Апокалипса Маја или банкстерска пропаст

Пише Владимир Димитријевић

Не постоји поуздан податак да су Маје смак света најавиле за 21. 12. 2012. године. Али, тог датума, сасвим поуздано, САД ће се суочити са претњом распада, будући да тада истиче 99-годишњи уговор система Федералних резерви о изнајмљивању машина за штампање новца

 

Већ годинама се, путем медија и популарне културе, шири прича како ће 21. 12. 2012. године, по тобожњем календару Маја, наступити смак света. Озбиљни научници су доказивали да је реч о још једној мистификацији, али не вреди: „трећа ока“, „шеста чула“, „тринаеста прасад“ раде своје, а о Холивуду да и не говоримо (урађено је неколико филмова с темом 2012. године као године смака света; нарочито је значењски бременит, иначе до бола наиван, филм који је режирао стари „катастрофичар“ Роналд Емерих, о мегацунамију који потапа свет).

АПОКАЛИПСА НЕОЛИБЕРАЛИЗМА

[restrictedarea]

Прича о Мајама и њиховој судбини најбоље је испричана у филму Мела Гибсона „Апокалипто“. Он је средствима седме уметности показао да је ова високоразвијена јужноамеричка цивилизација пропала на врхунцу своје моћи управо због империјалних циљева и сасвим у складу с Гибсоновим антиимперијализмом (и „Апокалипто“ и „Страдање Христово“ нису снимани на енглеском језику, језику садашње Империје), због тога што су боговима у које су веровали били спремни да жртвују живе људе, чија су срца на олтарима била приношена злим бићима жедним крви. Гибсон је свесно поручио гледаоцима да судбина Маја чека и нас: ако озбиљно сагледамо оно што се збива, постаје нам јасно да је узрок садашње кризе лудачка похлепа која је спремна да жртвује све и свакога зарад бога Мамона или Златног телета, око кога плешу магови са Волстрита и њихови ученици или, како их зову, „банкстери“, банкарски гангстери, у чијим рукама је новчана моћ, моћ покретања рата и наметања мира.
Дакле, Маје о смаку свету 21. 12. 2012. године нису писале ништа поуздано. Њихова цивилизација нестала је хиљаду година раније… Па ипак, овај датум није случајан. Има ту нечега.
А шта је то?
Руски аналитичар Игор Игнатченко, у чланку „Борба блискоисточних центара моћи“, који је недавно изашао на Мрежи, јасан је: по њему, САД се суочавају са претњом распада која може да почне сваког часа. Зна се и датум. И нема ту никакве чунга-лунга и абракадабра магије. Ствари су „крваво просте“. Наиме, по Игнатченку, 21. децембра 2012. године истиче 99-годишњи уговор система Федералних резерви о изнајмљивању машина за штампање новца, које им је Конгрес САД-а дао 1913. године. Да би се закуп продужио, Федералне резерве морају да обезбеде не само већину гласова у Конгресу и Сенату САД-а, већ и пристанак три четвртине законодаваца из свих федералних држава. А то неће бити лако – још од доба председника Никсона долар нема златну подлогу и злата у Федералним резервама нема, што Американци, па и они који би требало да гласају за продужетак уговора, добро знају. И зато су сви веома сумњичави. Немачка и Швајцарска би, по Игнатченку, могле да траже своје злато натраг из Америке, а долар би могао да престане да буде средство плаћања. Зато је потребно направити хаос: рат на Блиском истоку и у Африци (под изговором „хапшења Конија“), али и нека унутрашња криза у САД-у, која би „миротворцу“ Обами и његовим банкстерским шефовима омогућила да прогласе ванредно стање и неистомишљенике баце у концлогоре. (Солжењицин је, у изгнанству, Американцима говорио да они ништа неће схватити док им не вежу руке на леђима, построје их у потиљак и маршевским корацима поведу ка логорима, које је америчко Министарство за ванредне ситуације у наше дана заиста и изградило, као што је спремило и на десетине хиљада мртвачких сандука за сахрањивање жртава масовне катастрофе, вероватно неке нове мистификације – са реалним погибијама – типа 11. септембра; вежбали су они не само на њујоршким Кулама близнакињама, него и на Маркалама и у Рачку).
Дакле, 21. 12. 2012. године није апокалипса Маја, него апокалипса банкстера. Њима је потребан „трећи светски рат“. И они ће учинити све да га буде, да земље БРИКС-а, у сарадњи с остатком човечанства, не би почеле да граде други и другачији свет. Свет у којем би долар био само успомена. Веома, веома ружна успомена на лудило неолиберализма и идеологије тржишта.

О СИСТЕМУ ФЕДЕРАЛНИХ РЕЗЕРВИ
За оне који не знају: Федералне резерве, које надзиру долар, нити су федералне, нити су резерве. Наиме, године 1910. на острву Џекил у Џорџији састали су се „мистер Хајдови“, корумпирани политичари и банкари, чији је циљ био успостављање надзора над финансијама САД-а. Један од кључних играча био је сенатор Нелсон Олдрих, деда Нелсона Олдриха Рокфелера, који је четири пута био градоначелник Њујорка и потпредседник САД-а у доба председника Форда. Олдрихова ћерка Еби удала се за Џона Д. Рокфелера Млађег, а екипи су се придружили и други банкари: Пол Варбург, који је радио за интересе Ротшилда, као и људи банке „Кун, Леб и компанија“. И тако, после успешног лобирања у Конгресу и Сенату, 1913. године основаше се Федералне резерве, као картел приватних банака. На челу Резерви се увек нађу ликови повезани са кључним центрима моћи, попут Алана Гринспена, који је био члан Рокфелерових организација какве су Трилатерална комисија, Савет за иностране односе и, наравно, светске врхушке оличене у Билдерберг групи.
Шта се ту дешава? Како све функционише? Просто, да простије не може бити. Влада САД-а од приватних банака у систему Федералних резерви позајмљује новац, а порески обвезници плаћају камату банкама које су у том истом систему Федералних резерви, чиме профит приватних лица, чланова банкарских династија, расте. На долару пише да је пред нама „новчаница Федералних резерви – легално средство плаћања свих дугова, јавних и приватних“. Привид вредности долара чуван је док је долар имао златну подлогу – а онда ју је председник Никсон укинуо. И кренуло је штампање без покрића, које ових година улази у фазу усијања. Зато је један амерички финансијски маг поручио, још давно, остатку света који своје трансакције обрачунава у доларима: „Долар је наш новац, али ваш проблем“. Сећате ли се епизоде „Алана Форда“, када шеф групе ТНТ, Број Један, прича још једну од својих метузалемских повести, овог пута о свом дружењу с гусаром Лафитом, који се неписмен борио за идеале Америчке револуције? После неке пљачке, Број Један и гусар Лафит деле плен. Са гомиле дуката, Број Један узима и дели – „праведно“, у свом стилу: „Један мени – један теби; један, два мени – два теби, један, два, три мени – три теби“. На крају, испред старца је огромна гомила, а испред гусара – гомилица. Коментар Лафитов је прост: „Та математика је нека грдна превара. Научићу и ја математику“. Е то је суштина приче о Федералним резервама, заснованим на начелу које је пре двеста година истакао Мајер Амшел Ротшилд: „Дозволите ми да штампам и контролишем новац једног народа, и није ме брига ко пише законе“.
Пре Федералних резерви, била је Банка САД-а, заснована на сличним принципима. Сенатор Томас Харт Бентон је у то доба упозоравао своје земљаке: „Сама влада престаје да буде независна, престаје да буде сигурна онда када национална валута зависи од добре воље компанија (…) Људи нису безбедни када таква компанија има толику моћ. Изазов је превелик, превише су лаке прилике да се цене повећају или смање, да се стекне или изгуби богатство, да се читава заједница баци на колена пред богом који одређује токове новца. Сва имовина зависи од њихове милости; цене некретнина или сваког усева, сваке намирнице на тржишту – све зависи од њихове одлуке. Берзе су њихова игралишта и коцкарнице где се они свакодневно коцкају…“ Овог сенатора амерички политичари нису слушали. Направили су Федералне резерве и предали своју земљу банкарима. Банкари су се коцкали и коцкали…
А онда наступа криза. Ближи се 21. 12. 2012. године. Долар ће можда нестати. И шта друго учинити него изазвати „трећи светски рат“, после којег ће остати златна милијарда банкстера и њихових помоћника? У већ поменутом филму Роналда Емериха то је речено прикривено, али јасно: после мегацунамија (који неће преживети ни председник САД-а, иначе црнац – филм је снимљен пре избора Хусеина Барака Обаме за шефа државе), на пет огромних бродова, нових Нојевих лађа, спасиће се 500 хиљада људи – како научници и мудраци потребни за „нови почетак“, тако и сви они који имају две милијарде долара да плате карту. И сви ови срећници на крају Емерихове „2012“ плове ка еколошки чистој Африци, где свет опет настаје.
Наравно, неће бити мегацунамија. Али, нуклеарне бомбе постоје, зар не? А седам милијарди људи је непотребно… Банкстери, којима прети апокалипса, су они који мрзе људе и желе да их сведу на „златну милијарду“. Поготово што је планета схватила. И кренула на Волстрит, да га заузме.
Но, пре сваке приче о коначном тријумфу мамонопоклоника, требало би победити Русију, Кину, Индију и остатак човечанства. Хоће ли подухват успети – видећемо… Већ су покушавали Наполеон и Хитлер, па је испало да је „много мачку телећа глава“…
Дакле, мајанске апокалипсе неће бити. А хоће ли бити банкстерске – видећемо.

[/restrictedarea]