Банкрот који се тако не зове

Пише Момир Булатовић

Пример економског суноврата Грчке наводи нас на питање зашто уштеда на пензијама или платама чиновника, која износи занемарљиви дио доспјелих дуговања, представља предуслов за њихово репрограмирање? Одговор није једноставан. Вежите се, улијећемо у алхемију која се назива финансијски инжењеринг…

Заборав је мајка наивности. Што краће памти, човјек брже може да буде преварен. Тако се претходна година завршавала са раширеним убјеђењем да је евро „испао из игре“ и да се мора наћи (како приватна, тако и државна) алтернатива. Нарочито су били забринути банкари. Ваљда стога што су политичари били нарогушени и на рјечима одлучни у одбрани „принципа“ и самог евра. У изгледу су били велики новчани губици као посљедица вишегодишњег финансијског оргијања. А онда је „Божић дошао раније“. „Европска централна банка“ (ЕЦБ) је објавила политику неограничене ликвидности за банкарски сектор и уплатила 489 милијарди евра у корист 523 европске банке. Друга транша „помоћи“ најављена је за фебруар. Монетарна политика унутар еврозоне је оцјењена мање неодговорном од америчке. Каматна стопа на средства ЕЦБ износи један одсто, док је код америчког ФЕД-а и чувеног Бен Барнакеа утврђена на округлој нули. Година се, дакле, завршила са препуним џеповима „лаког новца“ и најавом да ће га и даље бити у изобиљу. Криза евра је нестала са наслових страна.

ГРЧКИ БАНКРОТ
А онда се опет појавила Грчка. Трећи покушај њеног извлачења из кризе је многе повратио у реалност. Наиме, 20. марта доспијева рата преосталог дуга у износу од 14 милијарди евра. Грчка тај новац нема, упркос већ добијених стотину милијарди и обећаних 130 милијарди евра друге транше помоћи. Грци су урадили све што је од њих тражено (наметнуто). Узалудно су штрајковали, политички се свађали и апеловали на остали дио Европе. На крају, донијели су све рестриктивне законе и наставили да штеде и у условима новонастале сиротиње. А опет немају новца да исплате кредиторе.
Пажљивији читалац ће се запитати: како неко ко добија 130 милијарди новог кредита не може да исплати доспјелих 14 милијарди? То важи и за обавезу грчког Парламента да уштеди 360 милиона евра, да би могао да добије нову  помоћ од 130 милијарди? Или зашто уштеда на пензијама, или платама чиновника, која износи занемарљиви дио доспјелих дуговања, представља предуслов за њихово репрограмирање? Одговор није једноставан. Вежите се, улијећемо у алхемију која се назива финансијски инжењеринг.

ИДЕМО У ВРТИЋ
Вијест да је Грчка влада постигла договор са приватним инвеститорима о отпису сто милијарди дуга по основу њених државних обвезница, чиме је избјегнут банкрот, била је ударна на свјетским медијима. У Јутарњем програму „РТС“-а, водитељка је разговарала са дамом која је, будући да је финансијски експерт из Лондона, уживо објаснила о чему се у ствари ради. Њој све похвале. Одавно није било прилике да се чује тако професионално искрен коментар. Проблем је био у схватању реченог. Водитељка (као ни већина гледалаца) очигледно није разумјела ни ријеч. Њен поглед је био тужно празан, све док није најавила наредни прилог: „Идемо сада у дјечји вртић…“ Симболика је, наравно, била више него случајна.

[restrictedarea]

Колико год било тешко, мора се објаснити шта је то Грчка постигла. Тим прије, јер је њена влада резултат преговора са приватним инвеститорима прогласила за „тријумф“, ЕУ администрација, посебно Њемачка и Француска су изразиле задовољство, а аналитичари указали да је створен преседан у еврозони. Објављено је и да су приватни повјериоци добровољно пристали на грчку понуду.
У циљу разумијевања биће неопходно да се прескоче технички и други мање важни детаљи. Грчка је обавила банкрот у теоријском, мада не и у практичном смислу. Услови који су наметнути повјериоцима (власницима њених државних обвезница продатих путем берзе) потврђују да се ради о банкроту. Јер, како другачије назвати обећану исплату од пет евра на сваких стотину уложених у њене државне вриједноснице? Повјериоци су пристали на овакву (нечасну) понуду, што представља кључни елемент укупног замешатељства.

НЕЗАЈАЖЉИВИ БАНКАРИ
Грчка се појачано задуживала продајом својих државних обвезница. Током 2007. године удио државног дуга у односу на БДП је био прихватљивих 16 одсто. Данас он представља 160 процената. У познатим сценаријима који се заснивају на строгој штедњи и порасту пореза (и незапослености и сиромаштва), она би, у најбољем случају, однос текући дуг-БДП могла свести са 160 на 120 одсто у оквиру осам година патње. Данас је у Грчкој стопа незапослености међу младима (16 до 24 година) близу педесет одсто. У Шпанији је преко педесет, у Португалији тридесет, док је просјек ЕУ око двадесет одсто.
Како је расла задуженост, ризик од невраћања кредита је бивао све већи. То је значило да су и камате ишле на горе (све до 18 одсто), али то никоме није представљало проблем. Банкари воле ризична улагања због високих камата. Грчки вриједносни папири су имали високи кредитни рејтинг, потврђен оцјеном елитних агенција за процјену. Уз то, сви су били осигурани (чувена америчка АИГ) по испробаном монолајн систему. Зараде су дакле биле велике, а ризик никакав. Посебно, ако се пође од претпоставке да ће „Европска централна банка“ бити гарант посљедњег уточишта.
Ове обвезнице су велике европске банке „везале у снопове“ са осталим папирима који обећавају високе профите и продавале их другима и међусобно. То је тзв. „ЦДС“ (credit default swop), финансијски дериват који је директно узроковао свјетску економску кризу, инструмент за који су се сви важни лидери, током врхунца кризе, клели да ће бити забрањен због својих разорних посљедица. Но, да се неко не био забринуо, ЦДС је жив и здрав и у најбољој снази. Он плива са свим својим изведеним (а безвриједним папирима) на тржишту које се процјењује на 300 трилиона долара. Реални свјетски БДП износи око 60 трилиона годишње.

Evangelos Venizelos, grčki ministar finansija

ПРОИЗВОДЊА НОВЦА
У таквом хаосу, већ одавно се не зна ко је коме шта продао, колико ко коме дугује и шта је стварна садржина ЦДС деривата. Стога, ако би се грчке државне обвезнице и формално прогласиле безвриједним (што стварно и јесу), то би неминовно срушило цијелу кулу од карата. У темељу такве грађевине стоји несхватљиво велики износ дугова. Од избијања финансијске кризе до краја прошле године, упркос заклињањима и пријетњама свим врстама „реформи“, све је постало још горе. У те три године свјетски БДП је порастао  4,7 одсто, односно 2,9 трилиона долара у апсолутном смислу. Укупни свјетски дуг је, међутим, порастао 14 одсто или  25,7 трилиона долара. Огромна количина новца је упумпавана у банкарски систем, уз образложење да ће се тако финансирати реални економски пројекти, очувати постојећа и отварати нова радна мјеста. Анализе су ипак показале да је од сваког долара који је имао тако „стимулативну“ намјену чак 89 центи одлазило у банкарску „зечју рупу“, а тек биједни остатак (11 центи) је доспио у реалну економију. Па, гдје је отишао тај силни новац?
Осам највећих европских банака су недавно обавијестиле да су прошлу пословну годину завршиле на начин да готово 816 милијарди УС долара (у готовини и депозитима) држе на рачунима централних банака. То је преко педесет одсто више него претходне године, када су тако положиле 543 милијарде.
Левериџ (leverage) представља однос који банкама допушта да позајмљују средства која превазилазе износе њихових депозита. Сматрало се да је левериџ, који је износио тридесет пута више од капитала којим банка стварно располаже, био један од узрочника финансијског слома из 2008. године. У међувремену је левериџ (прећутно) прихваћен на стотом броју. Резултат? Америчка банка „Леман Брадерс“ је 2008. године гурнута у стечај када је имала левериџ педесет. Крајем прошле године УС Фед је био на левериџу преко стотину, а европска ЕЦБ око 430. Обје институције, готово сумануто, настављају „производњу новца“ под именом: обезбјеђење у доларима и ликвидности у еврима.

КОЛАТЕРАЛНА ГРЧКА
Текућа грчка несрећа, захваљујући финансијском замешатељству великих банака, стварно постаје глобална трагедија и то епских размјера. Грчки банкрот који би услиједио у марту довео би до ланчане реакције која би разоткрила низ осталих превара везаних уз ЦДС. Банке не би могле да исплате захтјеве за повраћај средстава, а осигуравајућа друштва би морала да објаве исту неспособност. Берзе би се у трену суновратиле. Дуг на којем се заснива глобална економија и који балансира само захваљујући повјерењу у главне монетарне институције свалио би се свом тежином и угушио реалну економију. Ако неко не вјерује, нека погледа објављене податке о односу садашњег дуга индустријски развијених земаља и њиховог БДП. За САД укупан дуг (јавни и приватни сектор) је 350 одсто исказаног БДП-а. За државе у еврозони он износи 443 одсто, Велику Британију 459 одсто и Јапан 490 процената. Како Грчки случај дјелује невино у односу на ове цифре.
Финансијска алхемија постоји управо да би се ове чињенице сакриле. Сви знају да Грчка (као и Ирска, Шпанија, Португалија, Италија…) мора да банкротира и да ће, коначно, и банкротирати. Требало би само одабрати прави тренутак да се смањи штета, макар за најкрупније играче. А они су, којег ли изненађења, управо највеће европске банке које држе главнину грчких обвезница и ЦДС у које су уграђене. Зато се изводи фарса око убјеђивања приватних кредитора да одустану од својих потраживања према Грчкој. Када то они ураде на „добровољној“ бази на тржишту нема битнијег поремећаја (тзв. „credit event“), па се не стварају обавезе према осигуравајућим компанијама које само у овом случају износе више од 3,2 милијарде долара. О томе да ли је у питању посебан догађај или редовна тржишна пракса одлучује 15-очлани комитет познат под именом „Детерминејшн комит“. У питању је приватна група трговаца финансијским дериватима и крупних банкара. Њихова одлука неће (барем тренутно) дозволити да се повуче окидач наплате потраживања на основу ЦДС. Сада тачно знамо како банкрот може да постане (мада не мора да значи) опасни „кредитни догађај“.
У том општем губитку ситни инвеститори ће проћи најлошије. Они своје губитке неће имати одакле да надокнаде. Губитке ће приписати и крупне банке, које држе око двије трећине грчких обвезница, али ће им они бити обилато надокнађени неограниченим позајмницама ЕЦБ на три године и уз један одсто камате. „Европска централна банка“ је извела и низ пратећих преварних притисака, од којих „добровољцима“ шкргућу зуби и расте немоћни бијес. Опамећени оваквим губицима ситни играчи, чији збирни улог није безначајан у вриједносним папирима других чланица еврозоне, посебно земаља њене периферије, настојаће да се што прије извуку из будућих очекиваних губитака. То ће повећати притисак на ионако крхку и привремену монетарну стабилност, која је, на случају Грчке, плаћена са толико много новог новца и суштинског шибицарења „Централне банке“. Све наводи на суморан закључак да је грчка трагедија тек први чин нове драме која се изводи на свјетској сцени.

ПОЛИТИЧАРИ И НОВАЦ
„Спасавање“ Грчке на јавној сцени је обављено уз пресудну улогу политичара. На челу грчке владе (као и италијанске) налазе се припадници међународне финансијске аристократије, али непосредне радове изводе министри који не знају превише о монетарној економији. Тако је симпатични министар финансија Евангелос Венизелос преузео на себе терет доказивања исправности мјера које су крајње непопуларне. Он је, иначе, правник специјализован за уставна питања, али је запажен оратор, па ће му можда неко и повјеровати да се залаже за болан, али једини могући пут. (О бројнијој врсти политичара који свјесно стављају своје испред народних интереса не би требало трошити ријечи). Ако искрено вјерује у то што понавља, незнање га може оправдати. Јер, он једноставно не говори истину. Није у питању једини пут, примјер Исланда и одлуке његовог Парламента то рјечито доказује. Није Исланд тако далеко, нити је његов финансијски слом био тако давно да се не би могло све лијепо упоредити. Надаље, није формални банкрот Грчке ствар којом би требало плашити њене грађане. Штавише, банкрот је њен једини и суштински спас. Агонија у коју је доведена ова прелијепа земља, колијевка европске цивилизације, мора бити прекинута. Што прије, то боље.
Одговорна власт би морала да својим сународницима каже да су у праву они који попут Шаха Гиланија (Вол стрит инсајт & индиктмент) спасавање Грчке упоређују са бродом Коста Конкордија, насуканом у италијанским плићацима. Одобравање нове транше помоћи исто је као вађење нафте из резервоара овог крузера. У питању је страх да овај џин не загади околину, а не нада да ће послије тога поново запловити.
На нашим просторима нико разуман се не радује невољама пријатељске  земље и блиског нам народа. Навијамо и молимо се за њих. Ако при томе помислимо и на себе и своју судбину нећемо имати другог питања осим: „А шта ћемо, побогу, после свега и ми тамо“?

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Prisustvujemo masovnom uocavanju velike obmane koja je utkana u proces nazvan “globalizacija”. Momir Bulatovic ubedljivo otkriva obmane u sferi ekonomije. Zbog ekonomije, tacnije zbog nezasitne eksploatacije stvorena je i EU. Ta eksploatacija se zasniva na privatizaciji svih resursa globalizovanih i drugih drzava, koja planski koci proizvodne kapacitete i prisiljava na otvaranje trzista korporacijskom kapitalu. Ekonomski pad drzave prisiljava na zaduzivanje, pa se tako dogodi da Grcka od 2007.godine, kada je zaduzenje od 16% BDP stiglo do duga od 160% BDP-a. Kada se bezvredne grcke obveznice prodate radi zaduzivanja, vezu “u snopove” sa obveznicama koje imaju visoke profite, onda svetskom ekonomijom kruze virtuelne vrednosti zbog kojih je i nastala kriza koja vodi u krah.
    I dok mnogi drzavnici evropskih prostora beze iz ekonomske propasti koja ih okruzuje i koju dozivljavaju, predsednik Srbije je jedan od retkih koji Srbiju vodi u beznadje.

  2. Molim bilo kakav kontakt gde bih mogao da kupim
    knjigu Momira Bulatovića o sadašnjoj ekon. krizi.

  3. Cudi me da smo tako glupi, a imali smo Marksizam. Valjda je po neko nesto i citao? Trazili smo ,,sa serpom,, liberalni kapitalizam i oni su nam ga dali. A sada, zavirite u tu serpu.

  4. molim vas, rado bih procitala ovah clanak. Posto sam kasno videla, bojim se da necu naci na kiosku prosli broj pecata. Mozete li mi poslati kopiju clanka na email ili instrukcije uplate za doticni broj pecata, te da mi posaljete casopis na kucnu adresu?
    zahvaljujem unapred
    Svetlana

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *