Џорџ Р. Р. Мартин: „Илијада“ по мери Вита Корлеонеа

Пише Миодраг Зарковић

У „Песми леда и ватре“ многи су потрчали да виде новог „Господара прстенова“; убрзо су ипак схватили да је овај еп, мада по мизансцену подсећа на Толкинов, суштински далеко сличнији Хомеровим трагедијама, али и Кополином „Куму“; пети наслов у серијалу је, са свим својим врлинама и понеким недостатком, само појачао тај утисак

 

Као стопостотни Американац Џорџ Р. Р. Мартин вероватно нема благу представу шта је то инат. А управо је инат распомамио његову полудивљу машту пре две деценије, усмеравајући је ка стварању најнеобичнијег књижевног штива данашњице.
Док је, наиме, осамдесетих година прошлог века у Холивуду писао сценарије за телевизијске серије, његове су се идеје руководиоцима студија махом чиниле преобимним, прескупим и презахтевним. Мозак му је радио у оквирима које тадашњи телевизијски оци нису ни хтели, ни могли да испрате, што је у њему гомилало незадовољство. Почетком деведесетих, пак, у глави му се јавила слика коју никако није могао да отресе: голобради дечак, заједно са старијом браћом, посматра како њихов отац, племићки великаш, одрубљује главу убогом кажњенику, после чега му отац васпитно објашњава да извођење казне није препустио џелату, јер би се то косило са древним породичним веровањем да пресуду мора да изврши онај који ју је и донео. Брже-боље је Мартин прионуо на разраду радње која би могла да почне баш описаном сценом, а из чистог ината према телевизијским студијима решио је да се ничим не ограничава, тј. да направи приповест коју ће бити немогуће екранизовати. Укратко, решио је да батали Холивуд и врати се књижевности, својој старој љубави.
Сасвим исправно, увидео је да прича која му настаје у глави говори и о похлепи, и о моћи, и о дужности, и о пореклу… О пореклу можда и више од свега. О подвизима и гресима наших предака, са којима се рађамо и који нас, хтели ми то или не, бежали ми од њих или их пригрлили, прате до краја живота. Дабоме, таква прича није могла да се спакује у сценарио, већ само у књигу. Дебелу књигу.

КРАЈ НИ НА ВИДИКУ
Једном пуштену на слободу, његову мегаломанију више ништа није могло да обузда. Пре него што је и почео са писањем првог поглавља, радња је набујала толико да је било јасно да не може да стане у једну књигу, па је Мартин одлучио да направи трилогију. Убрзо је увидео да серијал, назван „Песма леда и ватре“, не може да буде завршен без барем четири дела. Када је 1996. године из штампе изашао први део, „Игра престола“, а он се бацио на писање наставка, Мартин је морао да се суочи са новом истином – да би заокружио целу причу неће му бити довољне ни четири књиге, већ шест!
Данас, деценију и по касније, Мартинов серијал још није завршен, али је у међувремену израстао у епопеју која је из темеља протресла не само жанр епске фантастике – где припада на основу бескрајно маштовитог, а опет крајње уверљивог и разумног окружења за радњу – већ и целокупну савремену књижевност, на велика врата враћајући у њу стару, добру трагедију. Планетарни успех серијала натерао је и филмско-телевизијску индустрију да се поклони пред Мартином, мада он није олако прешао преко ранијих увреда на његов рачун: упорно је одбијао раскошне понуде великих филмских студија, свестан да „Песма“ никако не може да се угура ни у десет целовечерњих филмова, али је на крају ипак пристао да прода телевизијској компанији ХБО право да кроз серију екранизује његово књижевно чедо, по начелу „једна књига – једна сезона“.
А серијал је за све то време порастао барем за још једну књигу! Према последњој процени, Мартин верује да ће „Песму“ завршити у седам књига, мада одбија да изричито обећа такав исход – при чему могућност да серијал буде продужен и на осми део, истовремено и радује и ужасава најватреније обожаваоце, већ увелико жељне да ипак дочекају расплет сторије.

СМРТ ПРАГМАТИЗМА
Прошлог лета, Мартин је после шестогодишње паузе објавио пети део серијала, назван „Плес са змајевима“, чији се превод на српски однедавно налази у продаји, у издању „Лагуне“. Згодна је то прилика да се која реч прозбори не само о последњем наставку, већ и о целом серијалу, не залазећи при том у појединости пребогате и непредвидљиве радње, како се новим читаоцима не би покварио доживљај.
Дешавања „Песме леда и ватре“ смештена су у измишљен свет, веома налик средњовековној Евроазији, како по геополитичком стању (континент Вестерос јасно подсећа на Европу из витешких времена, а континент Есос на азијска и блискоисточна подручја од пре десетак векова), тако и по технолошком, економском, политичком и друштвеном нивоу развијености. Постоје, међутим, две битне разлике у односу на нашу историју. Прва је климатска: годишња доба у Мартиновом свету немају предвидљиву дужину, па лето може да траје непуну деценију, а зима чак и дуже, што значајно повећава цену сваке непромишљености. Друга разлика тиче се натприродних појава, које се полако враћају у Вестерос и Есос, чији су становници већ и заборавили да постоје ствари које измичу рационалним објашњењима, па реагују на њих онако како бисмо то радили и ми хомо сапиенси са Земље – затечени су и шокирани. Могло би се чак рећи да читаоци у Мартиново царство упадају у тренутку када владајући, рационалистичко-прагматични поглед на свет, доспева пред најозбиљније искушење, пред изазов којем можда и није дорастао. Што је најзанимљивије, а што истовремено сведочи о ауторовом приповедачком поштењу и мајсторству, читаоци су све време свеснији тог искушења, ненаданог, а васколиког преврата, него сами Мартинови јунаци, који углавном ни не сањају какве их све нове опасности или нове могућности, очекују у блиској будућности.

НИ У ЕПУ НЕМА ЏАБЕ
Такво окружење, са свим сличностима у односу на историју наше цивилизације и са две наведене разлике, представља идеалан оквир за најплодније елементе „Песме леда и ватре“: ликове и друштвено-политички експерименте.
Кренимо од другог. У Мартиновом серијалу налећемо на садржаје до сада невиђене у фантастици, а утемељене на стварним цивилизацијским искуствима. Када, на пример, свеопшти грађански рат достигне исцрпљујуће размере, једна од зараћених страна новчано оживљава своју војну кампању тако што јавним кућама наметне додатни порез. Већ сама ова појединост показује да се вероватно нико никада није озбиљније од Мартина позабавио проституцијом као феноменом. Приповедачи потежу за проституцијом углавном да би галерију ликова употпунили каквим морално посрнулим девојчетом или да би главним јунацима дали прилику да спасавају допадљиве мученице из канџи „најстаријег заната“; Мартин, међутим, проституцију не третира романтичарски, већ као појаву каква је она уистину и била у нашој историји, као неизбежну последицу живота у градовима изниклим у феудалном устројству; има ту злосрећница на силу држаних у борделима, али има и „ноћних дама“ које напросто желе да се баве управо тим „занимањем“, као и оних које су у дотични „занат“ упале сплетом ни по чему драматичних околности; и све су оне, као и остали јунаци епа, подложне друштвеним превирањима и поремећајима, попут описаног додатног намета.
У каснијим књигама, Мартин уводи у игру и велике банкаре, а ови се показују као врхунски сплеткароши, и способни и вољни да се заверенички поигравају странама у грађанском рату како би остварили сопствене интересе; данас, усред светске економске кризе, такво подсећање на историјске зачетке банкарског пословања само је још болније, али и пријемчивије. Редак стваралачки геније писца видљив је и по томе како вреднује ослобођење, зависно до тога да ли је извојевано или поклоњено: на једној страни имате људе који су се за слободу сами изборили, те у њој створили напредно и узорно друштво (град Бравос); на супротном крају Мартиновог света можемо да посматрамо како робови, које су из окова избавили страни чиниоци, у незаслуженој слободи дивљају до разуларености; упоредимо ли то одмеравање са последња два века историје Балкана, приметићемо запањујућу сличност. Можда и највећу динамику аутор успоставља у односу охоле, амбициозне, продорне, саможиве врхушке, са простодушном, заглупљеном, инертном, несебичном светином: ова два толико различита пола се узајамно не подносе, али су опет и међусобно зависна.

ЛЕДЕНА КОРУПЦИЈА
Овде, међутим, нема простих интерполација, далеко било. Оно што познаје из историје, Мартин најпре обогати разиграном маштом пре него што га уврсти у еп. Најбољи пример тога је његова незаборавна креација, велелепни Зид. Писцу је као инспирација послужио Хадријанов зид у Британији, подигнут у раном другом веку наше ере зарад одбране граница Римског царства од налета племена са севера острва. Али, док је Хадријанов зид висок до десет метара, Мартинов има преко 200 метара! Док је Хадријанов зид био саграђен од камена и шљаке, Мартинов је од леда! Док је Хадријан свој бедем подигао у кишовитој Британији, Мартин је свој сместио у сибирски ледене, снегом оковане пределе, где су краљевства људи пре више миленијума поставила границу цивилизованог света, изван које су остали тзв. „дивљани“ и, по предањима, смртоносне утваре. Зид већ хиљадама година опслужује Ноћна стража, замишљена као елитна борбена сила неустрашивих ратника, регрутованих из краљевстава, и заветованих да до смрти служе овом племенитом реду. Е сад, пошто никакве утваре и авети нису примећене од памтивека, Ноћна стража какву упознајемо на почетку епа умногоме се одмакла од првобитне замисли. Сада њени одреди првенствено представљају принудно избеглиштво за „прекобројне“ из краљевстава: племићи и велике куће све ређе на Зид шаљу своје витезове, а све чешће изгладнелу сиротињу или пак разбојнике и лупеже из тамница. Ноћна стража је постала стециште одбаченог полусвета, са тек понеким високорођеним новајлијом и још малобројнијим часним ветеранима у командном ланцу. Та и таква Ноћна стража ће, чак и не знајући, ускоро бити суочена са највећом претњом по људски род. Та и таква Ноћна стража мораће да пронађе у себи давно запостављену снагу, како би ипак испунила своју сврху и сопственом жртвом заштитила незахвална, па и недостојна краљевства, управо одакле су припадници Ноћне страже махом протерани.
Све је то нарасло из давнашњег Мартиновог обиласка рушевина Хадријановог зида, када се стојећи на остацима осматрачнице запитао како ли су се осећали римски регрути из Марока или са Сицилије, док су по киши и ветру стражарили на том истом месту, загледани у шкотске шуме и очекујући оданде нападе домородачких племена.

БОГАТСТВО ИЗМЕЂУ РЕДОВА
Мартин је очигледно изузетан познавалац људске душе. Његов избор јунака заиста је без премца: поменути племић (што на почетку првог романа одсеца главу убогом кажњенику), човек који је у животу успешно одрадио сваки поверени му или наметнути му задатак, иако му се сваки од њих гадио; његов ванбрачни син, копиле на прагу пунолетства, све немоћнији пред скоро, па прокључалим унутрашњим бесом и пред честом, погубном, а несвесном заблудом да ће све оне што су му нанели неправду казнити тако што ће упропастити сопствени живот; племићеве ћерке пубертетског узраста, једна већ у паници да можда неће бити добра супруга свом будућем господару мужу, а друга већ у паници због тога што ће једног дана ипак морати да буде некоме супруга; виспрени кепец, нежељени син најмоћнијег велможе у краљевству, кога ужа породица презире, ем због тога што је много закржљалији од њих, ем због тога што је много паметнији од њих; прогнана принцеза, ћерка збаченог краља, која спас од психопате брата проналази у загрљају психопате мужа, да би убрзо открила да код овог другог, мада је крвожедни варварин, ипак наилази на одређено разумевање, а затим и на блискост, зачету напречац изученим сексуалним вештинама…
Ово су само неки од главних јунака Мартиновог епа, које упознајемо на почетку. Сложени ликови, сваки са својим хтењима и стремљењима, оживљени првенствено кроз бритке дијалоге, уместо кроз заморне описе. Касније се придодају нови и нови ликови, тако да се бројно стање у „Песми леда и ватре“ одавно изражава у стотинама, па и хиљадама, прикладно наведеним на крају сваке књиге у апендиксу. Ти накнадно развијени ликови, који су на почетку епа у другом плану, у каснијим књигама постају малтене носиоци радње. Да, са великом сигурношћу може се рећи да нико никада није ишао истовремено и тако широко, и тако дубоко, са својом причом, као Мартин са овим епом.
Вреди истаћи и слојевитост садржаја, несагледиву у само једном читању. Мартин поседује редак дар за притајено, једва приметно навођење драгоцених путоказа; не подилази својој публици и не сервира јој све на тацни; између редова је речено чак и више него у самим редовима, засићеним шокантним обртима и трилерским напетостима. Док прате сукобе великих породица и свирепу, магбетовску борбу за превласт, читаоци ће, уколико загребу испод, све више сазнавати и о коренима таквих односа, о дешавањима која су се догодила много пре него што је започела радња књиге.

НИКО НИЈЕ БЕЗБЕДАН
Епика „Песме леда и ватре“ је посебан аспект целог дела, видљив и по инспирацијама самог аутора. Осим на већ наведеним премисама, серијал почива и на опсежном Мартиновом истраживању Средњег века: династичке борбе за енглески престо (тзв. „Рат ружа“), зачеци руске државности и нарочито подвизи Александра Невског, Џингис Канова освајања, декаденција позног Римског царства… трагови свега тога дају се приметити у „Песми леда и ватре“. Такође, епски потенцијал изражен је и у прилично суровом односу аутора према ликовима које је осмислио, а по чему овај серијал заслужује да стоји уз Хомерове, Шекспирове и трагедије Достојевског и Толстоја. Мартинови јунаци непрестано бирају између живота и смрти (како својих, тако и туђих), слободе и ропства, части и срамоте; свима су у игри опстанак и образ, како и доликује епском штиву; сви су принуђени да стално преиспитују властити однос према пореклу, припадности, оданости… И никоме од њих није зајемчено да ће да победи или преживи. Племенити међу њима праве грубе превиде, исто као што су и најпохлепнији међу њима способни за надахњујућу смелост. У другим романима постоје ликови заштићени самом радњом, за коју су превише драгоцени; овде таквих нема.
Наравно, „Песма леда и ватре“ није за свакога. Људи несклони трагедијама и свирепостима, на пример, заиста немају никаквог разлога да залазе у Вестерос и Есос, где главе падају брже него курс динара под Шошкићем, где крв лије у потоцима, и где неким ликовима чак ни смрт не представља најтрагичнији исход. Овај еп сигурно неће волети ни читаоци наклоњени борхесовском, помало есејистичком схватању књижевности, којима ће Мартинов пречишћени стил писања, потпуно посвећен радњи, а на тренутке можда и превише сиров, бити недовољно софистициран – „Игра престола“ чак и почиње дијалогом, толика је пишчева журба да нас уведе у причу; од свега што је наумио да каже, он нема ни места, ни времена за префињене стилске вежбе.

БЛИЖЕ „СОПРАНОСИМА“ НЕГО ТОЛКИНУ
Публику која је прочитала и претходне четири књиге „Песме леда и ватре“, сигурно није потребно мотивисати за најновији наставак. „Плес са змајевима“ донеће им неминовно и одређена разочарања, јер се Мартин одлучио да неке делове своје разгранате приче поведе у сумњивим правцима, који ће можда касније бити оправдани, али можда и неће. (С обзиром на то да две закључне књиге још нису ни написане, сви смо ваљда свесни тога да Мартин може у преостала два дела да забрља и уништи све што је до сада створио; мада, исто тако може да величанствено започетој саги подари крај који ће је достојно употпунити; само ће нам стрпљење донети одговор на ту дилему). „Плес“, међутим, садржи и потпуно бриљантне епизоде, чак и снажније него што су то били бравурозни моменти из претходних књига. Али, овај наслов ни приближно није заокружена целина. Сва је прилика да ћете на крају романа само желети још, али тога неће бити још извесно време. „Плесу са змајевима“ превише недостаје прави врхунац, али из изјава се може закључити да је то била одлука Мартиновог издавача у Америци, а не самог писца.
Онима који нису ни почели са конзумирањем „Песме леда и ватре“, вреди навести неколико напомена. Под један, условно схватите сва поређења овог серијала са Толкиновим „Господаром прстенова“, иако се на таква поређења често може наићи. Наспрам Мартина и његовог замаха, Толкин неминовно делује наивно и детињасто. „Песма леда и ватре“ у ствари много пре подсећа на „Илијаду“ и „Одисеју“, односно на тектонски судар цивилизација и његове последице по директне учеснике. Такође, многи критичари – у обрту ироничном у односу на Мартинов инат према телевизијској индустрији – пореде овај серијал са две ТВ серије: „Сопраносима“ (бескрупулозност појединих јунака и преплитање породичних са друштвеним дужностима биле би додирне тачке) и „Жицом“ (овде би подударности биле гигантске размере захвата и реалистичан, дикенсовски третман дечијих ликова, као подсећање на то да смо дужни да водимо рачуна какав свет остављамо будућим нараштајима). На крају, када смо већ код телевизије, гледајте ХБО-ов серијал ако хоћете (емитује се од 2. априла 2012. године), али ипак би било далеко корисније да прво прочитате књиге. Аутори серије, назване „Игра престола“ по првој књизи, трудили су се да буду верни изворном штиву, али нису успели да на екран пренесу сву раскош Мартиновог приповедања. Мада одлично прихваћена од стране публике, па и критике, ТВ серија мањка и у спектакуларним масовним сценама, и у одмереним психолошким финесама носећих ликова – ни за једно, ни за друго није било ни средстава, ни времена, а могуће ни вештине, да се обраде онако зналачки као у књигама. По свој прилици, Мартин је изгледа ипак био у праву када је своју причу оценио као нешто што је немогуће преточити у филм или серију.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *