Два века војнотехничке сарадње Србије и Русије

Излагање Др. Ђорђа Благојевића, професор машинског факултета у Београду на округлом столу «Русија и Балкан – прошлост и перспективе», одржаног у Сава центру у Београду од 14. до 15. Марта 2012.

Војно-технички институт (ВТИ), велики научно-технички комплекс, са огромном експерименталном базом, какву сигурно не поседује ниједна земља у свету сличне величине. Неки су га својевремено називали «Југословенска НАСА», што имајући у виду величину земље није ни најмање претерано. Он је у претходној држави био, а требао би и у садашњој држави остати, највећи научни и развојни центар индустрије високих и савремених технологија.

Историја Српско-Руске војно-техничке сарадње почиње са Првим српским устанком. Од самог почетка устанка, оружје, поготову артиљеријско, набављано је (илегалним путем) из Русије и Аустрије. Срби су углавном имали пушке аустријске и турске производње, али у почетку су имали само неколико топова, набављених илегалним путем из Војводине. Још пре почетка устанка, постојале су тајне барутане, а после почетка устанка неке од турских барутана су пале у српске руке, тако да је муниција углавном произвођена у Србији. Одмах по оснивању, Правитељствујушћи совјет је дао налог да се праве нове барутане широм Србије, па су тако изграђене барутане у Ваљеву, Седлару, Стругарима, и у околини Манасије, Од артиљерије, произвођени су, у кућној радиности, само топови од трешњевог дрвета, врло лошег квалитета.

Званична сарадња, на државном нивоу, почиње посетом Србији К. К. Родофинкшина, изасланика кнеза А.Б. Куракина, руског посланика у Бечу. Он је после разговора са српским војводама и посете српским барутанама писао кнезу Куракину и тражио да се из Русије пошаље неки вешт артиљеријски официр, што је и учињено крајем те године када је у Србију стигао мајор Лавров који је посетио стругарску барутану у својству војнотехничког саветника. Тиме је производња у овој барутани знатно унапређена.

На скупштини Правитељствујушчег совјета, крајем фебруара 1807 у Београду доноси важну одлуку «да се поправе зидови београдске тврђаве, да се у доњој тврђави подигне арсенал, заснује тополивница и радионица за оружје, за ливење танади, савијање фишека, да се подигне ковачница за бајонете и копља». Ова одлука је историјски значајна, јер она представља почетак развоје српске индустрије наоружања. Производња топова је почела тек 1908. године Првих неколико топова су излили приучени српски мајстори, а већ средином 1908 године Родофинњкин је тражио од руског министра војног да пошаље неколико искусних мајстора. У јулу 1909. године стижу два руска мајстора из Луганског артиљеријског завода: ливац Козма Калињин, и стругар Григорије Пољаков са два помоћника, који су радили у тополивници све до 1912 године. Иако је ова производња била на занатском нивоу, ипак је то био зачетак војне индустрије у Србији. Нажалост, у то време западне силе почињу да подржавају Турску, Наполеон креће на Русију и Русија бива приморана да потпише мир са Турском,  тако да Србија губи свог највећег (и јединог правог) савезника што доводи и до слома устанка, 1913. године.

Прва права фабрика оружја у Србији, која је производила на индустријском нивоу, била је Крагујевачка тополивница (данашња «Застава-наменска») која је оспособљена уз помоћ француских стручњака, јер се Милош Обреновић био окренуо западним силама, што се дугорочно гледано показало потпуно погрешно. Овај период  је можда најгори период у Српско-Руским односима (Русија се окренула према Бугарској), а даљи ток историје показао је да је комплетна политика савезништва са Аустроугарском била потпуно погрешна, јер се на таквог „савезника“ није могло ослонити. У доба анексионе кризе, као и за време балканских ратова, Русија се држала по страни, уз прилично незадовољство народа, па чак и династије, чиме овај период прилично личи на период Јељцинове владавине. Међутим, управо тада долази до преокрета: руска реакција на Аустроугарско објављивање рата Србији је недвосмислено – Русија објављује рат Аустроугарској и Немачкој. У Првом светском рату се показује колико је фатално било српско ослањање на западне „савезнике“! Уцењивања, неиспоручивање и испоручивање неисправне војне опреме (плаћене прескупим ратним кредитима), недостатак праве политичке подршке… Све то доводи до пораза српске војске, (после почетних победа на Церу и Колубари), остављене самој себи противу три непријатељске силе и до великог повлачења преко Албаније. И управо ту долази до показивања правог лица западних „савезника“ – били су спремни да уморе српске војнике глађу и жеђу, а то дога није дошло искључиво захваљујући ултиматуму цара Николаја западним савезницима да ће потписати сепаратни мир са Немачком уколико се не помогне Србима.

Октобарском револуцијом 1917, Русија из корена мења свој карактер. Тадашња Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевина Југославија) и православна српска краљевска династија, према совјетској Русији гаје дубок отклон. Краљевина Југославија је није признала све до 1940. године.

С друге стране, Краљевина Југославија је под великим утицајем руске беле емиграције. У то време, Београд, Париз и Софија постају највећи центри одбегле руске интелектуалне елите и племства. С обзиром да је реч о високообразованим људима, они су дали непроцењиви допринос развоју тадашње југословенске науке, уметности и архитектуре. У том периоду, отвара се и Руски дом у Београду.

Односи Краљевине Југославије и совјетске Русије остају хладни све до почетка Другог светског рата, када нова југословенска влада, после мартовског пуча, признаје совјетску власт у Русији. Долази до окупације земље и њене поделе на окупационе зоне и нове марионетске државе. Јавља се јак покрет отпора, који добија одређену помоћ како од СССР-а, тако и од западних «савезника». Коначно, рат се завршава на Сремском фронту, где снаге НОВ уз огромну помоћ Црвене Армије коначно ослобађају и последњи педаљ земље.

Одмах по завршетку рата, креће обимна војнотехничка сарадња Југославије са СССР-ом. Набављају се многе врсте оружја, од артиљерије, преко тенкова све до борбених авиона. При томе није се радило само о набавци војне технике, већ су формирана и заједничка предузећа за производњу наоружања и војне опреме. Такође је већи број војних инжењера слат на школовање/специјализацију у разним областима војне технике. У том периоду остварен је значајан напредак комплетног војно-техничког комплекса, али је 1948. године, резолуцијом Информбироа сарадња потпуно прекинута.

Долази период «љубави» према западу, али са западним земљама, изузевши делимично Француску и Шведску, никада није успостављена озбиљна сарадња на овом пољу. То најбоље показује да је укупна војно-техничка помоћ западних земаља у периоду 1951-1958 износила само $760.000! Међутим, то је била додатна мотивација за убрзани и интензивни развој војне индустрије сопственим знањем и сопственим снагама. У то време покренуто је око 40 пројеката нових борбених средстава, између осталог освајање производње високо енергетских барута и ракетних горива, основан већи број предузећа са војном производњом (највише у Босни и Херцеговини) међу њима и ваздухопловна индустрија Соко у Мостару, каснији произвођач успешних школских и борбених авиона Галеб, Јастреб и Орао. Покренут је и програм развоја нуклеарне бомбе и с тим циљем су основани институти у Београду («Борис Кидрич»), Загребу («Руђер Бошковић»), Љубљани («Јожеф Штефан»). Оформљени су и војнотехнички образовни центри у Београду, Загребу, Сарајеву. Непобитно је да су знања наших стручњака, стечена школовањем у СССР-у била пресудна у овом периоду развоја војнотехничког комплекса Југославије.

Од 1956 године, након формализације односа са СССР-ом, јача увоз савремених војнотехничких средстава из СССР-а: борбена возила (ЗСУ-57, Т-54, Т-55, касније и Т-72), борбени авиони (МиГ-21 и касније МиГ-29) и хеликоптери (Ми-8, Ми-14, Ка-25, Ка-28), средства ПВО (Двина, Волков, Нева, Куб, Стрела-1, Стрела-2М, Игла), радарски системи (П-12, П-15, П-35) итд., али се паралелно одвија и сарадња на знатно вишем нивоу, захваљујући убрзаном развоју војне индустрије у претходном периоду. Од СССР-а се добијају лиценце за производњу модерних средстава борбене технике, Маљутка, Стрела-2М, Стрела-10… Набављен је и реактор нулте снаге за нуклеарни програм института «Борис Кидрич» у Винчи.

Тенк М-84 дело наше војне индустрије који је и после толико година од своје промоције и данас представља убојито оружје за респект.

Највиши ниво је достигнут куповином лиценце за тенк Т-72, која је претстављала базу за развој модификоване верзије овог тенка, М-84, који је по перформансама знатно превазишао оригинал, и у том тренутку био најбољи тенк те класе на свету. Да није дошло до распада државе, то би био највећи извозни посао СФРЈ у следећој деценији. Паралелно са сарадњом са СССР-ом на лиценцним програмима, наставља се рад на сопственим пројектима: вишецевним ракетним лансерима, борбеним возилима, артиљеријским оруђима, вођеним пројектилима (противтенковским и земља-ваздух). ВРЛС «Оркан» развијен у сарадњи са Ираком, био је у том тренутку један од најбољих у свету у својој класи. Нажалост, неки пројекти, као што су балистички пројектили већег домета нису одобрени, због већ тада постојеће унутрашње саботаже западне пете колоне. Из истог разлога, сменом Александра Ранковића на «Брионском Пленуму» је прекинут и нуклеарни програм. Тиме је отворен и пут западној петој колони (Бакарић-Кардељ) да обави припреме за касније растурање Југославије.

Без обзира на све, војна индустрија је остала једна од најпропулзивнијих грана индустрије, која је имала изузетан утицај на све остале гране индустрије, посебно у смислу освајања нових технологија али и у смислу освајања нових тржишта, посебно у пријатељским земљама. Примера ради, привредна сарадња с Ираком, током претпоследње деценије прошлог века, започела је продајом неких производа војне индустрије, наставила се изградњом серије војно-индустријских комплекса «КОЛ 1-15», затим се указала потреба за ауто-путевима, радничким насељима… Пошто су се наше фирме доказале на овим војно-индустријским пројектима, на ред  су дошли и хотели и многи други цивилни објекти. Тако је за десет година, СФРЈ остварила бруто-приход од преко 38 милијарди долара (у јавности се помиње цифра од 11 милијарди), само од једне земље, што скоро двоструко премашује тадашњи државни дуг. Дакле, слободно се може рећи да је главни разлог високог стандарда који се обично злурадо приписује «добром животу на рачун дугова које сада плаћамо», био управо огроман извоз роба и услуга (пре свега на пољу војне технике), што треба захвалити пре свега високо-развијени војно-индустријски комплекс.

Нажалост, крајем осамдесетих година на чело СССР-а долази Горбачов, под чијим руководством долази до распада те моћне империје, што производи тектонске поремећаје на геополитичкој мапи света. Русија под Јељцином постаје вазал запада, а обзиром да у исто време западне силе покрећу процес распада Југославије и иницирање грађанског рата, свака званична сарадња са Русијом престаје. Неколико државних и приватних фирми покушава да покрене нове пројекте у сарадњи са руским фирмама (Енергомаш, Гироптика, Раменско…) уз мање или више успеха. После разбијања СФРЈ, део војно-индустријског комплекса, који је био смештен у Босни, практично је уништен. Због комплементарности, тиме је тешко погођен и преостали део. Управо због тога, многи аналитичари сматрају да је Босна управо зато била место где је развијен најжешћи рат – циљ је заправо био управо војно-индустријски комплекс!

Ипак, у Србији је остао мањи део, некада огромне југословенске војне индустрије. Постојали су солидни ресурси бар у неким областима: Црвена Застава – Крагујевац, Први Партизан – Ужице, Прва Петољетка – Трстеник, Слобода – Чачак, Крушик – Ваљево, ДМБ – Београд, Прва Искра – Барич, и многе друге фабрике. Нажалост, небригом државне власти, сви ови капацитети су, углавном незаслужено, доведени у незавидан положај губиташа, и многима од њих прети ликвидација. Социјалистичка власт је, чак и у време санкција, бар одржавала ове фабрике, и оне су имале ограничен број послова, како у земљи тако и у иностранству (без обзира на санкције), мада их је стално држала на рубу егзистенције, јер је већи део зараде одлазио на одржавање социјалног мира, што је имајући у виду рат и санкције и разумљиво и оправдано. Трагично је да највећи део ових дугова ни до данас није измирен, а скоро сви послови су прекинути током ДОС-ове власти. Уместо да их скидање санкција препороди, послови су пали скоро на нулу. Практично, ова индустрија изумире и пред гашењем је, без обзира што је и даље врло конкурентна у светским размерама у многим областима.

У Србији је остао је и најзначајнији развојни центар, Војно-технички институт, као и неколико цивилних института (ИМТЕЛ, «Михајло Пупин», «Институт за примењену физику», «ИХТМ», итд.), као и одговарајућа образовно-научна база (Машински,факултет, Електротехнички факултет, Технолошки факултет и Војно-техничка академија). ВТИ је један огроман научно-технички комплекс, смештен углавном у Жаркову и у Кумодражу, са огромном експерименталном базом, какву сигурно не поседује ниједна земља у свету сличне величине. Неки су га својевремено називали «Југословенска НАСА», што имајући у виду величину земље није ни најмање претерано. То је био и остао, и у претходној и садашњој држави највећи научни и развојни центар. Држава је у овај комплекс уложила милијарде долара, и уместо да се тај новац сада враћа кроз пројекте на међународном тржишту, инжењери седе беспослени, не својом жељом, и живе на рубу егзистенције. Када се има у виду цена школовања једног инжењера у овој области, која не укључује само званичне студије, већ и «сазревање» у овој установи, раду на веома скупој опреми и производима, јасно је колико цела држава губи. Посебно треба имати на уму да ако се ова ситуација брзо не промени, изгубиће се тешко стечена знања, а иста се касније се неће моћи обновити, јер нове генерације инжењера неће имати ко да обучи (просечна старост војних инжењера у ВТИ-у је близу 50 година, и врло скоро ће бити пензионисани),  а тиме ће оно што је било наша вековна традиција неповратно изгубити.

Десет тешких година ратова и санкција доводе до распада земље и потпуног урушавања војне индустрије. Доласком на власт у Русији патриотских снага, са Владимиром Владимировичем Путином на челу, русија се поново отвара према Србији, «Споразум о слободној трговини Србије и Русије» потписан је 28. Августа 2000. године. Нажалост, убрзо после тога западне обавештајне службе организују пуч од 05. октобра 2000. и доводе на власт велеиздајничку клику, која Србију доводи у стање необјављене окупације. Све потоње владе, биле су заправо окупационе владе, које су само извршавале одлуке донесене ван земље. ВЕлеиздајничка клика бежи од Русије као ђаво од крста! Управо због тога, војнотехничка сарадња измешу Русије и Србије никад није обновљена. Покушаји појединаца и малих фирми да се доведе висока технологија из Русије (МЕМС сензори) пропада због незаинтересованости српске стране. У Србији важи гесло: «Све што није са запада је ђубре», «Наши једини пријатељи су западне земље» (управо оне земље које су нас бомбардовале, убијали нашу децу, отимале нам територију…)

Садашња власт од самог почетка ради на уништавању војне индустрије, сигурно најјаче индустријске гране коју смо имали. Мада ништа боља ситуација није ни у осталој индустрији ако није и гора Један од претходних министара војних (Борис Тадић) је не само хладно уништио 1200 противавионских пројектила, «застарелих», али којима се ова земља успешно бранила од злочиначке агресије, током које је наша ПВО имала стотине погодака, и стотинак званично уништених непријатељских авиона (процењује се да је стваран број неколико пута већи, јер већина авиона после «хаваријског слетања» више никада не полети), него је и зацртао пут потпуног уништења војне индустрије и војно-техничких научно истраживачких центара, ВТИ-а пре свега. Вероватно му је то најбоља «препорука» као председничком кандидату. Нови министри само настављају започети посао.

Лака ПВО ракета Стрела 2М врло практична за употребу на свим теренима и веома ефикасна противу хеликоптера и свих нисколетећеих објеката

Војна индустрија стоји, ВТИ који је чак и за време санкција имао успешне послове с иностранством је паралисан, с једне стране непостојањем домаћих развојних пројекта, са друге одлуком да сваки посао са иностранством мора да одобри влада, а она намерно не одобрава ниједан. Међутим, ово је још увек «златно доба» према ономе што је тек очекује. Према новој «стратегији», ова држава нема непријатеља осим светског тероризма (?????), и није јој потребна озбиљна армија, већ тек неколико снажних анти-терористичких јединица!? (Узгред, она најбоља је расформирана током акције «Сабља»!) Тако ће се најпре укинути РМ и РВиПВО, итд… Сразмерно томе, смањиће се војно-индустријски комплекс, а наравно и војна научно-развојна база. Планира се свођење индустријских капацитета на «разумну меру» («онолико колико нова, реформисана армија може да апсорбује»), као и поступно затварање ВТИ-а, с тим што ће најпре бити затворени они најатрактивнији одсеци (ваздухопловни, ракетни, итд.). Паралелно са овим процесом иде уништавање образовне базе, «реформом» образовног система, али то је посебна тема.

Где ми то срљамо? Уништавамо, област у којој смо били најјачи (поред грађевине која је већ уништена), од које смо живели. Не треба заборавити ни пропулзивност војне индустрије, јер она је та која рађа и осваја нове технологије, које се после примењују у другим областима. Тренутна ситуација је очајна. Не само да војнотехничке сарадње са Русијом више нема, већ нема скоро никаквих активности у овој области. Војна индустрија Србије је на умору, научно-образовна база такође. Можемо једино да се надамо, да ће скори избори довести до промена које ће омогућити обнову односа са братском Русијом на свим пољима, па и на војнотехничком. Иначе, тужно нам се пише!

А шта би био први задатак те нове власти у овој области?

• Прво, ревидирати све уговоре о сарадњи са НАТО-ом као и све билатералне уговоре са чланицама овог војног савеза. Сваки разговор о даљој сарадњи условити претходним плаћањем ратне штете за зверско бомбардовање наше земље 1999. године.
• Одмах прихватити позив за укључење у ОДКБ, и прикључити се Евроазијској иницијативи. То би значило одмрзавање процеса приступа Србије Савезу Русије и Белорусије, замрзнут 2000. године. Обновити контакте са фирмама руског војнотехничког комплекса ради обнове ранијих лиценци и покретање нових, као и отварања нових пројеката модернизације постојећег наоружања.
• Обновити контакте са традиционално пријатељским земљама са којима је раније постојала сарадња на овом пољу. Нажалост, неке међу њима су војним интервенцијама колонијалних западних сила обрисане са мапе света, али има још преосталих.
• Успоставити блиске контакте и започети разговоре о сарадњи на војнотехничком пољу са јужноамеричким земљама, пре свега са Бразилом и Венецуелом. Подићи започете разговоре са Бразилским фирмама о сарадњи на пољу космичке и војне технике на државни ниво.
• Коначно, колико год то некоме звучало мегаломански: позитивно одговорити на предлог групе професора Машинског факултета у Београду о формирању «Српске Свемирске Агенције» и укључити се у међународну сарадњу на овом пољу.

Све ово су кораци који не коштају ништа или коштају веома мало, али могу значајно да покрену војноиндустријски сектор а самим тим и целу индустрију и крајњи резултат ових мера би била реиндустријализација земље. Јер, ма шта причали експерти, финансијски систем мора бити базиран на производњи! Без производње, нема нове вредности, а самим тим нема ни новца. Живети на кредит се не може вечно!

Нажалост, плашим се да ове промене нећемо моћи сами да извршимо, јер окупациона власт контролише све медије, штампане и електронске, те предизборна кампања патриотских снага није могућа. Народ више одавно не верује ништа странкама на политичкој сцени, а не може да дође до релевантних информација о неким новим снагама које су сакривене дубоко у медијском мраку. Нама је неопходна помоћ, помоћ пријатеља и браће. Зато позивам Русију да нам помогне онолико колико је западна колонијалистичка звер помогла антипатриотске велеиздајничке снаге деведесетих година. Потребно нам је само то, али ни мање ни више од тога. Остало ћемо урадити сами!

Пише: Проф. Др. Ђорђе Благојевић

Извор: http://www.srpskapolitika.com