Почетна / Документи / Балкански холокауст: Када су живи завидели мртвима

Балкански холокауст: Када су живи завидели мртвима

Пише Наташа Јовановић

У будућност, са мрачним теретом прошлости, неће нико ићи. Ни Хрвати, ни Срби. Хрвати док не прогнају и последњу усташку реплику и док не прихвате шта је у Јасеновцу урађено, а Срби док не схвате оно што је почивши патријарх Герман својевремено рекао Хрватима у вези Јасеновца: „Да праштамо морамо, да заборавимо не смемо“

Хајде да страдамо ми старији! Ми смо јели забрањено воће, грешили. Али зашто страдају сва та деца?(…) Када у маси лобања одраслих из Пребиловаца, Гламоча и Ливна, извађених из јама, угледамо и лобањице, не можемо се отети слици дечице коју су нељуди немилосрдно хватали и бацали у бездане, а она се отимала, бежећи од смрти, и хватала се мучитељима за одећу, па детета које је једна мајка, бачена жива у јаму, у тој истој јами и родила (…), забележене су речи почившег патријарха Павла. И данас после толико година ћутања, затирања истине, спаљених доказа и избетонираних херцеговачких јама, истина о страдању Срба у НДХ тражи да се исприча. На то, како каже мали број људи ангажованих око ове теме, обавезују лобање, отрована деца, сачувана, на комадићима тканине, дечјим рукописом исписана писма из Јасеновца.

ПОЛИТИКА ОБМАНЕ

[restrictedarea]

Више од шездесет година једна монструозна политика обмане не дозвољава да се пуна истина о Јасеновцу, ужасном стратишту Срба у XX веку, сазна. Паљена су документа, монтирана је званична историја, склањани су сведоци, умањиван је број жртава и закон ћутања који траје више од пола века, учинили су да свет за библијски покољ српског народа никада није сазнао на начин примерен размерама тог пакла који је човек приредио човеку.
„Ако неко не верује мени, истину о Јасеновцу и Новој Градини може потражити 1,20 сантиметра испод земље. Истину и податке о жртвама у Јасеновцу утврдила је Међународна комисија састављена од људи који нису са територије бивше Југославије већ из разних земаља света. Ако је хрватској јавности тешко да се суочи са чињеницом да је НДХ била једина држава на свету која је имала концентрациони логор за истребљење мале деце, да је у Јасеновцу за време Другог светског рата убијено 700.000 људи, од чега 110.000 деце, нека пронађе у Архиву новине из 1942. године у којима усташки прваци износе податак о 1,4 милиона уморених Срба.“
Овим речима др Србољуб Живановић, академик и антрополог, одговара на оптужбе Хрватског хелсиншког одбора за људска права који је пре неколико дана резултате Пете међународне комисије за истину о Јасеновцу назвао „језиком мржње“. У изјави за јавност коју је потписао председник ХХО Иван Звонимир Чичак, противник иницијативе да Сабор више не буде покровитељ комеморације квислинзима код Блајбурга, оцењено је да су тврдње Живановића и, како се каже, дружине, „плод болесне злонамерне мржње“.
Хелсиншки одбор за људска права не поставља питање како је могуће пописати имена нерођене деце извађене из утроба мајке или како су се звала она бачена у Паћилијеву пећ која су жива изгорела, или ко су страдалници стрпани у казане за прављење сапуна који још увек постоје и могу да се виде у Доњој Градини. Коначно, како су се звале жртве које је, како наводи др Живановић, посматрао како промичу низ Саву и Дунав, те су сахрањиване на локалним гробљима без икаквих обележја. Једна таква масовна гробница се налази поред Куле Небојша у Београду.
„Коначан списак српских жртава је тешко утврдити. Требало би знати да за поједина места у Босни и Херцеговини знамо да су постојала само на основу Аустро-Угарских карата. Она су потпуно збрисана са земље, становништво је побијено, матичне књиге су уништене. Сада се негира и чињеница да је у убијању Срба учествовао и католички клер. Из тог разлога желим да кажем да сам на једном састанку у Њујорку саопштио да смо дошли до имена 371 католичког свештеника који су клали, убијали, мучили, силовали жртве и чинили свакојака друга зверства. Тада му је чувени амерички научник Мајкл Бернбаум, који је био и у комисији за истраживање геноцида у Руанди, рекао да се у Србији и бившој Југославији ништа не ради, пошто они имају имена 1.400 католичких свештеника, несумњивих починилаца злочина. У овом тренутку МКИЈ је утврдила да је 1.371 католички свештеник чинио грозне, просто невероватне злочине у НДХ. Ако се зна да их је било око 2.000,  то значи да су од три католичка свештеника двојица били кољачи. А готово сви су били припадници фрањевачког реда. Сада ове чињенице подлежу сумњи. Питам зашто?“
Можда би овим питањима требало додати и оно, сада већ потонуло у заборав, како је и чијом кривицом у врањском манастиру изгорела драгоцена документација о Јасеновцу. Историчар примењене уметности Бојана Исаковић после вишегодишњег рада на сакупљању архива и доказа успела је да свету понуди истину о Србима и њиховом страдању у периоду од 1941. до 1945. и 1991-1992. године. Документација од 26 сандука, о геноциду над српским народом,  изгорела је у подметнутом пожару у конаку манастира Свети Никола. Зашто?

ПРОМОЦИЈА СРПСКЕ КРИВИЦЕ
Јединствен у историји цивилизације зла, Јасеновац, нажалост, никада у јавности такозване „цивилизоване Европе и света“ као стратише није сврстан равномерно са осталим нацистичким концлогорима, нити је Павелићева убилачка служба у Хрватској осуђена од најшире хрватске јавности. Напротив, и у овом новом 21. веку, усташтво и кољачки занат славе се као нешто домољубиво и величанствено, прихватљиво и допадљиво извитопереној идеји „Четвртог Рајха“.
И док у Израелу постоји научни центар и музеј „Јад Вашем“, у којем се проучавају и чувају документа и успомене на холокауст Јевреја у II светском рату, на северу овог града цео музејски комплекс посвећен страдању Јевреја, по читавом свету музеји холокауста, о библијском погрому учињеном над Србима у НДХ данашње генерације ништа не знају. Подмукло се заташкава чињеница да на само метар испод земље још увек леже кости 110.000 масакриране српске деце и да је у Поткозарју морало да прође 20 година од краја Другог светског рата, да би први младић стасао за војску.
Говорећи о негирању историјске истине др Живановић наводи пример Јадранке Косор која тврди да се не зна број жртава или Ива Јосиповића који говори  да је већина Хрвата била против Павелића и усташке политике.
„То није тачно“, каже Живановић, „већина Хрвата је била за Павелићеву геноцидну политику. У убијању и истребљењу Срба, Јевреја и Рома учествовала је већина грађана Хрватске, сељаци, радници, интелектуалци, домобрани, крижари, усташе, часне сестре, католички свештеници и сви други. Предвођени су, нажалост, католичким клером који су предводили сарајевски надбискуп Шарић и загребачки ‘надбискуп геноцида’, злочинац Алојзије Степинац. За те злочине нико никада није одговарао“.
Требало би знати да и данас, после толико времена, неуморно ради стара идеолошка машинерија, задужена да кроји нову историју, да умањује или сасвим уклања трагове злочина над Србима, како у Другом светском рату, тако и у последњем, грађанском, на просторима некадашње Југославије. Са друге стране, та машинерија предано ради на промоцији српске кривице, за све у чему је Србија учествовала у својој модерној историји, а посебно за „предводничку“ улогу у ослободилачким ратовима на почетку XX века, без које данас неколико нових, малих, вештачких и, наравно, фрустрираних нација, не би ни било… Отуда је и измонтирани случај Сребренице подигнут и у Хрватској, и у Босни и Херцеговини, на исти ниво на којем се налази 50 милиона Хитлерових жртава. Отуда Чичак изјављује да хрватски геноцид није доказан и да до дан-данас постоји „само једна пресуда о геноциду, а то је пресуда Међународног суда правде у Хагу који говори о геноциду што су га починили српски војници у Босни и Херцеговини над Бошњацима у Сребреници. Уз тврдњу да не жели учествовати „у стигматизацији ниједног народа, нити у продубљивању мржње између Хрвата и Срба, што би само могло припремити терен за нове ратне сукобе“, Чичак је најавио да ће после седнице Извршног одбора крајем седмице предложити хрватском Сабору, Влади и другим политичким, друштвеним, културним и верским институцијама конкретне мере „за сузбијање ширења ове опасне мржње“.
Никада до краја утврђена бројка побијених Срба у Јасеновцу, подле опструкције око утврђивања те истине, а пре свега лицемерје савремене Хрватске, Хрватске која безнадежно стреми „европској чистоћи“ уочи уласка у тај неизвесни брлог, довољни су разлози да свака власт у Србији увек наново до небеса дигне свој глас и да пронађе начин да истина једном заувек буде утврђена.
У будућност, са мрачним теретом те прошлости, неће нико ићи. Ни Хрвати, ни Срби. Хрвати док не прогнају и последњу усташку реплику и док не прихвате шта је у Јасеновцу урађено, а Срби док не схвате оно што је почивши патријарх Герман својевремено рекао Хрватима у вези Јасеновца: „Да праштамо морамо, да заборавимо не смемо“.

[/restrictedarea]

8 коментара

  1. Tuga je da na ovaj članak nema ni jedan komentar, a tako je
    tragičan i opominjuc za sve nas.




    0



    0
  2. Василим

    Туга је кад се виде ове потресне слике. Зар и деца!
    Мора се направити Музеј страдања Срба и у престоници Србадије!

    Како вели Бора Ђорђевић у својој песми:
    Зашто су твоји меци ишли ка мојој деци;
    о њима сањам и маштам, децу не могу да праштам,
    децу не могу да праштам…

    Да се не понови, да праштамо, али да никада не заборавимо!




    0



    0
  3. kad covek pogleda ovu sliku prosto ga tera da se rasplace,jednostavno ostaje bez teksta,pitam se dali ovu gospodu koja vodi ovu drzavu dodiruje u oscanja i pitaju li se kako ce biti na kosovu.




    0



    0
  4. Na znam kako ovo oprostiti,ne samo za decu,gde je ta granica za sta trba prastati a za sta ne.Da li su to zene, deca,stari ili ljudi u punoj snazi, dali je to 100, 1000, ili 700 000 ubijenih ljudi, gde je ta granica i dali postoji.Ja im nemogu oprostiti ni samu nameru a kamoli samo delo, sto ne znaci da cu im se jednog dana svetiti.




    0



    0
    • ионако ћемо у будућности тај „догађај“ заобићи (види Филадејфија експеримент, чланак о убиству Тесле у прошлом Сведоку итд. )кроз путовање временом, а већита тешка срамота некима, ће остати.




      0



      0
  5. Čvrsto stojim na stanovištu da naša „priča“ sa hrvatima nije završena. Suviše su nas zadužili u ova dva poslednja veka da bi im oprostili. Patrijarh Pavle može sebi da priušti da oprašta, jer je svetac. Nažalost, ja nisam svetac i ne mogu i neću da opraštam neprijateljima svojim. Po tome je rimski vojskovođa Sula ostao zapisan u istoriji („niko mi nikad nije učinio ništa, a da mu nisam dvostruko uzvratio… ni dobro ni loše“). Ubeđen sam da su nam ovo hrvati radili samo zato što su znali da ćemo im oprostiti i da će naši „državnici“ zarad debilne ideje jugoslovenstva uvek biti spremni da im pruže ruku pomirenja. Dakle nema opraštanja i nema pomirenja, dok ne namirimo svaku srpsku glavu koju su te ljudske nakaze odrubile u ime katoličanstva i mržnje prema nama!




    0



    0
  6. Prastao sam dok nisam 2004 iz Zapadne Evrope za Australiju migrirao. Onda sam vidio u Melburnu dom Ante Pavelica! Ovdje se kote te iste ustase i dan danas kao pacovi!
    Prastati mogu svestena lica, ja kao gresnik nikad ni zaboraviti ni oprostiti necu!!!




    0



    0
  7. Oprostite Braco i Sestre sto nisam bijo jasan hrvati skoro nepostoje to su 95 posto Srbi katolici,tako je i sa Bosnom na Kosovo SVETO siptari su se zvali Arnautima vise od 70 posto srbi slicno je i sa madjarima u Vojvodini pa dobrim delom i samoj Madjarskoj,Rumuniji,Grckoj itd.itd.itd.Koje procitao Milojevica,Pejanovicku.velikog Deretica razumece…O KUKAVNO SRBSTVO UGASENO kaze jedno prorocanstvo da ce doci pitanje opstanka SRBA ali eto opstace tako je pisano.Licno mi je uteha to sto verijem da je pun raj SRBA jer se Srbi spasavaju STRADANJEM Braca Rusi MOLITVOM a Grci MILOSTONJOM.Nece MILOSTIVI GOSPOD napustiti toliko nevino stradalih SRBA a da ih ne prepozna na STRASNOM SUDU a zlocinci ce gorko placati svoje zlocine kazi SVETI OCI…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *