво да опет запада у рецесију. То за собом повлачи незапосленост, која је тренутно на нивоу Уније 13 одсто, а у појединим државама, попут Шпаније и Ирске је слична као и у Србији – око 24 одсто.
Републиканска америчка верзија истиче да је ЕУ запала у беду, јер је хтела да помогне сиромашним и другим невољницима. Зато ми сада гледамо предсмртну агонију социјалне државе. Овде је потребно приметити да ова теза код десно усмерених политичких партија никако не излази из моде још од 1991. године, када је Шведска била на удару кризе банкарског система, изазваном одсуством регулисања у овој сфери. После тога, Институт „Катон“ је објавио студију у којој је доказивао дефектност целокупног обрасца социјалне државе у целини. Но, Шведска данас представља пример социјалне државе, а њена економика одлично стоји.
У еврозони, када се упореди бруто национални доходак (БНД) и издвајања за социјалне програме, такође се долази до одређених сазнања да државе Уније које су у највећој кризи (Грчка, Ирска, Португалија, Шпанија и Италија) уопште нису много трошиле на социјалне програме (мало одступа Италија), много мање од Немачке. Другим речима, проблем није у социјалној држави.
Немачка верзија је да би кривца требало тражити у буџетској недисциплини и неодговорности. Но, то је истина само код Грчке, и нигде више у Унији! У Италији у преткризним годинама дефицит у буџету је мало био већи од немачког (огромни дугови Италије су наслеђе неодговорне политике већ после прве деценије од краја Другог светског рата, а ту доста удела има и америчка политика). У Португалији дефицит у буџету је мањи, а у Шпанији и Ирској буџети су били у плусу (имали су, другим речима, профит).
Истовремено, државе које не улазе у еврозону живе са великим буџетским дефицитом и значајним дуговима, и нису у оваквој кризи у каквој су државе еврозоне. Енглеска и САД добијају новац на дуге рокове и то плаћају каматом од два одсто. Јапан, који има дугове веће од било које европске државе, укључујући Грчку, новац добија са каматом од свега један одсто. То значи да су тврдње, како ће се и „здраве“ економије ускоро наћи у ситуацији Грчке, неосноване. Али, зашто је онда болесна Европска унија?

ДЕПРЕСИЈА ТЕК ПРЕДСТОЈИ

[restrictedarea]

Проблем је, каже Кругман, у валутној политици. Уводећи јединствену валуту, Брисел није створио претпоставке за њено нормално функционисање. Брисел је редуковао „златни стандард“, управо онај који је био главни узрочник велике депресије. Стварајући евро, Брисел је омогућио ширење лажног уверења сигурности код инвеститора, који су почели да улажу велики новац у државе на периферији Уније. То је довело до раста цена и великих трошкова, док је производња у тим државама постала неконкурентна, па чак и бесмислена и трговински биланс тих држава, који је, на пример, 1999. године био уравнотежен, одвео је у дефицит. И тада се гозба завршила. Да су државе на периферији Уније сачувале своје валуте, оне би могле прибећи девалвацији и брзом успостављању конкурентности. Међутим, оне имају евро, што значи да их чека дуги период велике незапослености и споре и мучне дефлације. Дужничка криза ових држава води ка депресији у економији и продукује буџетски дефицит, а овај увећава дуг. И тако укруг.
Државе Уније, које су страдале од овог система, немају много избора. Оне могу да трпе кризу или да иду на радикалније мере – напуштање еврозоне, при чему то није могуће док све друге идеје не доживе бродолом. Остали свет, дакле, требало би да схвати шта се догађа у Европској унији, да овакве бајке више не слуша и да се окрене рационалистичком виђењу стварности. И када вас медији почну убеђивати да је социјална држава кривац за данашњу кризу и незапосленост, јасно је да аутор(и) немају појма о чему је реч.
У редакцијском чланку шпанског листа „La Vanguardia“ истиче се да ће, према подацима „Европске централне банке“, доћи до снижавања раста БНД 2012/2013. године, што потврђује и статистичка служба еврозоне „Еуростат“ која је половином фебруара 2012. године упозорила да се над Унијом надвила опасност економског пада, што се поклапа и са прогнозама владе Мариана Рахоја (Mariano Rajoy) да се то у Шпанији већ догодило. То захтева поновну процену стања економије и нове предлоге за излазак из негативних трендова, јер истичу шпански аналитичари, од економске кризе у Унији неће се спасти нико, чак ни добростојећа Немачка.
Тренутно су у кризи Италија, Португалија, Ирска и Грчка, али сви заобилазе да укажу да су се неочекивано појавили велики проблеми у холандској економији, која је била до сада на другом месту у Унији по успешности. Тренутно њен раст се свео на 0,2 одсто, иако има велики потенцијал.

РАСПАД ЕВРОЗОНЕ
Нови ударац Европској унији, како пише амерички „Фронт пејџ магазин“, задала је, 14. фебруара 2012. године, Агенција за рејтинговање „Moody’s“ која је упозорила да је могуће снижење рејтинга са ААА (Triple A) Француске, Британије и Аустрије. Тако се показало да оно што је 2008. године изгледало као неизбежни процес европских интеграција, данас изгледа као савршен неред. Такође, упозорења од пре четири године да је могућ распад еврозоне су сматрана маштаријом евроскептика, а сада се ослушкују са апсолутном пажњом. Прва на списку за излазак из еврозоне је Грчка, а кандидати се сваким даном све више умножавају. Иако су европске државе које су ушле у Унију много жртвовале од свог националног суверенитета, а потом се 17 држава одрекло и своје националне валуте, показало се да то није било исправно. Узрок је, наравно, политичка трговина са нечим чиме се иначе не тргује. Наиме, у октобру 1990, француска влада је дала иницијативу да се уведе евро, како би здрава и успешна немачка економија покренула слабију Француску. Француска је Немачкој поставила услов: да би прихватила уједињење Западне и Источне Немачке, ова друга мора да се одрекне своје снажне валуте – марке и прихвати евро! Но, сада „Европска централна банка“ предузима мере које наносе велике штете немачкој економији (куповином државних обвезница држава са југа Европе), што изазива бес код немачких политичара. Чак је и немачки председник Кристијан Вулф реаговао рекавши, 15. фебруара ове године, „Сматрам масовну куповину обвезница неких држава од стране ЕЦБ веома сумњивим кораком са правног и политичког аспекта“. То, према речима Вулфа, „угрожава валутни савез и финансијски систем Уније“. Ако се боље погледају ове речи, јасно је да је Немачка достигла горњу тачку саможртвовања ради опстанка Уније.
Француска нема снагу, ни економску моћ да спасава Унију од кризе, јер је влада ове државе саопштила да очекује мањи економски раст од очекиваног, од два одсто (сада процењује да ће бити 1,75 одсто), а има и буџетски дефицит, тако да није у стању да било коме помаже. Наравно, црним слутњама о будућности Уније придружује се и све већа политичка неслога држава чланица ЕУ (Италије и Француске око неких субвенција пољопривреди), однос према Блиском истоку и „арапском пролећу“ (сукобљавају се Британија, Француска, Немачка и Италија), према имигрантима (Италија и Француска). На светло дана изашли су и подаци да су фискалне политике водећих чланица Уније подриле економију Ирске, која је 1998. године имала економски раст од 12 одсто, што изазива сумњу, озлојеђеност и опортунизам према новим политичким и економским мерама Брисела у овој држави.

ЕВРОГЕДОН
Ни мере које предузима Брисел за спас еврозоне и саме Уније нису добро осмишљене. Познати пољски економиста и бивши потпредседник „Националне банке“ Пољске Кшиштоф Рибински, поводом стварања Инвестиционог фонда Европске уније (који је особен и по томе јер не следи општеприхваћену логику да се у сваком акционарском друштву гласа акцијама. Ко има више акција – има и више гласова и права, што није случај у новом Инвестиционом фонду Уније), назвао је ову наддржавну творевину „Еврогедоном“ (асоцијација на Армагедон – крај света), јер стварање Фонда је чин који признаје да у Бриселу иду на најгори могући сценарио: банкротство Грчке и Италије, велику економску рецесију у Унији, масовна банкротства банака и девалвацију евра.
Идеологија „Еврогедона“ није потпуно бесмислена, али у условима када ЕЦБ може да наштампа било коју количину евра и њима покушава да реши финансијске проблеме, све обесмишљава. Рибински сматра да би боља стратегија била куповина злата и улагање у сировине, посебно гас и нафту, јер би помогло обуздавању инфлације, али због политичке нетрпељивости Брисела према Русији то се не ради. Да Фонд припрема јавност за црни сценарио показује и сама реклама ове нове институције Уније: „У случају пропасти европског банкарског система, Фонд ће брзо затворити све позиције, купити доларе и сва средства сместити у државне обвезнице САД-а и Немачке“.
Стварање необичних инвестиционих фондова у Унији одсликава неспокојство привредника. Суштина је да су европске интеграције постављене на погрешан начин, не као економски, већ политички пројекат у служби атлантизма и војнокорпорацијских интереса неких појединаца из САД-а и Велике Британије. Спајало се неспојиво. У Бриселу су ово схватили сувише касно. Рибински сматра да су у Бриселу направили грешку, јер нису на универзитетима проучавали Маркса, па су заборавили да државе, као и обични људи, имају жељу да живе изнад својих могућности. Такође, друго лице демократије – популизам – приморавао је владе европских држава да на себе преузимају велико бреме непотребних обавеза, што је неке од држава Уније и довело до „дужничког ропства“. Европска унија се, према мишљењу Рибинског, претвара у савез банкротираних пензионера.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. … mali ‘prozdrljivci’ ( poklonici pohlepe) – smetnuli s uma da postoje i velike ‘nemani’ – kojima mogu da postanu ‘hrana’, kako to vec sleduje, u ‘lancu ishrane’ ?! I opet se pokazuje, da je taj neuroticni, cepidlacni nemacki (zlo)duh , koji usled velikog neverja tezi sve da normira i ‘standardizuje’ – potencijalna zamka ?! ( Anglosaksonci tome, ipak ne robuju ?! A velika je zabluda takvu ‘standardo-maniju’ – tipicno nemacku – proglasiti za „evropsku“ ?!)…. „Brak“ iz (loseg) racuna ukazuje, na taj jadni evro – Nemci su hteli pomocu njega da profitiraju, a „periferija“ – da se ‘slepa’ i ‘grebe’ ?! Pa kakva je tu („bolja“) buducnost ???




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *