Две боје: Црвено

Пише Александар Ђаја

Зашто у Београду, уз заставе ЕУ, нису истакнуте и  заставе САД-а и „републике Косово“, када се зна да је то „демонско тројство“ у Бриселу било блиско повезано? Или, зашто, кад су се већ пели на кровове, нису, истовремено, српску заставу спустили на пола копља?

 

На зградама Скупштине Србије и Скупштине града Београда, као и Владе Србије, у петак, 2. марта, поред српске, истакнута је и застава Европске уније, чиме је обележено добијање статуса кандидата за чланство у ЕУ. Али, зашто, онда, нису истакнуте и  заставе САД-а и „републике Косово“, када се зна да је то „демонско тројство“ у Бриселу било блиско повезано? Или, зашто, кад су се већ пели на кровове, нису, истовремено, српску заставу спустили на пола копља? То би сасвим одговарало „реалности на терену“, омиљеној флоскули ДС-а,  по којој ће цена за „статус, велико ништа“, бити – преполовљена Србија! Најзад, како ће на ту подигнуту заставу ЕУ, чија је већина чланица учествовала у бруталном бомбардовању наше земље 1999. године, реаговати породице убијених у „хуманитарној акцији“, када буду поред ње пролазиле? Зашто плаво-жута застава ЕУ није истакнута на рушевини зграде „РТС“-а у Абердаревој улици, где је НАТО-ЕУ убио 16 невиних људи који су само радили свој посао? Зашто се застава ЕУ није „завијорила“ у Грделичкој клисури, у којој је у путничком возу спржен, чак и до данас непознат тачан број путника? Зашто није подигнута на Варваринском мосту „у част“ НАТО-ЕУ бомби које су раниле више десетина људи, а убиле десет, међу којима и талентовану математичарку, шеснаестогодишњу Сању Миленковић? Зашто не и на рушевинама зграда Генералштаба у Београду? Зашто не у Батајници, где је НАТО-ЕУ убио трогодишњу девојчицу Милицу Ракић која је седела на својој ноши?… Зашто?

[restrictedarea]

НИ ПОКУШАЈ ИЗВИЊЕЊА
До данашњег дана ниједан званичник ЕУ није ни покушао да се извини, чак ни за једну једину бачену бомбу на српски народ! Заузврат, српски властодршци су окачили заставе ЕУ на сваку државну зграду у Београду. Да су их имали више, са њима би, као божићне јелке, окитили свако дрво у граду! Разуме се, било би незамисливо да је такав „историјски дан“ за Србију прошао без обраћања председника Тадића својим поданицима: „Пут ка статусу је био комплексан реформски процес који је болан. Грађани Србије су га носили на својим леђима, плаћају данак тог пута, али сам сигуран да долазе бољи дани“. Заиста, нема разлога да сумњамо у то да за грађане Србије који су чланови ДС-а или садашњег режима долазе бољи дани – али, за оне друге, који чине већину сиромашних, гладних и обесправљених, а који су зарад Тадићевог „статуса“ ко магарци подметнули леђа, да би им до евентуалног уласка у ЕУ (ако се то икада догоди) на леђима израсли оклопи као корњачама са Галапагоса – „бољи дани“ ће доћи тек на ономе свету! У прилог томе говори и чињеница да је режим, чим је добио статус кандидата, дао дозволу ЕДБ-у да крене са „сечом“ струје. Истина, има ту и алтруизма, па и бриге за грађане Србије у целини, јер ће тако, живећи у мраку, а без могућности да себи скувају ручак – уштедети и на струји и на храни!
Када се све то зна, а грађани Србије, за разлику од својих главешина, одлично знају како преживљавају дванаестогодишњу импровизаторску политику Демократске странке и „петооктобарских револуционара“ – онда је малограђански тријумфализам председника и челника те странке, исказан крајем прошле недеље на Београдском сајму, а поводом добијања статуса кандидата – у најмању руку увредљив за сваког од нас, којима се „маглом и паучином“ не може сакрити политичка и економска пропаст Србије. Поготово што се тај „статус“ могао добити и пре две, три године, само је требало признати независност Косова, као што је то учињено сада.

СМС „ЗАОКРУЖИО“ ЦИРКУС
А на самом скупу могло се чути свашта… Од тога да „данас има оних који би помало да загаде ваздух, да затрују извор и кажу да није добро оно што је добро и желе да помуте радост која се шири Србијом“ (као патријархова ускршња посланица!), да се „на грађане Србије у иностранству више неће упирати прстом“ (немам новца да путујем у иностранство), да „можда не можемо да похапсимо све који краду“ (истина, за то ће и новој власти бити потребно одређено време!), да „ми мислимо на своју децу“ (дабоме, само на своју и мислите!), да „када је пољопривреди добро, добро је целом народу“ (нисте обавештени да је српска пољопривреда умрла намртво!) – најзад, „данас су и Београд и Свињарево европски градови. Господо неверници, то је Србија у коју верујем, Србија коју волим и, ако хоћете, Србија јаких жена!“… Браво! Немам ништа против јаких жена (само, ако нису претерано јаке), али до данас заиста нисам знао да је Свињарево град.
На крају, не знам да ли је за смејање или за плакање, али изјава Бориса Тадића да га је о добијању статуса званично обавестила висока представница ЕУ Кетрин Ештон путем СМС поруке – заокружује овај „циркус“ у целини! Јер, ако занемаримо шокантну небулозу да овакав вид комуникације између државника представља „званично обавештавање“, као и да је Србија, дефинитивно, за ЕУ значајна колико и цена једне СМС поруке – све је остало трагично за српски народ. Иако размењивање СМС порука делује младалачки, готово тинејџерски, у фазону „наћи ћемо се код сата“, када су у питању шефови држава и високи функционери ЕУ, таква, сасвим приватна комуникација, недвосмислено указује да су садашње европске државне вође, углавном, „шарлатани“. Нажалост, моћни „шарлатани“, за које је бављење политиком лагодна и необавезујућа игра. Проблем је у томе што се они играју са нашим животом, а сваког државника који државнички мисли – једноставно ликвидирају. Као председника Слободана Милошевића, кога су пре шест година, 11. марта, усмртили у Хашком трибуналу.
На плавим заставама са жутим звездицама ЕУ, окаченим по Београду, има много црвене боје!

[/restrictedarea]