Почетна / Свет / ЕУ и ислам: Неонацизам или сукоб цивилизација?

ЕУ и ислам: Неонацизам или сукоб цивилизација?

Пише Зоран Милошевић

У западној Европи муслимани демонстрирају отворени презир према европској култури, законодавству, вредностима и традицији, наравно и држави као социјалној институцији, што сведочи да постоји јасан план претварања Европе у калифат

Француски држављанин арапског порекла Мухамед Мерах, који се сматра одговорним за сурово убиство седморо људи у Тулузу, опет је драматично актуелизовао  „исламско питање“ у Европској унији. Проблем, наравно, није нов, а поменути догађај само ће убрзати одређене одлуке.

МОДЕРНО ЗЛО
Потребно је подсетити да је Унија прогласила мултикултурализам као своју политику, а то је образац функционисања политичке заједнице по принципу етнокултурне неутралности. Унутар овог модела признају се постојања различитих култура, као међусобно одвојених ентитета међу којима влада трпељив однос. Али, однедавно, све више водећих држава које чине ову глобалистичку творевину одустаје од овакве политике, а догађаји у Тулузу су дефинитивно сахранили политику мултикултурализма.
Познато је да низ европских политичара данас признаје да је мултикултуралност, тј. интеграција досељеника у државе Западне Европе доживела пропаст. То говоре Ангела Меркел, Дејвид Камерон, Никола Саркози… а пре њих говорило се то у Аустрији и Холандији. Вацлав Клаус, чешки председник је упозорио да призивање имиграната може трагично да уздрма националне државе и додао да су имиграције за човечанство природан феномен, али да му смета „обожавање имиграције“ и теза да су Западу потребне нове визије, свежа крв и друге идеологије. „То је модерно левичарско зло, опасна помодна идеологија. На срећу, у њој се појављују пукотине. Док Европа и западни свет не кажу да је идеологија мултикултурализма била трагична грешка, нећемо се померити никуда даље.“
Највећи отпор грађани Уније имају према исламу. Можда је то најилустративније рекао посланик Народне партије у швајцарском Парламенту Оскар Фрајзингер који је оценио да је  ислам  највећа опасност, како за његову земљу, тако и Европу. „Шеријат је неспојив са правном државом и нисам ја тај који то каже, то каже Европски суд за људска права у пресуди из 2002. године, црно на бело.“

ИСЛАМ У НЕМАЧКОЈ И АУСТРИЈИ

[restrictedarea]

Према статистичким подацима у Европи је све више муслимана (године 2010. било их је више од 44 милиона), а према демографима 2020. године биће их 52 милиона и тренутно чине 8,6 одсто становника овог континента. Муслимани више не живе само у крајевима где су се појавили током средњег века, већ и у државама Европске уније. Највећи раст муслиманске популације има Велика Британија (осам одсто у структури становника), у којој је њихов број за последњих 20 година повећан два пута, што је довело до изградње више од 1.600 џамија и тенденције даљег увећавања њиховог броја. Истовремено, 10,3 одсто становника француске су муслимани, 10,2 Белгије, више од 10 одсто Шведске, више од шест одсто Немачке, где 2.500 имама опслужује вернике…
Истраживање немачког Института „Форса“ показује да 70 одсто Немаца мисли да су муслимани „неинтелигентни и да је то генетски условљено“. Према резултатима истраживања Института „Аленсбах“ само 18 одсто испитаника у Немачкој сматра да муслимани поштују основне вредности немачког друштва, док је 67 одсто уверено да те вредности муслимани одбацују. Истовремено, 55 одсто сматра да су муслимани оптерећење за немачко друштво. Према истим резултатима истраживања („Форса“), 44 одсто посланика Хришћанско-демократског савеза (ХДС), око 40 одсто посланика партије Слободне демократске партије (СлДП) и 27 одсто зелених сматрају да ислам представља опасност за европске вредности.
Истовремено, немачки министар за породицу и омладину Кристина Шредер, сматра да у немачком друштву постоји расизам – према Немцима! Наиме, према подацима које је објавила у Немачкој је све више напада на децу Немаца од стране муслиманских вршњака (у школским двориштима, метроу, игралиштима…)
Почетком јануара 2011. године објављено је још једно истраживање, овај пут Француског института за проучавање јавног мњења, које је на узорку од 1.600 становника Француске и исто толико у Немачкој потврдило постојање посебног става према муслиманима у ове две земље. Наиме, две трећине испитаника је уверено да се муслимани не интегришу у ова друштва, а 40 одсто сматра да је ислам опасност за државу.
Зато не чуди да све више држава у Европи заузима антиисламски став. Француска и Белгија су донеле законе о забрани ношења бурке, односно  покривања лица. Швајцарска је забранила изградњу минарета, а политички програми са антиимигрантским садржајима све су популарнији у Шведској, Холандији и другим земљама, где је увећан број муслимана.

БЕЛГИЈСКА ИСКУСТВА СА ИСЛАМОМ
Белгија је прва  држава Европске уније која је забранила да се на јавним местима носи никаб и било каква друга одећа која покрива лице, која би онемогућавала идентификацију. Ова мера је представљена као световна и демократска, али је постало јасно да у пракси она значи покушај свођења на минимум појаве нездравог фанатизма (познато је да Куран дозвољава муслиманкама да шетају са откривеним лицем). Иначе, у Белгији се примећивало да су власти забринуте могућношћу исламизације државе, која се свела само на једну дилему: хоће ли Белгија бити демократска држава или калифат? Овоме су допринели сами муслимани, јер су у иначе трпељивом окружењу успели да подстакну неспокојство староседелаца и других немуслиманских заједница у овој држави.  Неспокојству су допринела и сазнања да су муслиманке у Белгији све више покривале лице, честа и сурова убиства у оквиру муслиманске заједнице, али и убиства староседелаца од стране муслимана, формирање банди по чисто религиозном и националном карактеру (наводно се боре за заштиту ислама), затим се јавило малтретирање на јавним местима муслимана и муслиманки који не следе шеријат или се упуштају у флерт, или дружења са немуслиманима…
У анализама се, тим поводом, почео користити термин „Евроарабија“ да би се исказао високи степен исламизације становништва Белгије и Западне Европе у целини, а поједини аутори су почели да разматрају Белгију као престоницу „Евроарабије“. Наиме аутор овог појма, социолог Феличе Дасет сматра да ће доћи до потпуне исламизације ако се ситуација буде развијала по постојећем сценарију. А сценарио је урађен још средином прошлог (XX) века – привлачење јефтине радне снаге, пре свега из исламских држава, те њихова интеграција кроз допунске програме спајања новодошлих радника, углавном мушкараца, са њиховим породицама. Данас, као последица ове стратегије, око четвртине становништва Белгије су муслимани који су дошли из Турске (26 одсто) и Марока (65 одсто). Брисел је постао највећи муслимански град у Европи, где живи 300.000 верујућих муслимана који активни исповедају ислам. То значи да у Бриселу Исламска заједница контролише више људи од Римокатоличке цркве, политичких партија и професионалних удружења заједно. На почетку 2012. године у Бриселу је активно радило 200 муслиманских организација и 77 џамије.
Муслимани у Белгији имају веома висок проценат родности, па је ова заједница веома млада. У Бриселу, на пример, 35 одсто муслимана су млађи од 18 година, док је код староседелаца удео младих тек 18 одсто. Тако се дошло до ситуације да у неким местима до 40 одсто деце у основним школама чине деца муслимана. Међу муслиманском заједницом су, поред тога, веома присутни активисти екстремистичких организација попут „Муслиманске браће“, Вехабија, Салафита – ту је најрадикалнија група „Sharia4Belgium“ („Шеријат за Белгију“) и других. То доводи до различитих погледа на ислам и његовог супротстављања традиционалној култури Белгије, али и сукобљавања унутар самог ислама по традиционалној подели ове религије на суните и шиите. Тренутно, највећа борба у Белгији се води у домену правосуђа, а тиче се права ко ће судити муслиманима: грађански судови Белгије или судови Исламске верске заједнице Белгије на основу шеријата.
Активност оспоравања права држави да суди муслиманима повезана је са активношћу Анхема Чоударија, исламисте из Велике Британије, он је дефинисао идеју окупљања муслимана у поједине градове (12 их је на списку) Британије (да би имали већину), затим стварање исламских емирата, који би имали аутономију у складу са шеријатом. Чоудари је организовао групу „Islam4UK“, која је постала узор за стварање групе „Sharia4Belgium“ („Шеријат за Белгију“). Иако је британска влада групу „Islam4UK“ ставила ван закона, у пракси се значајан део муслимана покорава шеријатским судовима које је организовала споменута исламистичка организација. Тако је и у осталој Западној Европи, а то значи да муслимани демонстрирају отворени презир према европској култури, законодавству, вредности и традицијама, наравно и држави као социјалној институцији, што сведочи да постоји јасан план претварања Европе у калифат. При томе, јасно је да се овде не ради о некој групици исламиста, него о слеђењу овог циља од скоро свих муслимана у Европи, што је отворени изазов властима свих држава Старог континента.
Данашњи Немци су посебно нетрпељиви према исламу и 38 одсто становника ове државе сматра да ислам није део западне културе и да представља опасност за њу. У том смислу се јавља и толеранција према појединцима, групама и партијама које јавно говоре и делају против странаца и ислама (до 30 одсто Немаца „не види, не чује и не жели да зна“ да такав њихов став није у реду). Чак 40 одсто становника Немачке мисли да би у периоду економске кризе сви странци требало да оду у матичну државу из које су дошли и оставе радна места Немцима и Немицама. Такође, преко 70 одсто испитаника мисли да Немачка превише троши на помоћ државама Европске уније, посебно Грчкој. Закључак дела социолога, нарочито иностраних је да је фашистичка идеологија добила додатне следбенике и присталице, јер до 2008. године ову идеологију следило је око пет одсто становника Немачке, а сада трећина. Интересантно је да се трпељивост према радикалној идеологији јавља и код посланика свих политичких партија у Бундестагу, али и код представника у покрајинским парламентима. То није неонацизам или неофашизам, јер се не говори о инфериорности других раса, а ни Јевреја. У свим истраживањима јавног мњења Немачке јасно се показује да није у питању расизам, већ неинтегрисање странаца у немачко друштво и неприхватање њихове културе – посебно муслиманске – од стране Немаца. То, морамо признати, није неонацизам, а ни неофашизам.

ДИЈАГНОЗА САМЈУЕЛА ХАНТИНГТОНА
Објашњење шта се догађа у Европској унији, према нашем мишљењу дао је Американац С. Хантингтон, који је пласирао тезу о новом облику ратног сукобљавања, коју је назвао сукоб култура и цивилизација. Управо то имамо данас у Унији. Хантингтон је дефинисао западну цивилизацију, коју чине Западна Европа, САД и Канада, као јединствену, али не универзалну цивилизацију, која ће водити ратне сукобе култура и цивилизација против остатка света. По истоме границе западне цивилизације се завршавају тамо где се завршава римокатоличанство.
Јасно је да простор Европске уније постаје поприште значајне не само идеолошке борбе, те да се присталице и следбеници различитих идеологија и религија користе за глобалне циљеве одређених центара моћи. Квалификације отпора исламизацији Запада као неонацизам, очигледно су идеолошке и политичке природе, које представљају тактику сламања атлантизма у Европи. Друго, очигледно је да атлантизам као политичка платформа није погодна за изражавање интереса и аутентичних европских вредности, иако доминира политичком сценом Уније. У том смислу се и говори да су за (националне) идентитете староседелаца у Европи највећа опасност ислам и Европска унија. То, између осталог, показује да у Европској унији постоји одређена слабост и непостојање могућности за манифестовање аутентичних интереса држава које су ушле у интеграције, те да је своју судбину предала у руке центру моћи који нема лепо мишљење о традиционалној култури Западне Европе. То, вероватно, илуструје и податак да је одбијен захтев хришћана Уније да се у преамбули Устава унесе став о хришћанским коренима Европе, као и избацивање распећа из државних установа. У сваком случају становништву Уније предстоји борба за идентитет, а какав ће он бити умногоме ће зависити од исхода садашње борбе са исламом.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. karikatura bi mogla malo da se ‘modifikuje’…. ako zvezde, na jednoj polovini kruznice obojimo u zeleno i jos jednu (zvezdu) ‘pride’ ?! A tekst govori o posledicama jedne ‘nesmotrene’ ( da ne koristimo nesto ‘teze’) politike – odricanja od nacionalnog suvereniteta ( kojeg su se „evropljani“ olako, zbog „boljeg zivota“ – ‘resili’)…. Nijedna, normalna drzava ne bi trebala da tolerise da na njenoj suverenoj teritoriji – postoji jedan drugi sistem prava ( ovde – serijat) ?! Serijat u EU, ne pati o ‘formalizma’ – verski ucitelji i ‘sudije’ – ‘ordiniraju’ na mestima okupljanja i sl. – i sprovode – tudje pravo ?! … Nije lako, naivnom, sa lukavima ?!




    0



    0
  2. Glupost i iracionalnost. Ako je reć o multikulturalnosti ono je uvijek samo o tome reć, svako drugačije ponašanje je kontra produktivno, jer pojačava upravo ono što se želi izbjeći. Na kraju sve je to isto sa određenim nijansama. Prvenstveno se neko dosetio da uvede ovaj termin i oblik ponašanja sa ciljem ovog što danas imamo u pravcu kontrolisanog haosa za ostvarivanje svojih sebičnih interesa protiv svih nas ostalih kao građana sa ovim ili onim kulturnim obrascom stečenim uslijed određenih nepoznavanja, nerazumevanja i izolacije. Umesto da se ista potiće i s time ista multikulturalnost relativizira u primeni zajedničkih principa humanosti i poštivanja prava na dostojanstven život po jednakim pravilima, neko to želi da ukine i zato toliko nastojanje ornjivanje jednih drugima i obrnuto. Ne budimo naivni sve dolazi iz jedne kuhinje. Kako to da je islamski Tripoli, ili sada Damask ili Teheran toliko kao neprijateljski jer nije pristao na ništa manje prava na slobodno i ravnopravno razvijanje svojih država. A ne da zbog pripadnosti ovima ili onima jesam više ili manje vredan.




    0



    0
  3. A Zukorlica kao da nije cuo Javni TUZILAC?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *