„Доктор Д.“: Постати „неки други човек“

Пише Рашко В. Јовановић

Инспирисан прозом Р. Л. Стивенсона, али пре свега подстакнут судбином оптуженика Трибунала у Хагу, Горан Марковић је написао и режирао комад „Доктор Д.“, чија је премијера изведена у Београдском драмском позоришту

 

Горан Марковић, филмски и позоришни редитељ, досад је написао  седам драмских текстова, а у неколико драма бавио се и питањима идентитета. Такав случај је и у његовом најновијем комаду, осмом по реду, „Доктор Д.“, у којем обрађује тему двојства личности. Како је сам назначио, идеју за њега је добио после поновног читања романа шкотског списатеља Роберта Луиса Стивенсона „Необични случај доктора Џекила и господина Хајда“.У драми Горана Марковића међутим нема много „стивенсоновске“ фантастике: он се, по свему судећи, за тему удвајања личности инспирисао животним удесима појединаца који су узмичући од оптужница Трибунала у Хагу мењали властити идентитет,  успевајући да тако проживе и десетину година.

ДОГОВОР СА „ЂАВОЛОМ“

[restrictedarea]

Више је него очигледно да драма обрађује „случај“ др Радована Караџића и његов живот у својству др Дабића. За разлику од Стивенсоновог др Џекила, који се из научничке радозналости упушта у удвајање личности, Марковићев јунак то чини зато што мора, а на основу договора са прогонитељима под чијим се притисцима морао повући из политичког живота. Да то обећање не испуњавају, сазнајемо већ у првој сцени драме. Главни лик означен је једноставно као К, док из саме радње дознајемо да је преименован у др Драгића, који ће под тим именом деловати као стручњак на подручју алтернативне медицине и радити на проблемима исцељења душе, заправо психичких болести. Када почне да се бави исцелитељском праксом, др Драгић доживеће неповерење и оспоравање од других, поготово од назови стручњака, какав је магистар Шукало, уредник ревије која пропагира здрав живот и значај алтернативне медицине. Међутим, невоља настаје од тренутка када К почне да верује како му је заиста пошло за руком да постане неко други, и то неко ко је бољи од онога што је био пре!  На тај начин он искаче изван  схеме предвиђене договором са „ђаволом“, у овом случају ради се, ако се добро сећамо, о америчком изасланику  Ричарду Холбруку. У драми тај договор спроводи параполицијска организација.
У драми „Доктор Д.“ Горан Марковић преплиће неколико жанровских елемената –  почев од оних који припадају  психолошкој и условно речено филозофској драми, преко заплета зачињених као у некаквом политичко-љубавном трилеру, све до ситуација које нас уводе у комедију и доводе до апсурдне ситуације. Све је то  драматуршки ефектно „упаковано“, све тече глатко, некад и предвидљиво, што драму и лишава могућног дубљег филозофског разматрања и уопштавања,  па и сваког заоштравања, будући да у призору у којем може доћи до истинског сукоба када се на сцени појави  главом и брадом прави Драгић, драма склизне у комедију. Комичних елемената има и у приказу манифестација Академије за алтернативну медицину.  Такав поступак навео нас је да асоцирамо пре свега на Хавелове или Кундерине комаде и разрешења која смо у њима сретали, али и на поједине Нушићеве комедије.

ИЗБЕГАВАЊЕ ИСТИНЕ О ТРИБУНАЛУ
Истине ради, писцу се не може замерити да није успео да створи занимљиво драмско штиво, које ће и у позоришту имати захвалне гледаоце све док траје делатност Трибунала у Хагу. Међутим, да би то постигао он се свесно одрекао трагичне истине о погубном деловања хашког Трибунала, политичке институције која правно дејствује по америчком диктату, што се јасно може сагледати управо на суђењу Радовану Караџићу. Ово је представа која о потрази за оптуженима пред Трибуналом у Хагу, иначе предодређеном да суди Србији и Србима, говори на ведар, скоро забаван начин. Како је почело, сва је прилика да ћемо о овој тематици гледати и мјузикле! Упркос  „европски оријентисане“ званичне политике, тешко да је у нашем позоришту уопште умесно на овакав начин обрађивати ту тему!
Као редитељ, Горан Марковић добро се сналазио крећући се кривудавом жанровском линијом свога дела. Главну улогу, лик К, који постаје др Драгић, тумачио је Драган Петровић Пеле испољивши велику сналажљивост, чак и лежерност  у променама израза – почев од маске и мимике, па до ставова и свеукупног понашања. После сваког преображаја деловао је сасвим природно и убедљиво. Слободан Бода Нинковић играо је оригиналног Дарка Драгића успевши да у пуној мери, каткад еруптивним наступом и ставом,  дочара елементарност његове вибрантне личности. Срђан Дедић је интерпретацијом  магистра Шукала, доследно применивши фин карикатурални поступак, дочарао амбициозност и у исти мах завист једног уредника здравственог часописа. Саво Радовић у улози професора Убавкића начинио је ефектну карикатуру савремених „стручњака“ за различите видове алтернативног  лечења разних болести. Павле Пекић као Официр и Драгиша Милојковић у улози Курира доследно и са фино оствареном немом, заправо безизражајном мимиком отелотворили су две карактеристичне полицијске фигуре. Слободан Ћустић играо је Газду – власника угоститељског локала у који је навраћао прерушени др Драгић. Осим тога што је показао да уме гудити и певати уз гусле (певао је актуелне народне песме о Караџићу), Ћустић је пробраним изражајним средствима дочаравао угоститеља који „уме“ са гостима.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *