Почетна / Одбрана и безбедност / БИТИ МОЋАН: ЦЕНА БЕЗБЕДНОСТИ У НОВИМ МЕЂУНАРОДНИМ УСЛОВИМА (II)

БИТИ МОЋАН: ЦЕНА БЕЗБЕДНОСТИ У НОВИМ МЕЂУНАРОДНИМ УСЛОВИМА (II)

Виктор Бурбаки

У првом делу нашег чланка („Зашто Русија мора да буде јака?“) писали смо да Западни свет на челу са Сједињеним Државама, која још увек остаје као суперсила, губи снагу да самостално решава глобалне промене, јер јој оне све више измичу контроли. Основни вектор у том процесу представља „повратак“ на стабилно стање супарништва две светске силе, као објективна алтернатива оној „неодређености“ на светској арени која се појавила после распада СССР-а и затим и јаког слабљења позиција Русије.

Као субјекти тог супарништва, по свему судећи, појавиће се нове политичке и економске алијансе снага Запада и Истока.

Довољно је јасно да је одговарајуће противкораке иницирала тежња за глобалном доминацијом Запада, чију квинтесенцију политике представљају интереси САД.  Нови сукоб ће имати битне разлике у односу на сукоб коалиционих групација, на чијем су се челу природно налазили Совјетски Савез и Сједињене Државе. При том ће „мотивациона“ компонента новог сукобљавања  као и пре да има „ресурсни“ карактер. Истовремено дубина, логика развоја и последице супротстављености ће све више да показују приближавање граници антропогеног деловања на средину у којој се постоји.

У таквим условима више нико неће моћи да остане по страни од светских процеса, који се већ назиру.

У току све јаче глобализације производних средстава и комуникације светски систем се креће правцем који води стварању „јединственог организма“. Питање је само како ће се дешавати глобални прелаз кластера-држава које конкуришу једне другима ка „Свет-организму“ (који у теорији И.Валерштајна представља следећи стадијум развоја „Свет-система“).

Свет-организам може да се формира на два начина.

Први начин: центар постојећег Свет-система – садашњи економски лидер – САД и његови савезници (они који подржавају либерално-тржишну парадигму) – глобализацију праве „према себи“, полазећи од принципа максимизације добити (природно – своје) и „економске ефикасности“. При том положај Запада као примаоца свих користи од светског развоја остаје очувана, земље са периферије се усклађују према потребама Запада, задовољавају његове интересе. Опозиција, „центар-периферија“, опстаје и јача, односи међу земљама добијају  изразито неравноправан карактер.

Други начин: „друштвени договор“ земаља света (глобални консензус) о путевима развоја на бази заједничких интереса, усаглашених циљева и принципа узајамног деловања уз вођење рачуна о светској подели рада.

За сада је још рано да се јасно предвиди којим ће правцем кренути развој глобалних процеса у „Свет-систему“. Заједно са тим већ сада постаје јасно и да му глобална криза, која је обухватила практично цео Западни свет, оставља све мање  (без ослањања углавном на војну снагу) могућности за мирно остварење првог од наведених начина (путева).

Можемо да се сложимо са мишљењем академика И.П.Шмељова, које је изложено у чланку „Русија – Запад: потребна је концепција ограничење одмазде. Гледиште економиста“ (журнал „Економические стратегији“ бр. 8, 2008. г.): „Анализирајући поступке САД не може, а да се не дође до следећег закључка. За свој стратешки циљ Сједињене Државе су одредиле ликвидирање Русије као одговарајућег војног конкурента, као играча исте снаге који је у стању да одговори све до смртног исхода. Да се осигура за све случајеве живота тако што ће Русију да направи неспособном да поступа како треба – такав је консензус америчке политичке елите, без обзира на партијску припадност и име председника“.

Путинови опоненти из  блока „десних либерала“, признајући (на речима) важност постојања снага које се уздржавају у Оружаним снагама Русије, и конкретно постојања њених Стратешких нуклеарних снага (СНС), критикујући чланак премијера  „Бити јак: гаранција националне безбедности Русије“ обично истичу да главни ограничавајући фактор који не дозвољава да се постигну услови за увођење гарантованог потенцијала стратешке нуклеарне уздржаности представљаекономски фактор. Опоненти, на пример, баш побесне када виде износ који је В.Путин изговорио, а који Руска Федерација издваја за развој својих оружаних снага: 23 билиона рубаља.

У вези с тим мора да се констатује следеће. Од краја 80-их година прошлог века  свест друштва, и то чак свест његовог интелектуалног дела, успешно је усвојила архетип „вредност војних трошкова за економију земље“. Већ поменути академик И.П.Шмељов  (директор Европског института у Руској академији наука) пише: „С економског гледишта војно-индустријски комплекс (ВИК) представља тежак јарам за друштво и државу… војни трошкови, према дефиницији једног класика политичке економије претпрошлог века, представљају директно одузимање националног богатства – а то је исто као када би се сваки n-ти џак пшенице бацао у воду“.

На тај начин се „одбацују“ сви позиви да се војно-политичка ситуација у свету, која као минимум захтева заустављање деградације Оружаних снага Русије (па и деградације њених стратешких нуклеарних снага) процени адекватно, као и да се предузму мере за започињање њихове обнове.

Међутим, напред наведено мишљење (о војно-индустријском комплексу као „тешком јарму“ и за друштво, и за државу) је сасвим погрешно и оно сведочи, како нам се чини, само да постоји недовољно познавање предмета.

Ако бисмо се позивали не на економисте „претпрошлог века“, већ на савременија истраживања, у том случају треба да се констатује да је1973. године Е.Бенуа открио позитивну зависност између трошкова за одбрану и економског раста у 44 земље у развоју, у периоду 1950. – 1965. То истраживање је постало прво у читавом великом циклусу истраживања различитих аутора који су на бази економетарске анализе проучавали везу динамике макроекономских показатеља и војних трошкова у десетак земаља света – како економски врло развијених, тако и економски мало развијених.

Резултат истраживања се показао као сложен. Испоставило се да узајамни утицај економског развоја и војних трошкова може да буде не само позитиван, већ и негативан, али и да веза између њих може да уопште не постоји. Откривена је битна улога конкретних економских услова у којима се налази земља која се посматра, и да  највећи позитиван ефекат од војних наруџбина долази  ако се повећава финансирање војних истраживања и нових проналазака .

Оцена степена зависности између економског раста и војних трошкова привукла је велику пажњу економиста Европске уније и постала предмет широког теоријског и практичног разматрања.

2004. године група водећих економиста економских факултета  са Тесалијског и Јоанинског универзитета је припремила извештај „Групна фактичка анализа зависности економског раста од војних трошкова у Европској унији“. Наводимо без коментара одломак из тог извештаја: „На бази ових резултата се може тврдити да у контексту политике опште европске безбедности и одбране повећање буџета за одбрану, који су неопходни за подршку и развој независне одбране ЕУ у европским државама, такође може да изазове и раст  европске економије уопште. Стимулисање укупне потражње, технички прогрес који је изазван војним истраживањима и новим проналасцима, чак и добит од извоза наоружања, може да се посматра као могући канал за допринос одбрамбених трошкова укупном економском развоју, мада је тешко прецизно  оценити степен  тог утицаја на економију!“

Што се тиче руске економије, остајући (у духу оснивача Римског клуба) верни „принципу Печеја“ („што бисмо се свађали – боље је да израчунамо“), ми сматрамо да је процена макроекономских последица повећања војних трошкова за земљу могућа

само преко специјализованог динамичког математичког модела. Такав модел су научници Руске академије наука направили заједно са Академијом војних наука. Он је прошао свестрану верификацију и испробан је у Министарству за развој економије и Министарству одбране Русије. Резултати су следећи:

1.      У условима постојања значајног одбрамбеног индустријског сектора у економији земље (учешће ОИС у индустрији Русије, ако се не рачунају горивни енергетски комплекс и сировинске гране, износи отприлике 12%), постојање државних наруџбина за одбрану (ДНО) има стабилизациони утицај на укупно економско стање државе.

2.      До одређеног нивоа (који укупно одговара потпуном оптерећењу постојећих производних капацитета одбрамбеног индустријског сектора) постојање државних наруџбина за одбрану доводи до повећања БДП-а, а да се при том не смањује производња цивилног сектора (не долази до такозваног „ефекта истискивања“  једног сектора од стране другог). То говори да је утицај постојања државних наруџбина за одбрану на производњу руске прерађивачке индустрије позитиван.

3.      Све у свему – утицај обима државних наруџбина за одбрану на стање економије у земљи има таласаст карактер:

–    када је обим државних одбрамбених наруџбина  релативно мали (1,6 – 1,8% БДП), он дозвољава да се економски систем земље одржава у стабилном  стању, играјући при том  улогу стабилизатора;

–          ако се количине државних наруџбина повећају, уз истовремену реализацију мера за стимулацију цивилних индустријских грана, могућ је прелаз економије у стабилно високопродуктивно стање. При том се побољшавају макроекономски показатељи и благостање свих слојева друштва се битно повећава;

–          при даљем повећању државних наруџби за одбрану (преко 4% од БДП-а) макроекономски показатељи почињу да се погоршавају.

Повећање ДНО-а преко 4% од БДП-а захтева већа улагања ради повећања основних фондова одбрамбено-индустријског сектора, производни трошкови расту и почиње негативан утицај  војних наруџбина на цивилну економију (долази до ефекта „истискивања“). Истовремено постоји и доња граница количина за одбрамбене наруџбине, када због непотпуног финансирања почиње дестабилизација функционисања одбрамбено-индустријског сектора, што резултира реалном претњом по одбрамбено-индустријску безбедност земље. Значи:  постоји дијапазон у коме је финансирање одбрамбених наруџбина државе рационално.

Све у свему – прорачунске оцене показују да у савременој ситуацији повећање вредности ДНО-а до нивоа 3 – 4% БДП-а  неће краткорочно да доведе до погоршања економског развоја Русије. Шта више, то повећање ће имати повољан утицај на економију, помагаће нормализацији економске структуре друштва, уравнотеживаће доходак, повећаће потражњу за домаћим производима.

Још очигледнији резултат се добија ако се утицај износа за финансирање државних наруџбина за одбрану процени не на БДП, већ на значење геополитичког статуса Русије. У том случају оптимум зависности БДП-а од величине државних наруџбина за одбрану  постаје још израженији, а он се постиже  када су државне одбрамбене наруџбине преко  два пута веће од постојећег нивоа.

Одатле се намеће закључак: Русија „може себи да дозволи“ да за обезбеђење војне безбедности троши, бар, исто онолико, колико троше Јапан, Француска или чак Велика Британија.Опонирајући поштованом академику И.П.Шмељову ми на бази резултата математичког моделирања закључујемо: Русија не само да економски неће да „пукне“ при високотехнолошкој модернизацији њених Оружаних снага и одржавању  потенцијала уздржавања СНС-а, већ ће обезбедити прелаз своје економије у високо продуктивно стање.

И, треба рећи, врло актуелно звучи данас врло позната изјава једног од лидера Совјетског Савеза: „Историја Русије се састојала, између осталог, у томе да су њу без престанка били због заосталости… Заосталости војне, заосталостииндустријске… Били су зато што је то било исплативо и што је пролазило некажњено.

Време је да Русија промени своју водећу улогу у свету. Ако ништа друго, томе бар треба тежити.

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

2 коментара

  1. Kao ekonomista čvrsto verujem da samim jačanjem vojne industrije i jčanja vojne moći Rusije srazmerno će jačati i ekonomski napredak same Rusije! Globalizacija koja je na snazi je prava stvar i sve manje države neka same procene kome će se prikloniti tako će nastati balans u svetu i neće biti hegemonizma Amerike a i Evropa ovakva kakva je podeliće se, pa će se deo država Evrope prikloniti ekonomski, vojno, velikoj i jakoj Rusiji !




    0



    0
  2. Ruski prostor i rusko blago je ono cemu teyi Amerika iostali fasisti koji su bombardovali i Srbiju.Da je Srbija imala modernu PVO tesko da bi fasisticki avioni smeli dakrenu na nas.Jedino resenje ya Rusiju je jaka sopstvena vojna industrija i jaka armija jer ko svoju vojsku nema tudju ciymu ljubi.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *