Ђурђевданско раскршће

Пише Никола Врзић

Србија ће за месец и по дана гласати на парламентарним и локалним изборима, али се још не зна ни колика је та Србија која ће гласати, нити где ће је после мајског гласања и даље бити. А када се оконча битка у врху Демократске странке, и ДС-а са коалиционим партнерима из СПС-а и ЛДП-а, сазнаћемо и да ли ћемо на Ђурђевдан гласати и о председнику Републике…

Тачно у подне, у уторак 13. марта, председник Србије Борис Тадић потписао је Одлуку о расписивању избора за народне посланике. Па је за њим Славица Ђукић-Дејановић, председница Скупштине Србије, за исти дан, 6. мај, расписала локалне изборе, а њен колега из Скупштине Војводине, Шандор Егереши, и покрајинске изборе. И тим су својим потписима отписали или себе, или Србију. Ко је отписан знаћемо већ 6. маја увече, када се оконча гласање о томе како живимо. Ако нам је у ове четири године, од формирања владе Мирка Цветковића, било добро, гласаћемо да нам буде још боље, за још више њих, који су нам омогућили да нам буде овако добро; гласаћемо за наставак овог пута на чијем крају више неће бити ни Србије, ни нас, али ће зато они бити распевани, насмејани и разиграни као што су били у протекле две недеље, у Бриселу и на Београдском сајму. Или ће Србија, ипак, на свом ђурђевданском раскршћу, суочена са избором између наставка убрзаног пропадања и државе и наших новчаника, и покушаја да се том пропадању супротстави, рећи да јој је доста њиховог смеха и игре над нашом пропашћу?
Већ и сам начин на који су избори расписани сведочи да је власт и те како свесна да ће морати да се послужи свим средствима да би и после 6. маја они наставили да се смеју на наш рачун. Ма шта показивала наручена, фризирана испитивања јавног мњења која би требало да нас убеде да се не надамо било каквој промени, јер је, тобоже, једино питање да ли ће ДС имати 25 или 30 одсто гласова, у зависности од тога да ли ће евро до избора да скочи само пет или свих десет динара, СПС 15 или који проценат више, само ако Ивица Дачић још који пут каже да ће се за српски Космет борити тако што ће Србе гурнути још дубље у окове полиције Хашима Тачија, ЛДП и преко 10, ако се Вук Драшковић на Равној Гори изљуби са Јовом Капичићем… Проналазимо, наиме, известан несклад између ових тврдњи, да владајуће странке у збиру данас стоје боље него 2008, и резултата тих истих анкета који показују да је убедљива већина нас  незадовољна, ма бесна због ситуације у којој под њима живимо већ четврту годину; несклад између тврдњи да странке које се залажу за улазак Србије у Европску унију могу да рачунају на 90 одсто гласова, а да истовремено, по тим истим анкетама, мање од половине грађана Србије подржава тај наш улазак у ЕУ. Или су српски бирачи, заиста, толико шизофрени?
Елем, начин на који су избори расписани. Најпре, расписани су пред сам истек законских рокова (уторак, 13. март, био им је последњи дан да то учине), а заказани на доњој граници рока који даје Закон о избору народних посланика (члан 26: „Од дана расписивања до дана одржавања избора не може протећи мање од 45, ни више од 90 дана“). Што ће рећи да су учинили све да би предизборна кампања трајала што краће, из бриге да не слушамо баш дуго колико тешко живимо, јер бисмо у то могли и да поверујемо.

ЗАКУПЉЕНА РРА

А за том, сасвим намерно скраћеном кампањом, наступа Републичка радиодифузна агенција. Ма, сигурно ту није било никакве координације. Својим „Општим обавезујућим упутством“ РРА је прописала да кампање на радију и телевизији, практично, има да нема; изборне листе моћи ће да закупе максимално пет минута дневно, у оквиру максималних 90 плаћених минута на дан. А ни ти минутчићи неће смети да се емитују у ударним терминима (од 6 до 9 сати ујутру, односно од 15 до 19 на радију и од 19 до 23 сата на телевизији). Да народ и не примети да му се ближе избори, и не дај боже да дође у прилику да чује шта имају да им кажу они којих и иначе нема у медијима. За то време, наравно, незакупљеним минутима предизборног ТВ програма дефиловаће хорде закупљених аналитичара – они су, ево, већ почели да нас убеђују да је нова влада ДС-а сасвим извесна – и државни функционери да се похвале својим силним успесима из ове четири године. Али то се, наравно, неће бројати у минуте закупљеног телевизијског програма, већ у купљене телевизије, но РРА о томе није издала „Опште обавезујуће упутство“…
А на све то, после очигледно пажљивог калкулисања око датума избора, проценили су и да им је боље да што мање тог народа изађе да гласа. Па су, зато, изборе и заказали за 6. мај, на Ђурђевдан, рачунајући да ће због те велике српске славе излазност бити мања него што би иначе била. Јер су свесни да им мобилизација бирачког тела, којој су прибегавали на свим досадашњим парламентарним изборима (уз опипљиву подршку Американаца, кроз „изађи-и-гласај“ кампање), овога пута може донети само штету.
Но макар су неке ствари ове, 2012. године, јасније него што су биле 2008, уочи претходних парламентарних избора. Не, не мислимо на то што су у међувремену, заклињући се у Србију, од Косова безмало направили државу, нити што се њихова политика „и Косово и ЕУ“ окончала потписима Борка Стефановића под споразуме у Бриселу; не мислимо ни на то што смо, од силног просперитета који су нам обећали, са јаког другог места по просечној плати у региону (једино је у Хрватској била већа), доспели на убедљиво последње место, при чему су и у Албанији, и у Македонији, и у Босни и Црној Гори, плате у овом периоду константно расле, а само у Србији константно опадале.

ДС, СПС и ЛДП
Већ мислимо на то што је, данас, сваком потенцијалном бирачу ДС-а, СПС-а и ЛДП-а јасно за какву коалицију гласа. Оно што су 2008. године брижљиво сакривали, а што су нам Викиликсове депеше убедљиво раскринкале – да је коалиција ДС-а и СПС-а, уз подршку ЛДП-а кад год затреба, договорена добрано пре него што су избори одржани – сада се и не крије. Још крајем јануара Душан Бајатовић (СПС) изјавио је да им „не би сметало да у тој влади учествује ЛДП. Можда би баш савез СПС-а и ЛДП-а могао да уравнотежи српску политичку сцену“, на шта му је потпредседник ЛДП-а Иван Андрић реплицирао да против тог савеза нема ништа: „За нас је кључно питање шта ће се радити после ових избора, а не ко ће радити…“ А такву нам је комбинаторику, најзад, обећао и шеф ДС-а Борис Тадић, овог викенда на седници њиховог Главног одбора, рекавши да та странка „неће правити будућу владу са члановима СНС-а, ДСС-а и СРС-а“. Што ће рећи да са свима другима хоће. Тако да је глас за ЛДП глас за СПС глас за ДС. Ко гласа за Ивицу Дачића, гласа за Вука Драшковића, ко гласа за Чедомира Јовановића, гласа за Вука Јеремића, ко гласа за Драгана Ђиласа, гласа за Милутина Мркоњића… И тога је Србија данас, за разлику од 2008, потпуно свесна. И отуда Борко Стефановић – да ли као функционер ДС-а или као бриселски борац за српски Космет, није сасвим јасно – и може да, на питање „како то да не искључујете сарадњу са ЛДП која се залаже за преокрет државне политике и прихватање Ахтисаријевог плана“, одговори да је „свакако лакше улазити у савез са странкама које имају став и јасну политику, него са онима који су потпуно празни“.
И негде на том трагу би требало потражити и одговор на питање хоће ли (и) на Космету бити одржани локални избори када и у остатку Србије (иако би ову једначину, заправо, требало обрнути: не буде ли власт спровела локалне изборе на Космету, то ће значити да је суспендовала и Устав Србије, и законе, и нашу слободу да бирамо и будемо бирани. Па због тога губи привилегију да буде смењена на изборима и следује јој оно што следује свим узурпаторима). У сваком случају, Славица Ђукић-Дејановић расписала је локалне изборе на читавој територији Србије, укључујући дакле и Космет. Међутим, казала је председница Парламента и ово: „У складу са Резолуцијом 1244 СБ Уједињених нација, Влада Републике Србије ће у сарадњи са УНМИК-ом предузети све неопходне радње у вези са изборима на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија“.

ПРЕВАРА КОСМЕТОМ
Шта то заправо значи? Значи да намеравају да ураде баш оно на шта је, у вези са локалним изборима на Космету, „Печат“ пре три недеље упозорио: „Изборе ће можда и расписати, али их неће одржати (…) А таквим ће генијалним наумом, да распишу, али да не одрже изборе на Космету, мисле, удовољити и Уставу Србије и својим западним пријатељима“. Баш такав је сценарио, пре неколико дана, предвидела и приштинска „Коха диторе“, објавивши своја сазнања да ће „Србија на Косову организовати парламентарне и председничке изборе, али не и локалне, што ће председник Србије Борис Тадић оправдати Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН или техничким немогућностима“… Е, управо то је ове среде потврдио Оливер Ивановић, државни секретар у Министарству за КиМ; изјавио је да „одржавање избора у покрајини, посебно локалних, у великој мери зависи од УНМИК-а“, те да ће „тек после мишљења УНМИК-а да ли је одржавње парламентарних и локалних избора на Косову у складу са Резолуцијом 1244 УН или не, бити познато у којој мери је, и да ли је уопште могуће одржати изборе на Косову (…) Уколико УНМИК одбије да помогне у политичком и логистичком смислу, Београду ће бити веома тешко да организује изборе, поготову локалне и посебно јужно од Ибра“. А тај, одједном толико важни УНМИК – спомињемо ово узгред, тек да бисмо додатно раскринкали бешчашће њихових намера –  „Београд још није контактирао у вези са организацијом избора на Косову“, изјавио је портпарол ове мисије Оливије Салгадо.
Зар они заиста мисле да нам је памћење толико кратко? Па, функционер ДС-а Оливер Дулић, као тадашњи председник Скупштине Србије, расписао је локалне изборе на Космету у мају 2008. године. Тадашња Влада Србије, у којој су ДС и Г17 имали већину, усвојила је Одлуку и Упутство за спровођење локалних избора на територији АП Косово и Метохија. Како се тада нико није досетио да се српским изборима крши Резолуција 1244? Што се, тобож неопходне, дозволе УНМИК-а тиче, споменута Одлука и Упутство из 2008. године га и не спомињу. Изборе је Србија спровела без те мисије. Како је то, одједном, УНМИК постао толико важан? Штавише, и те 2008. године УНМИК се противио организовању локалних српских избора; тадашњи шеф УНМИК-а Јоаким Рикер је одлуку Београда да 11. маја 2008. године на Космету организује локалне изборе назвао „нелегалном“ и „неприхватљивом“. А УНМИК царина је пленила изборни материјал, картонске параване, УВ лампе, спрејеве… Па су избори ипак одржани. И још: ова је Влада Србије, актуелна влада Мирка Цветковића, и после те 2008. године организовала ванредне локалне изборе на Космету; године 2009. за одборнике Скупштине града Приштине и скупштина општина Пећ и Лепосавић, и 2010. године у Косовској Митровици и Новом Брду.
Дакле, зашто су могли да организују локалне изборе на Космету и 2008, и 2009, и 2010, а не могу 2012. године? Зато што су им тако рекли западни владари Србије, у чије су име Тадић, Дачић и остали, 2008. године постављени да нам буду окупациони намесници. Ево: „САД настављају да подржавају суверенитет и власт Косова на целој територији. Локални избори које су организовале српске власти по српском закону, довешће до избора представника који неће имати никакву власт у оквиру косовских институција и закона“ (Мери Ворлик, амбасадорка САД-а у Београду). „САД се противе одржавању локалних избора на северу Косова који нису у складу са косовским законима, и званичници који би на њима били изабрани не би имали било какав легитимитет (…) Потребно је одржати локалне изборе на том простору, али у право време и по законима Косова“ (Филип Рикер, заменик помоћника државног секретара САД-а). „Организовање српских локалних избора на Косову готово да нас неће довести ближе дијалогу, него ће заоштрити ситуацију и реторику, и то нас неће водити решењу“ (Самуел Жбогар, специјални представник ЕУ на Косову). „За Србију би одржавање општинских избора на територији Косова било у супротности са међународним правом“ (Дејвид Лидингтон, британски министар за европска питања). „За Брисел неће бити проблем што је Србија 13. марта расписала локалне изборе на Косову, али ће бити проблем ако они буду одржани (…) Ова одлука (о расписивању избора на Космету) је, по мом мишљењу, донета у предизборној грозници и ја је као такву и схватам. Видећемо докле ће у том правцу и догурати, ако смем тако рећи“ (Јелко Кацин, известилац Европског парламента за Србију)…
Стога. Не одрже ли се локални избори на Космету, неће више бити никакве дилеме (то јест, ако је уопште и има): Србија јесте окупирана земља, а Тадић, Дачић и њихови савезници јесу квислинзи, зато што Србијом управљају по налозима оних који су нам земљу окупирали.
И баш тако, као на сукоб међу квислинзима око тога ко ће бити већи квислинг, и требало би гледати на оно што је одједном испројектовано да буде највеће питање ђурђевданских избора; хоће ли, истовремено са парламентарним и локалним, у Србији бити одржани и донекле преурањени председнички избори? Врх Демократске странке се, као, премишља већ данима, Ивица Дачић и Чедомир Јовановић се обједињеним изборима противе. Њихова је рачуница јасна (и сведочи колико су, заправо, несигурни око својих изборних шанси): Борис Тадић, као председнички кандидат ДС-а, привући ће гласове оних који наседну на сејање страха од доласка опозиције на власт, и шта ће онда да преостане за Ивицу и Чеду? Дачић, чак, покушава да уцени Тадића; прети да би Славица Ђукић-Дејановић, као в.д. председника државе кад Тадић поднесе оставку, председничке изборе могла да закаже и за неки други датум, усред лета например, а не за 6. мај, и одоше онда доврага Тадићеве изборне шансе… Или, то, Дачић само блефира, јер добро зна да уцене могу да оду и у супротном смеру, а једни о другима понајбоље знају шта су (нам) све радили у ове четири године.
Тако да је право питање, ипак, шта се дешава у врху ДС-а? Или су се већ све договорили о расписивању председничких избора (у нади да је Тадић и даље популаран, и да ће својом популарношћу повући за собом и све остале надасве популарне демократе, од Јелене Триван до Душана Петровића), али ћуте да би опозиционе противкандидате довели у потпуни цајтнот. Или заиста не могу да се договоре, што значи да се у врху ове странке одвија прави мали рат.

ПРЕДСЕДНИЧКА ДИЛЕМА
За Бориса Тадића је, наиме, ово најбољи тренутак за председничке изборе, из простог разлога што ће му сваки други бити најгори. Јер би само ђурђевданском победом на истовременим парламентарним и председничким изборима могао да се осигура да ће наставити да влада на начин на који је навикао у ове четири године, значи мимо Устава и без икакве контроле. Чак и победа ДС-а, без његове личне победе, не би могла да му гарантује очување садашње позиције до редовних председничких избора, пошто ће му страначки барони тешко дозволити још једног Мирка Цветковића поред кога ће, узурпацијом својих уставних овлашћења на рачун премијера, моћи да се бави и Косовом и женским правима, и „Фијатом“, и малим и средњим предузећима, и елементарним непогодама, и промрзлим пилићима… А и ко му (Тадићу) гарантује да ће странка да упрегне све своје капацитете у одвојеним председничким изборима, као што ће то учинити овог Ђурђевдана? У случају пораза ДС-а на парламентарним изборима, наравно, његова би председничка позиција постала још слабија. Не само у држави, већ и у странци.
Ово поготово, јер је очигледно да му се, пред очима, спрема наследник. Ко је гледао последњи „Утисак недеље“, јасно му је. Драгану Ђиласу током емисије нису успели да нађу ману, а Тадића су пустили да, као циркусант, игра колце и прича вицеве о мачкама и пијаним мишевима… Ђилас се у Крагујевцу потом хвали својим успесима у Београду, и пита зашто и у остатку Србије није као и у његовом граду, Ђилас преко „Блица“ захтева департизацију јавних предузећа (написао је, ехеј, и предлог закона!), Ђилас већ месецима у Београду спроводи теренска истраживања која и не питају како стоји Тадић, него само Ђилас…
Али ђурђевданско је раскршће прилика да Србија и Тадићу, и Ђиласу, и Дачићу, и Јовановићу, покаже да јој је нагон за самоодржањем јачи од њихових ситних превара, крупних обмана и уских интереса који су свачији, само нису наши. Ово нису обични избори. Ово је, ако не будемо паметни колико и храбри, последњи пут да Србија гласа, Србија у облику који познајемо из школских географских карти и са мапе на временској прогнози. Или ћемо добити Србију као из рекламе за „Калгон“ средство за чишћење. Скраћену и за Косово, и за Војводину.     Тадашња Влада Србије, у којој су ДС и Г17 имали већину, усвојила је Одлуку и Упутство за спровођење локалних избора на територији АП Косово и Метохија. Како се тада нико није досетио да се српским изборима крши Резолуција 1244? Што се, тобож неопходне, дозволе УНМИК-а тиче, споменута Одлука и Упутство из 2008. године га и не спомињу. Изборе је Србија спровела без те мисије. Како је то, одједном, УНМИК постао толико важан? Штавише, и те 2008. године УНМИК се противио организовању локалних српских избора; тадашњи шеф УНМИК-а Јоаким Рикер је одлуку Београда да 11. маја 2008. године на Космету организује локалне изборе назвао „нелегалном“ и „неприхватљивом“. А УНМИК царина је пленила изборни материјал, картонске параване, УВ лампе, спрејеве… Па су избори ипак одржани. И још: ова је Влада Србије, актуелна влада Мирка Цветковића, и после те 2008. године организовала ванредне локалне изборе на Космету; године 2009. за одборнике Скупштине града Приштине и скупштина општина Пећ и Лепосавић, и 2010. године у Косовској Митровици и Новом Брду.
Дакле, зашто су могли да организују локалне изборе на Космету и 2008, и 2009, и 2010, а не могу 2012. године? Зато што су им тако рекли западни владари Србије, у чије су име Тадић, Дачић и остали, 2008. године постављени да нам буду окупациони намесници. Ево: „САД настављају да подржавају суверенитет и власт Косова на целој територији. Локални избори које су организовале српске власти по српском закону, довешће до избора представника који неће имати никакву власт у оквиру косовских институција и закона“ (Мери Ворлик, амбасадорка САД-а у Београду). „САД се противе одржавању локалних избора на северу Косова који нису у складу са косовским законима, и званичници који би на њима били изабрани не би имали било какав легитимитет (…) Потребно је одржати локалне изборе на том простору, али у право време и по законима Косова“ (Филип Рикер, заменик помоћника државног секретара САД-а). „Организовање српских локалних избора на Косову готово да нас неће довести ближе дијалогу, него ће заоштрити ситуацију и реторику, и то нас неће водити решењу“ (Самуел Жбогар, специјални представник ЕУ на Косову). „За Србију би одржавање општинских избора на територији Косова било у супротности са међународним правом“ (Дејвид Лидингтон, британски министар за европска питања). „За Брисел неће бити проблем што је Србија 13. марта расписала локалне изборе на Косову, али ће бити проблем ако они буду одржани (…) Ова одлука (о расписивању избора на Космету) је, по мом мишљењу, донета у предизборној грозници и ја је као такву и схватам. Видећемо докле ће у том правцу и догурати, ако смем тако рећи“ (Јелко Кацин, известилац Европског парламента за Србију)…
Стога. Не одрже ли се локални избори на Космету, неће више бити никакве дилеме (то јест, ако је уопште и има): Србија јесте окупирана земља, а Тадић, Дачић и њихови савезници јесу квислинзи, зато што Србијом управљају по налозима оних који су нам земљу окупирали.
И баш тако, као на сукоб међу квислинзима око тога ко ће бити већи квислинг, и требало би гледати на оно што је одједном испројектовано да буде највеће питање ђурђевданских избора; хоће ли, истовремено са парламентарним и локалним, у Србији бити одржани и донекле преурањени председнички избори? Врх Демократске странке се, као, премишља већ данима, Ивица Дачић и Чедомир Јовановић се обједињеним изборима противе. Њихова је рачуница јасна (и сведочи колико су, заправо, несигурни око својих изборних шанси): Борис Тадић, као председнички кандидат ДС-а, привући ће гласове оних који наседну на сејање страха од доласка опозиције на власт, и шта ће онда да преостане за Ивицу и Чеду? Дачић, чак, покушава да уцени Тадића; прети да би Славица Ђукић-Дејановић, као в.д. председника државе кад Тадић поднесе оставку, председничке изборе могла да закаже и за неки други датум, усред лета например, а не за 6. мај, и одоше онда доврага Тадићеве изборне шансе… Или, то, Дачић само блефира, јер добро зна да уцене могу да оду и у супротном смеру, а једни о другима понајбоље знају шта су (нам) све радили у ове четири године.
Тако да је право питање, ипак, шта се дешава у врху ДС-а? Или су се већ све договорили о расписивању председничких избора (у нади да је Тадић и даље популаран, и да ће својом популарношћу повући за собом и све остале надасве популарне демократе, од Јелене Триван до Душана Петровића), али ћуте да би опозиционе противкандидате довели у потпуни цајтнот. Или заиста не могу да се договоре, што значи да се у врху ове странке одвија прави мали рат.
За Бориса Тадића је, наиме, ово најбољи тренутак за председничке изборе, из простог разлога што ће му сваки други бити најгори. Јер би само ђурђевданском победом на истовременим парламентарним и председничким изборима могао да се осигура да ће наставити да влада на начин на који је навикао у ове четири године, значи мимо Устава и без икакве контроле. Чак и победа ДС-а, без његове личне победе, не би могла да му гарантује очување садашње позиције до редовних председничких избора, пошто ће му страначки барони тешко дозволити још једног Мирка Цветковића поред кога ће, узурпацијом својих уставних овлашћења на рачун премијера, моћи да се бави и Косовом и женским правима, и „Фијатом“, и малим и средњим предузећима, и елементарним непогодама, и промрзлим пилићима… А и ко му (Тадићу) гарантује да ће странка да упрегне све своје капацитете у одвојеним председничким изборима, као што ће то учинити овог Ђурђевдана? У случају пораза ДС-а на парламентарним изборима, наравно, његова би председничка позиција постала још слабија. Не само у држави, већ и у странци.
Ово поготово, јер је очигледно да му се, пред очима, спрема наследник. Ко је гледао последњи „Утисак недеље“, јасно му је. Драгану Ђиласу током емисије нису успели да нађу ману, а Тадића су пустили да, као циркусант, игра колце и прича вицеве о мачкама и пијаним мишевима… Ђилас се у Крагујевцу потом хвали својим успесима у Београду, и пита зашто и у остатку Србије није као и у његовом граду, Ђилас преко „Блица“ захтева департизацију јавних предузећа (написао је, ехеј, и предлог закона!), Ђилас већ месецима у Београду спроводи теренска истраживања која и не питају како стоји Тадић, него само Ђилас…
Али ђурђевданско је раскршће прилика да Србија и Тадићу, и Ђиласу, и Дачићу, и Јовановићу, покаже да јој је нагон за самоодржањем јачи од њихових ситних превара, крупних обмана и уских интереса који су свачији, само нису наши. Ово нису обични избори. Ово је, ако не будемо паметни колико и храбри, последњи пут да Србија гласа, Србија у облику који познајемо из школских географских карти и са мапе на временској прогнози. Или ћемо добити Србију као из рекламе за „Калгон“ средство за чишћење. Скраћену и за Косово, и за Војводину.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *