Почетна / Документи / Др Радомир Ковачевић: НАТО геноцид

Др Радомир Ковачевић: НАТО геноцид

Разговарала  Биљана Живковић

Извештај Европске комисије „Даља подршка коришћењу земљишта“, завршен у јануару ове године, обухватио је истраживање загађености пољопривредног земљишта под надзором професора Волфганга Спира. У извештају пише да конзумирање воћа, поврћа, меса или млечних производа, путера и сира којима се хране грађани Косова може да има смртоносне последице

НАТО је добро знао каква опасност настаје од муниције са осиромашеним уранијумом. И ми смо, имајући сазнања о коришћењу ОУ у Заливском рату (1991) и Босни и Херцеговини (1995), такође то знали и још пре бомбардовања упозоравали међународну јавност. Адекватна реакција међународне заједнице, нажалост, изостала је. Тако је Србија, по ко зна који пут у својој историји, остала сама. Агресија је почела 24. марта и трајала је 88 дана, све до 10. јуна 1999. године. НАТО алијанса је, уз бројне типове оружја, применила и муницију са радиоактивним примесама. НАТО авиони А-10А већ су 30. марта 1999. године на територији СР Југославије користили муницију са осиромашеним уранијумом, бомбардујући рејон Призрена. После закључења Кумановског споразума, 10. јуна 1999, и престанка бомбардовања, на територију СРЈ долазе бројне мисије како би утврдиле и пратиле последице. Прва од њих, која Србију посећује још августа 1999. године, била је међународна мисија ФОКУС, организација коју су основале Швајцарска, Русија и Грчка, којима се касније придружила и Аустрија. ФОКУС потврђује налазе југословенских експерата да је на Пљачковици изнад Врања и у Прешевској долини коришћена муниција са осиромашеним уранијумом. Експерти „Програма Уједињених нација за животну средину“ УНЕП („United Nations Environment Programme“), одмах после НАТО бомбардовања СРЈ такође су обавили мисију за процену угрожености животне средине услед агресије. У поменутом извештају је призната угроженост животне средине у четири такозване „вруће тачке“: у Новом Саду, Панчеву, Крагујевцу и Бору. Узнемиреност међународне јавности због појаве такозваног „Балканског синдрома“, у лето 2000. године, приморала је представнике УНЕП-a да се поново позабаве последицама коришћења муниције са осиромашеним уранијумом по животну средину. У новембру 2000. године експерти УНЕП-a су обавили мисију за процену угрожености животне средине на 11 локалитета на КиМ. Извештај је публикован у априлу 2001. године. У поменутој мисији нису, међутим, учествовали југословенски експерти.
Но, по речима нашег саговорника, примаријуса др Радомира Ковачевића, токсиколога, дугогодишњег начелника Центра за радиолошку заштиту Института за медицину рада и радиолошку заштиту Србије, данас, 13 година после НАТО агресије, знамо да су  последице бомбардовања СРЈ осиромашеним уранијумом по здравље становништва и животну средину, много трагичније него што је и један извештај до сада показао.

[restrictedarea]

ОУ емитује радијације алфа типа, али увек има и примеса са радијацијама бета и гама типа. Велику опасност по здравље представља, кажете, удисање ОУ.
Највећу могућу опасност по здравље представља управо инхалација, удисање свих штетних честица, па и оваквих. Уранијум је елеменат са веома специфичним својствима, а једна од најзначајнијих особина  је пирофоричност, тј. самозапаљивост. Приликом удара у тврде баријере веома лако се пали стварајући огромну количину уранијумских оксида. Кинетичка енергија коју честица поседује доводи до лезија (деструкције) виталних органела сваке ћелије, реметећи све физиолошке процесе у ћелији и на тај начин изазива најчешће иреверзибилно (неповратно) оштећење таргетованих (погођених) ћелија, а консекутивно и кумулативно пропадање ткива и органа, па чак и органских система. Најрањивији су органи који су физиолошки најактивнији, а то су готово сви витални органи и скелет, јер се уранијум, механизмом јонске измене, фиксира у костима и одатле трајно ирадира коштану срж у којој се одвија хематопоеза са најтежом последицом у виду малигних болести крви типа леукемија… Такође, генотоксичан је и  уколико погоди ћелију герминативног епитела доводи до аномалија које се манифестују на потомству чак и до 60 генерација после погођене прве генерације, а то значи после 1.800 година, јер је просечни индивидуални репродуктивни век 30 година.

Др Мартино Грандолфо (физичар, директор главног Истраживачког здравственог института и члан комисије „Мандели“), међу првима је упозорио јавност да је открио огроман број случајева лимфома Хочкин, код њихових војника, тврдећи да их проузрокује уранијум.
Узнемиреност међународне јавности због појаве такозваног „Балканског синдрома“, у лето 2000. године, „бацила“ је у транс читаву планету. Термин ,,Балкански синдром“ управо је дошао из Италије.  Имам књигу, то је једина у Србији, коју сам добио из Рима, одмах по изласку из штампе, под називом ,,Онколошка превентива повратника са Балкана“. У њој је објављено, уз програм који би требало примењивати њиховим војницима приликом циљаних прегледа, и првих 13 смртних случајева од малигних болести, укључујући и неколико од Хочкиновог синдрома. Потом је отворена парламентарна расправа, и расправа у Сенату, а сама Берлусконијева влада је због тога у два маха била озбиљно уздрмана. Данас је довољно отворити Интернет и видеће се да је у Италији до сада неколико десетина војника умрло, њих неколико стотина оболелих. Неколико десетина деце, која су потомци тих војника, рођено је са тешким урођеним манама. НАТО то и даље крије од италијанске јавности.

Од последица дејства ОУ, до сада је оболело и умрло преко 300 хиљада америчких  маринаца који су били у мировним мисијама по свету. Колико је, према вашем сазнању, оболело и умрло војника, полицајаца, цивилног становништва на подручју Србије?
Србија, нажалост, ни о овоме није обавештена. Наравно да постоји статистичка евиденција – она, додуше, није савршена, јер Србија нема информациони здравствени систем, комплексан и свеобухватан – али се ти подаци не откривају јавности. Међутим, неопходно је истаћи да су лажне дилеме да ли је уранијум канцероген, јер сви радиоактивни елементи су на ИАРЦ листи канцерогених супстанци систематизовани у прву категорију. Све информације о повећаној учесталости, порасту броја малигних обољења у Србији апсолутно су тачне, само што би требало некако доћи до података Републичког завода за статистику и надлежних регионалних завода за заштиту јавног здравља. Као алармни пример требало би узети саопштење од Онколошког диспанзера из Врања, за Пчињски округ из 2006. године, којим је објављено да је 2005. године утврђено како је малигних болести 12 пута више него што је то било 1995. године. Такође, у Србији, и то без Косова и Метохије, 1981. године оболелих од малигних болести било је око 10.000, а 2011. око 41.000 (од којих је умрло око 30.000). Дакле, за тридесет година број оболелих од малигних болести се учетворостручио!

Истраживања домаћих и међународних експерата потврдила су да је НАТО 1999. године на простору СРЈ користио муницију са осиромашеним уранијумом. Али, водио се и хемијски и биолошки рат. До каквих сте сазнања дошли?
Данас је софистицирано четири типа оружја. Изузев биолошког оружја, применили су све остало чиме располаже савремена цивилизација. Дакле: хемијско, конвенционално и нуклеарно. А управо су хтели да њихова муниција делује најмање тројако: комбиновано, кумулативно и синергијски. Баш као што је и њихово тројство бешчашћа: похлепа, профит, престиж. Ни распећа не би било да нема тројства: Јуда, Пилат, Кајафа. Себи су наменили престиж, а Србима еутаназију и лешеве. Конвенционалног оружја, у виду разноразних пројектила, испалили су око 25.000 тона, што је еквивалентно за две и по атомске бомбе којом су збрисали Хирошиму 6. августа 1945. године. Име бомбе било је ,,Мали дечак“! Замислите лицемерје овог еуфемизма! Испалили су, према сопственом признању, 31.000 пројектила од осиромашеног уранијума, калибра 30 мм и тежине 297 грама;  процене наше војске су да је испаљено 45.000-51.000 пројектила, док руски стручњаци тврде да је испаљено око 90.000 пројектила. Међутим, приликом деконтаминације терена нађени су пројектили много већег калибра и тежине. Разарајући нашу хемијску индустрију ослободили су велике количине опасних хемијских материја. НАТО је признао 112 локација, мада смо ми открили и 113. Са локација које су под фактичким српским суверенитетом (Братоселце, Рељан, Боровац, Пржар), дошло је до исељавања становништва.

Да ли располажете подацима које су локације, и у којој мери, деконтаминиране?
Деконтаминација је обављена на укупно пет локација. То су полуострво Луштица у Црној Гори, где је НАТО признао да је испалио 400 наведених пројектила. Од почетка 2002. године у више махова обављена је деконтаминација четири поменуте локације на југоистоку Србије, а остатак од 107 локација које су на територији Косова и Метохије, нажалост, нису ни такнуте, изузев чишћења неексплодираних пројектила на површини тла које је прикупљала српска војска за време вођења борби.

Праћење угрожености животне средине (ваздуха, воде, земљишта, биљног и животињског света) хемијским и радиоактивним дејством осиромашеног уранијума је, тврде руски радиолози и војни стручњаци за деконтаминацију, обављано несистематски. Зашто?
Било је тако за време вођења борби и непосредно по престанку бомбардовања, јер је систем радиоеколошког мониторинга за територију Србије успостављан од 1957. године и није подразумевао случај ратне агресије. Да се успостави континуирани радиоеколошки мониторинг требало је времена и средстава за опрему, кадар, мрежа мерних места…

У поменутом процесу четворомесечне деконтаминације учествовало је 15 стручњака, који су на почетку били потпуно здрави, а лекар тима били сте ви. Иако је примењивана заштитна опрема, после деконтаминације они су имали здравствене промене. Поред свих мера обезбеђења код 90 одсто особа дошло је до промена у генетском материјалу и белим крвним зрнцима. Шта се десило са тим људима?
Први пут у историји света започета је стручна и научно компетентна деконтаминација, и то у Црној Гори на полуострву Луштица – Рт Арза, 2001. године од фебруара до јуна месеца. Био сам службени лекар те екипе, коју су чинили официри Војске Југославије, представници нуклеарног Института из Винче и представници научних институција из Црне Горе. За ту прилику креиран је специфичан програм по којем су прегледани сви људи који су били егзаминатори на том задатку, и то пре почетка извођења радова и после завршетка радова. Обрадом свих резултата испитивања и компарацијом од оба пута утврђене су аномалије које наводите на генетичком и хематолошком материјалу, али је интерпретација резултата узела у обзир и ефекте вирусних инфекција, јер је у том периоду избила епидемија грипа, а познато је да су и вируси мутагени агенс. Рад „in extenso“, што иначе није уобичајено, али био је веома значајан и квалитетан, објављен је у трећем УНЕП извештају. План је био да се прегледи тих људи обаве по трећи пут и да се узорци биоматеријала за радиотоксиколошку обраду пошаљу ,,на слепо“ у три лабораторије (Шведска, Русија, СРЈ), ради компарације и потврђивања добијених резултата. То није учињено, јер те људе, нажалост, више нисмо видели! Представници Србије, изузев оних из Винче, због складиштења нуклеарног отпада елиминисани су из даљег посла! Такође, сећам се да су ми ти људи тражили да кроз исти програм пустим и једног од сталних житеља са тог подручја, иначе угоститеља, што сам и учинио, а његови резултати су били најгори. Недавно сам чуо да је пре неколико година и преминуо.

Чланице НАТО-а су одбиле да пруже материјалну помоћ за деконтаминирање. Свака држава у свету би у нашој ситуацији одавно оформила национални програм за адекватну санацију читавог загађеног терена, а не само дела, јер, како напомињете, за вађење 44 чауре потрошено је чак 87, 3 милиона динара.
Помоћ целокупне међународне заједнице, нажалост, изостала је. Од НАТО-а није било реално очекивати помоћ, него га је требало натерати да плати ратну одштету. У праву сте кад кажете да би свака држава на свету израдила национални програм за комплетно решавање проблема који је застрашујућих димензија. Тако нешто има и Србија. Реализације, нажалост, нема. А зашто је то тако, требало би питати српску Владу. Неколико високостручних институција у Србији се континуирано бави овим послом и проблемом, а  резултати свих испитивања постоје, и у адекватној форми званичних извештаја се достављају Влади Републике Србије. Влада је обавезна да обавештава јавност Србије и света, с обзиром на димензију проблема. Штавише, свака институција или личност на положају која не објави релевантне податке значајне за јавност, подлеже санкцијама и кривичној одговорности по том истом законодавству. Цена коју сте навели илуструје управо величину штете и трошкова потребних за решавање само једног сегмента проблема, јер за правилну деконтаминацију једног квадратног километра потребна је сума од две милијарде долара, а правилна деконтаминација значи склонити сву муницију неексплодирану и фрагменте (слој земљишта и до метра дебљине), а потом извршити рекултивацију средине засађивањем адекватних биљних култура. Тежину српске ситуације најбоље је оценио још 2002. године, на Самиту светских државника, тадашњи председник СРЈ др Војислав Коштуница, истакавши за то четири фактора: десетогодишње ратовање (иако Србија није била у рату), десетогодишње санкције (које и даље трају бесмисленим условљавањима), агресију НАТО-а на СРЈ 1999. године и осиромашени уранијум као веома скупу последицу.

Недавно је упозоравајуће и бурно реаговао и др Душан Станојевић, професор „Медицинског факултета“ у Београду и директор ГАК „Народни фронт“ који се вратио са КиМ. Он тврди да је од ОУ најугроженије становништво на КиМ и да је српски народ ушао у епидемију канцера.  
Професор Станојевић већ дуже време реагује хуманистички, филантропски и стручно. Наступа као гинеколог, полазећи од чињеница које су њему као гинекологу доступне. Неплодни бракови, спонтани побачаји, мртворођена деца, деца рођена са тешким манама, епидемија карцинома разбуктала се, аномалије генетичког материјала су вишеструко увећане (10-20 пута). То је само део патологије нације, али најтежи и најболнији. Понашање др Станојевића потврђује став да је српским лекарима место са својим народом и да Срби имају таквих, иако је, нажалост, много и „оних“ других.

Станојевић је одлучио да обавести Светску здравствену организацију о катастрофалним подацима са КиМ. Какву помоћ можемо да очекујемо и да ли је СЗО икада имала „слуха“ за здравствено стање становништва у Србији?
Какво разумевање и помоћ од СЗО можемо да очекујемо? Сетимо се само „лекара без граница“ и првог међу њима, Бернара Кушнера. Сетимо се вивисекције  наживо Срба и трговине њиховим органима, најсвирепијих мучења и злостављања Срба на Косову и Метохији, у Албанији, Хрватској, БиХ. Да ли се СЗО икад огласио? Па забога, никада се није огласило ни „Српско лекарско друштво“, „Лекарска комора Србије“, „Српска академија наука“ (част изузецима)! Давно нам је највећи српски песник са Ловћена оставио стих „племе моје сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља“.

Број деце оболеле од рака на КиМ, према последњим подацима, повећао се за 107 одсто! Срби су биолошки угрожени, али и Албанци. То тврди  и већина лекара на КиМ. Да ли код вас на Институту за радиолошку заштиту, помоћ, осим Срба, траже и тешко оболели Албанци?
Имали сте прилику да видите на телевизији, чак на „Б92“, да у Србији од рака годишње оболи 300 деце и да се траже станови у Београду за привремени смештај родитеља и родбине док трају испитивања и лечења. Потресно делују албуми слика оболеле деце из Ирака, он је први пут бомбардован овом муницијом 1991. године. У Багдаду, који је потпуно уништен је, нажалост, отворено и само дечје гробље, што историја човечанства до сада није познавала. На Косову и Метохији ситуација је много гора од остатка Србије. Извештај Европске комисије „Даља подршка коришћењу земљишта“, завршен у јануару ове године, обухватио је истраживање загађености пољопривредног земљишта под надзором професора Волфганга Спира. У извештају пише да конзумирање воћа, поврћа, меса или млечних производа, путера и сира којима се хране грађани Косова може да има смртоносне последице.

Да ли ће икада неко у Србији да одговара због криминалне неодговорности према здрављу нашег становништва? Колика је одговорност некадашњег министра здравља Томице Милосављевића?
Сигуран сам да је дошло време за полагање рачуна. Мораће да се одговара. Тако нешто не застарева. Данас у Србији радници секу прсте, закивају шаке, јединци мајкама одсецају главе, мајке бацају своју децу кроз прозоре вишеспратница, породице чине колективна самоубиства из очаја и безнађа. Томица Милосављевић је једном на некој телевизији рекао да је пред нацијом четири  пута полагао заклетву. Шта је учинио? Да ли га је неко чуо да је икада изговорио реч уранијум, „агресија НАТО-а“ или барем „бомбардовање“ Србије?

Чега се плаше они који одлучују о оцени степена здравствене заштите становништва?
На то питање вам је одговорио Његош стихом  „не бојим се од вражјега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега“. А данас, „Велики брат“ их, после издатих заповести, посматра и прати. А они, и једни, и други, не знају да новцем увек можеш да купиш човека, али никад не можеш да купиш народ.

Употреба муниције са осиромашеним уранијумом, према међународним прописима, може се квалификовати као ратни злочин.
Када је некакав правник, вероватно велики Србин, Тибор Варади, поднео тужбу за ратну одштету против неких осам држава, не туживши НАТО као субјективитет, који је тада имао 19 држава чланица, било је јасно каква је судбина такве тужбе. За мене је то било много више, намера српског квислиншког естаблишмента да се злочин НАТО-а заташка, њима опрости, а Србима наметне колективна кривица и амнезија, српска нација демонизује, чак и виктимизује. Српски јунаци постадоше издајници и злочинци, а педери и мрачне душе постадоше патриоти, како рече Владислав Петковић Дис у песми „Наши дани“. Сигуран сам да долази дан када ће се ово квалификовати као ратни злочин и поднети ваљана тужба против правог починиоца за ратну одштету.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Светлост и топлина

    То су пријатељи садашњег „краља Ибија“ званог „жути“ диктатор.
    Њих је ишао да моли да му дају фоељу „председника“ србије.
    Мислио је да је лако владати са народом који је доведен до
    борбе за опстанак и голо преживљавање.Свесно се манипулише.
    Све задатке врхушке која жели да влада планетом – испуњава,
    јер је принуђен то да ради,иначе оста без богатсва и главе.
    Дружину чини и онај „продавац људских органа“ у Приштини у
    заједници са западном међународном мафијом.Дејства уранијума
    су све видљивија по све већим епидемијама леукемије и рака
    који се намерно лече погрешно.Јер, лек је у природи за све
    болести.Зрачење и цитостатици само убијају,они не лече.У
    свему се налази МАФИЈА.Ови на власти су у колективном „злочиначком“ подухвату над сопственим народом.А боре се за
    НОВИ МАНДАТ мало подужи по обичају,а на наш РАЧУН.




    0



    0
  2. Malo ko danas u Srbiji pominje to besomucno bombardovanje.Svima se nekako zuri u vojne misije i ubijanje civila u Aziji zarad NATOa. Najveci zlocinac Djindji, kojin je trazio da se bombarduje jos vise, dok on ne dodje na vlast, je nazalost u Srbiji slavljen kao heroj i vizionar. Ne mogu da shvatim da je Vucelic bio u drugarskim odnosima sa njeme. Da su zajedno slavili i senlucili. Jel to istina, Vucelicu?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!