Булевар осваја београдску сцену

Пише Рашко В. Јовановић

„Тајна Грете Гарбо“ у пројекцији Мира Гаврана, или како са жељом да попуне празна места у својим дворанама састављачи репертоара прихватају булеварски концепт свих врста и боја

Ни после неколико премијера, од којих су последње  две пружиле публици сасвим различите теме – ако је прва донела сусрет са руском класиком (Иван Тургењев), друга је иницирала сећања на филм „Доручак код Тифанија“ – не би се могло рећи да је драмски репертоар „Мадленијанума“ стекао одређену физиономију. Јер, нити  је представа „Михољско лето“ Егона Савина био истински сусрет са чувеним делом Тургењева „Месец дана на селу“, нити је пак  „Доручак код Тифанија“ у режији Ане Радивојевић-Здравковић имао очекивани филмски сјај и гламур. Слична опажања прате и неке претходно приказане наслове, што, сва је прилика, има и одређене последице на слабљење одзива публике. Ваљда је зато и одлучено да се репертоар „подупре“ филмским темама, па је после „Доручка код Тифанија“ дошао на ред комад „Тајна Грете Гарбо“ савременог хрватскога драматичара Мира Гаврана, писца више драма са историјским и биографским темама, као што су, поред осталих, „Љубави Џорџа Вашингтона“ и „Пацијент доктора Фројда“ (о младом Хитлеру који због сексуалних проблема долази у посету  познатом психијатру). Како се из наведених наслова може видети, Гавран уме да изнађе занимљиве теме из биографија познатих личности. Управо  такав је случај у мелодрами „Тајна Грете Гарбо“, недавно премијерно приказаној на Великој сцени „Мадленијанума“, у режији Ђурђе Тешић.
Грета Густафсон, шведска филмска глумица позната као Грета Гарбо, надимак „божанствена“ је добила као једна од најбољих глумица немог и звучног филма.  Пре но што ће се први пут појавити у шведском  филму „Легенда о Гести Берлинг“, Гарбо је наступала као играчица. Најзрелије улоге остварила је у Америци (Ана Карењина, Марија Валевска).  Миро Гавран бави се њеним статусом после престанка снимања и у мелодрами настоји да открије разлоге њеног понашања поступком који је психодрамски. Наиме, ексклузивно ангажован психијатар, да би дознала узроке њених нервних тегоба у условима изолованости и избегавања публицитета одлучује да на основи њених казивања о пресудним тренуцима који су је на то навели Гарбо одигра једну психодраму. За партнера, дабоме – да ли само игром случаја? – предлаже јој свог младог љубавника, који ће тако најзад дознати ко је тајанствени пацијент његове девојке. И не би требало много погађати што ће се на припремама психодраме догодити: Грета ће се заљубити у младог глумца жељног уметничке каријере, па ће бити заказано и њихово венчање, које ће онемогућити, као што је то уосталом чинио и раније, Гретин имовински старатељ… Несумњиво добро написана мелодрама, са узбудљивим преокретима, по многима и неочекивани. Али, што нам се чини најважнијим, са лепо написаним улогама као што је то случај са свим „добро скројеним комадима“, толико карактеристичним за репертоаре булеварских позоришта!
„Тајну Грете Гарбо“ режирала је Ђурђа Тешић поштујући све условности жанра – у овом случају донекле интимне драме, а донекле и салонскога комада. У веома скромном сценском оквиру (сценографија Зоране Петров) децентно решеним костимима који су асоцирали на епоху (костимограф Јелисавета Татић Чутурило), редитељка није у довољној мери успела да на  великој позорници развије одговарајући  мизансцен изразито камерне драме.
Дабоме да је Тања Бошковић потпуно одговарала за улогу Грете Гарбо. Имајући и сама, истина стицајем неповољних околности и против своје воље, прекид (не и повлачење!) у својој каријери, она је савршено сценски оваплоћивала незадовољство глумице, при том  имајући у довољној мери изглед који је гледаоце подсећао на велику филмску диву (лице, фризура, гестови, кретње, стас). Ако додамо да је Тања Бошковић убедљиво демонстрирала како  нервозу и хировитост, тако и суптилност у фином дозирању емоција у виду уздржаности игре спољних нерава и отмености свеукупног става и понашања, почев од одбојне  охолости, па  до опчињености младим глумцем приликом припремања психодраме, онда смо указали да је Грету Гарбо успела да сценски оживи савршено у складу са предоџбама гледалаца, односно како је они знају са филма или са фотографија у листовима и ревијама.
Управо глумачка игра (Тање Бошковић, Миодрага Крстовића, Јоване Балашевић и Петра Бенчине) основни је разлог што ова представа заслужује похвале и препоруке.
Нема никакве сумње да после две најновије „филмске“ премијере репертоар „Мадленијанума2 сигурно плови према водама булеварскога позоришта. И у таквим околностима могућно је пронаћи и наше изворне текстове – сетимо се драме Десе Дугалић „На другој обали“ и, нарочито, Нушићеве још неизведене комедије „Опасна игра“. Наравно, при том смо далеко од тога да сматрамо како је булеварски репертоар спасоносна формула за садашњу кризу публике. Верујемо да незавидну ситуацију позориште може превазићи једино приказивањем истински вредних драмских текстова – почев од античких, па до савремених.