Деманти у којем ништа није демантовано

Пише Милорад Вучелић

Одговор Богољубу Шијаковићу поводом текста „Мучка одбрана од измишљених напада“, објављеног у прошлом броју „Печата“

Објавили смо у прошлом броју „Печата“ текст државног секретара Богољуба Шијаковића који је требало да представља деманти. То је јединствен случај демантија у којем ништа од тврдњи из текста Наташе Јовановић („Рат против СПЦ“, број 206) није демантовано. Све чињенице су у наводном демантију још једном потврђене. Непобитно је да је Шијаковић заказивао састанке дела, „старијих“ или „млађих“ владика код председника државе, чиме је постао нека врста селектора репрезентације владика, што је само по себи већ више него трагикомично и забрињавајуће. Јасно је да до састанка Шијаковићеве селекције владика са председником није дошло, и није ми блиско да нагађам да ли је или није то осујетио сам патријарх Иринеј, јер то је у домену његових обавеза и одговорности, а далека ми је и помисао да он не носи своје дужности и одговорности онако како и доликује трону на којем се налази. Шијаковић је потврдио, оно што смо и написали, да предаје на три факултета, што, сазнадосмо, изискује његове огромне напоре. Потврђено је оно што знамо, да је некада био министар вера, а да је сада државни секретар. Шијаковић нам је још једном показао, оно што такође већ одавно знамо, да у сам врх његове селекције владика спада владика захумско-херцеговачки Григорије. Ту нас је Шијаковић просветлио и податком да је поменути владика – о коме смо, као о великој звезди модерности и бизниса, дубровачком понизном извинитељу, те „нашем својеврсном Обами“, већ писали – као студент демонстрирао против Милошевића. Тако нам је сада много јасније како је и зашто из свег гласа поменути владика тражио да се Радован Караџић и Ратко Младић предају Хашком трибуналу итд.
Шијаковић је још једном потврдио оно што већ одавно знамо, и што се може прочитати у већини режимских гласила, да се мешао у еминентно црквена питања: „Нико не може да ми ускрати право да бринем и имам одговорност за Цркву којој припадам“. Како му онда и може пасти на памет да он има нека ексклузивна права да одређује било коме меру односа према истој тој Цркви. Коначно, меру његовог односа према СПЦ одређује добрим делом и његова служба режиму, а меру наше новинарке само њена вера, савест и професија која служи истини.
На основу потврђених чињеница имамо много основа да сами закључимо шта је права брига и одговорност за Цркву, а шта је плекање у разна поменута и непоменута питања, и са каквим мотивима се то чини.