Почетна / Други пишу / ДИРИГОВАЊЕ ТУЖНИМ ОРКЕСТРОМ

ДИРИГОВАЊЕ ТУЖНИМ ОРКЕСТРОМ

Ана Радмиловић

На барикадама су неки сложни људи, решени да упркос свему истрају до краја али су подељени на две фракције док је интерес званичног Београда – завршити причу са Севером и Косметом уопште, што пре, заташкати овај хаос 

Учесници и организатори протеста на Северу понављају како им намера није ни да се замерају и терају инат својој држави Србији, свесни су да би улазак у рат био самоубиство али сматрају да је, на крају крајева, боље и умрети као човек него живети као пас. Срби са барикада противе се статусу Севера у оквиру квазидржаве Косово, не желе никакву аутономију коју би им дала Приштина и изјаву Борка Стефановића да је „пахуљицом“ (Едита Тахири) или фуснотом, у живот вратио Резолуцију 1244, они сматрају цинизмом. Опет, употреба прекомерне силе на Северу, а од стране косовске полиције или КФОР-а и Еулекса, резултирала би сукобом, чије би последице осетио цео регион.

Иронија је, такође сматрају Срби са барикада, што је српска жандармерија та која покушава да им забрани пролазак „алтернативним“ прелазима при уласку/изласку са Косова.

Све барикаде на Северу

На Северу тренутно постоји седам барикада. То су Зупче, то су две барикаде близу Јариња, то је Дудин Крш, затим Рударе, Бошњачка Махала и зид од бетона на главном мосту у Косовској Митровици. Поред ових седам барикада које ће само тешком механизацијом моћи да буду срушене, постоји још неколико импровизованих, мобилних, барикада – и у року од сат времена може да их буде десет на различитим местима, или ниједна.

У току радног времена, на барикадама стоје студенти и незапослени – због тога што је радницима фирми забрањено одсуствовање с посла и одлазак на барикаде, према речима једног од учесника у организацији барикада. По завршетку радног времена, у поподневним часовима, на барикаде долазе запослени и тамо стоје до вечери, када их замењују млађи момци, спремнији за евентуални сукоб са већ неком војском или полицијом.

Један од главних бранилаца барикада,  председник општине северна Митровица, Крстимир Пантић (бивши службеник у Министарству за повратак у влади Косова, чији је шеф био Фатмир Шехоли), међутим, сваким даном све више губи поверење Срба са Севера. Замерају му што је, на пример, допустио да његов рођак – Горан Ракић, директор Јавног комуналног предузећа – код зграде бившег војног ремонта направи депонију ђубрета. Замерају му, такође, што је цела Косовска Митровица почела да им личи на велику депонију. Замерају му, такође, на сарадњи са УСАИД и ИЦО, као и то што је извесној Адриани Хоџић омогућио да УСАД-у прода свој стан у мешовитом насељу „Три солитера“, и да осим новца за то добије гаражу (у том насељу) од око 500 квадрата – у коју би УСАИД требало да усели своје канцеларије. Адриана Хоџић је, иначе, шефица тима за Север која ради на имплеметирању северне општине у приштевски систем децентрализације по Ахтисарију.

Затим, ту се помиње и неких 17 милиона динара који су се слили у општински буџет на име разних такси, а и неки новац добијен од Уједињених региона Србије  (УРС) и грађани су незадовољни јер за сав тај новац, у целој северној Митровици не ради ниједна улична лампа. Град је ноћу у мрклом мраку, што наравно појачава страх већ уморних Митровчана, посебно оних који живе у мешовитим насељима. Због оптужби које се помињу, против Крстимира Пантића је поднета пријава од стране локалног УНМИК администратора. Под Пантићевом контролом је и тзв цивилна заштита, што повећава његову моћ да у сваком тренутку изазове инцидент – објашњавају упућени којима јесте до барикада али не и до људи мутних мотива који су преузели дириговање тим тужним оркестром чија песма све више личи на „Посмртни марш“.

У целој причи око Пантића, појављују се и имена  извесног Зорана Милојевића, власника бензинске пумпе у Лепосавићу и Бојана Јаковљевића, власника фирме Камиља и председника покрајинског одбора СНС. Помиње се и намера да се подигне нова барикада у међузони, на Јарињу.

На Северу, дакле, без обзира на то што су у основној идеји готово сви сложни – а то је „не“ независном Косову – траје један рат. Тај рат се води између пословично завађених Срба, и овај пут се огледа у подели на две „фракције“. Једна, којој припада начелник округа Раденко Недељковић и друга, Пантићева, која напада Недељковића да потписује тајне споразуме са Еулексом.

И један ухапшени члан вехабијске ћелије у северној Митровици

Бујар Шаља ухапшен је пре два дана у северној Митровици, у заједничкој акцији Еулекс полиције и КПС-а из северне Митровице. Он је вехабија, члан ћелије која делује  у Бошњачкој Махали. Бави се купопродајом пешадијског и минског наоружања, експлозивних направа и када је у његовој кући извршен претрес, пронађени су: аутоматска пушка, муниција разних калибара, два пиштоља 9мм… Шаља се тренутно налази у полицијском притвору и док ја ово пишем, траје његово саслушање.

То све, мада наизглед нема много везе једно с другим, само је део општег хаоса који тренутно влада на Северу, где Еулекс и сарађује и не сарађује са КПС-ом на Северу, где су на барикадама неки сложни и решени људи који упркос свему хоће да истрају до краја (а крај није далеко и нико не може са сигурношћу да каже какав ће он бити, међутим, многима је јасно да добро бити неће), где се председници и начелници (српских општина) свађају и где ова ситуација, у којој се ништа не зна а све се зна, одговара највише оним људима који играју неке дупле или троструке игре и где Бог свети више не може да похвата шта је чији интерес.

Једино јасно јесте шта је интерес званичног Београда. Завршити причу са Севером и Косметом уопште, што пре, заташкати овај хаос који су изазвали Стефановић и Богдановић (првим позивом на барикаде) и посветити се изборима. У Србији. Космет  је ионако изузет из пописа становништва још неке 2003, када смо предали захтев за  кандидатуру у ЕУ.

Извор: http://www.balkanmagazin.net