Антологија безазлених прича

Пише Александар Дунђерин

Прејака би била тврдња да је Павковић антологију „21 за 21“ уобличавао по укусу другосрбијанске културне елите (јер би у њу тада биле увршћене и приче Марка Видојковића, Игора Маројевића, Сретена Угричића), али је мишљење овог круга, чини се, утицало на прећуткивање појединих писаца чије би приче, несумњиво, морале да буду увршћене и у релевантне прегледе и антологије српске књижевности ширег раздобља. Тако је наша литература „обогаћена“ антологијом безазлених прича аутора од којих је већина далеко од прве лиге српске књижевности

Без обзира на то по којем критеријуму је састављена – књижевна врста или жанр, тема, уметничка вредност, национално мерило, хронолошки преглед – антологија би увек требало да одражава дух и укус времена у којем настаје и, управо због тога, да има значајну улогу у историји националне књижевности. Поготово уколико је саставља аутор попут Васе Павковића, који већ више од тридесет година проучава и ствара књижевност, а иза себе има више десетина књига прича, критика и есеја, уз то и вишедеценијски уреднички стаж. Стога је сасвим разумљиво и да се од антологије српске приче настале у првој деценији новог века очекује да читаоцима предочи најбоље приче најбољих писаца који су протекле деценије стварали на српском језику, али и да истовремено пружи увид у доминантне тенденције у оквиру овог жанра.
Да ли приче које је Васа Павковић одабрао у антологији „21 за 21“ заиста јесу репрезентативне у квалитету и садржају, стилу и форми, и да ли су изабрани аутори заиста својим књигама обележили раздобље од 2001. до 2010. године?

ПРЕНАГЛАШЕНИ
Несумњиво, Павковић је веома добро упознат са прозним стваралаштвом двадесет и једног писца чије је приче уврстио у антологију. Отуда су те приче добра илустрација главних поетичких опредељења њихових твораца.
Рецимо, прича „Опроштај“ Милице Мићић Димовске, меланхолична и морално провокативна критика духа варошке средине и малограђанског менталитета, показује стремљења ауторке да у својим приповеткама варира кључне мотиве прозног опуса Александра Тишме. Прича „Ако је то, уопште, растресеност“ адекватна је илустрација социјално ангажоване литературе у којој током протекле деценије Фрања Петриновић, ослањајући се на Адорнов универзални песимизам, разматра последице економског поробљавања Србије и наметања модела либералног капитализма. „На путу у Лисабон“ може се посматрати и као део раскошнијег колажа Радована Белог Марковића, оптерећеног феноменом српске провинције, али и језичким експериментима. „Црни бицикл“ потврђује Лауру Барну као писца чија дела одишу високом артифицијелношћу, али и претераном херметичношћу. „Бицикл“ можда није најизразитији пример опредељења Давида Албахарија да током последњих десет година следи политички коректан образац такозване „БХС литературе“, али је његов специфичан однос према историји, традицији, духовности, националности и патриотизму, уочљив и у овој причи чије је тематско средиште трагање јунака (српског писца) за Томасом Бернхардом. Светислав Басара је у антологији заступљен причом „Фантомски бол“ која такође сведочи о преокупацији аутора да кроз травестију историје и идеологије, не бежећи од дневно-политичких тема, у есејистичкој форми извргне руглу готово све традиционалне и националне вредности. Прича „Свега две!“ доказује да је Ђорђе Писарев вероватно најупорнији српски постмодерниста у првој деценији 21. века, који чак и када се отвори за актуелне и историјске теме не одустаје од формалних експеримената. Положај аутсајдера у савременом друштву и дијалог са ситуационистичком филозофијом основне су одлике и приче „Ре-форм торта и парченце црне чоколаде“, баш као и читавог прозног опуса Слободана Тишме. Судбине маргиналаца, запечаћене у дехуманизованом српском друштву, испричане из рокерске перспективе и „обогаћене“ ласцивним речником (пре свега псовкама), суштина су и приче „И фантоми умиру, али не у филму“ Зорана Ћирића, али и његове прозе у целини. „Летовање“ Љубице Арсић испуњено је, за њено стваралаштво и иначе карактеристичним хумором и духовитошћу, емоционалношћу и еротиком путем које ауторка покушава да уклони табуе (који то одавно нису) и упути критику патријархалном друштву…
Но, иако су неке од ових прича репрезентативне за утврђивање поетичких карактеристика прозе наведених аутора, оне – као и приче јавности можда мање познатих аутора (видети антрфиле) – тешко могу да репрезентују овај жанр у српској књижевности, насталој у протеклих десет година, нити се њима исцрпљују стилске, тематске и идејне тежње наше приповетке у датом раздобљу.
Већини прича које је одабрао Павковић, наиме, заједничко је то што су, углавном, на граници есејистичког коментара стварности, што махом представљају интимне исповести аутора (чија садржина мало ког читаоца може да дотакне), понекад испољавајући тежњу ка пренаглашеној естетизованости, али најчешће без жеље да сведоче о својој утемељености у традицији, у српском књижевном наслеђу.
Својим квалитетом у антологији „21 за 21“ издваја се, пре свега, прича Горана Петровића „Матица“, аутора чији се приповедни опус („Ближњи“, 2002. године и „Разлике“, 2006) може убројати међу највредније што је овај жанр дао српској књижевности у првој деценији 21. века. Ипак, и поред популарности коју ова српска избегличка прича, преточена 2011. године у југословенску носталгичну драму, данас ужива, чини се да већу антологијску вредност имају приче „Све што знам о времену“ и „Богородица и друга виђења“, које су уклопљене у концепт „новог средњовековља“, осветљене светосавском искром љубави. Боље од осталих јесу и приче „Белег“ Гордане Ћирјанић и „Ода зрну“ Мирјане Павловић; прва, варирајући мотив ероса и танатоса, уз наглашену етичку компоненту и катарзу, говори о сусрету српског камионџије и његове земљакиње аутостоперке у Немачкој, док друга, из „угла бубашвабе“ тумачи догађаје за време одвијања такозване „петооктобарске револуције“. Ове три приче, којима би се могла придружити кратка проза Димовске и Петриновића, једине имају потенцијал да претрају прву деценију 21. века.

ПРЕЋУТАНИ
Вредност једне антологије, међутим, не мери се само на основу писаца и дела која чине њен садржај, већ више на основу изостављених аутора и њихових остварења, који су по критеријумима коришћеним приликом избора могли да буду њен саставни део. А у Павковићевој антологији прећутани су готово сви српски писци који су, што својим делима, што својим животом и друштвеним ангажманом, са једне стране сведочили о процесу разградње свега националног у постпетооктобарској Србији, видећи у њему српску трауму, достојну велике литературе, а са друге стране налазили у глобалним дехуманизованим демократским друштвима клицу кризе духовности и морала што је узроковало једнако велику европску и светску трауму.
О тој, српској и светској трауми, уметнички веома упечатљиво писао је Никола Маловић у збирци прича „Пругастоплаве сторије“ (2010). Конципирајући књигу тако да се у њој смењују приче које, на трагу филозофије Пола Вирилиоа, дијагностикују болести (пост)модерног доба, у којем се драстично увећавају научно-техничке и друштвено-политичке моћи, а човек своди на потрошачког роба, и оне које дају слику живота Бокеља, који се трагајући за хлебом, љубављу и Богом суочавају са предапокалиптичним ужасом – Маловић је показао како су стваралачка инвентивност и национална одговорност једнако важни састојци књиге која претендује да буде упамћена као вредно књижевно дело. И тако створио барем три-четири антологијске приче („Демокраси“, „У старом Розопеку“, „Божићна прича“).
Још више прича које заслужују да се нађу у антологији српске приче прве деценије 21. века могу се пронаћи у две збирке Мирослава Тохоља („Мала Азија и приче о болу“, 2002; „Венчање у возу“, 2007). Прва од њих, својевремено овенчана „Андрићевом наградом“, саткана је од прича које сведоче о Тохољевом мајсторству у грађењу атмосфере, његовој изузетној језичкој вештини и поетској сугестивности, у потпуности саобразној Андрићевом умећу приповедања и његовим тематским преокупацијама. Тематску окосницу прича чини и, у новијој српској књижевности ретко присутно сведочанство о страдању Срба на подручју БиХ, те повезивање српске голготе у Босни са Јасеновцем, али и Косовском битком. Стављајући акценат на парадокс босанске тишине, фасцинантну обавезујућу трпњу и подношење зла, као историјску константу на Балкану, поједине Тохољеве приче могле би се убројати у најлепша остварења антиратне прозе у савременој српској књижевности.
Вредне пажње савесног антологичара свакако су и митолошке, историјске и документарне приче, једноставне, топле, људске, Миленка Пајића („Имам причу за тебе“, 2009, „Андрићева награда“); „Цедуље“, у којој доминирају кратке поруке које су Крагујевчани исписивали уочи стрељања 21. октобра 1941. године, једна је од можда и најпотреснијих прича насталих на српском језику последњих година. У једној антологији, оивиченој раздобљем од 2000. до 2010. године, свакако има места и за приче Петра Пајића („Приче о Пипу“, 2001; „Небески народ“, 2010), несвакидашњу лирску хронику детињства, сатиричну анализу нашег менталитета и поднебља. У том контексту пажљивом оку антологичара не би требало да промакну ни сатиричне приповетке Бране Црнчевића („Заштитница уметности и друге приповетке“, 2003).
И поред тога што преферира дуже форме, дела Милована Данојлића настала у последњих десет година садрже сегменте који би такође могли да чине садржај једне антологије која има амбицију да направи квалитетан пресек стања ствари у овом жанру српске књижевности. Тим пре што Данојлићеве приче – макар и зато што нас још једном подсећају како је приповедање уметничка победа над пролазношћу, краткотрајношћу и бесмислу овоземаљског живота – више кореспондирају са духом времена трећег миленијума, него, рецимо, стваралаштво Давида Албахарија и Светислава Басаре, који су своје најбоље књиге написали током осамдесетих и деведесетих година прошлог века (ако за њих у овој антологији има места, онда би се мирне душе у њу могла уврстити и нека од прича из књиге „Преживљавање“/2009/ Драгослава Михаиловића, без обзира на то што је она, и у погледу садржине – голооточко искуство, и у погледу стила и форме – проза новог стила – својеврсни анахронизам).
Коначно, и поред тога што су се током 21. века афирмисали првенствено као романописци, кратка проза Мирка Демића („Молски акорди“, 2008, „Андрићева награда“), Владана Матијевића („Прилично мртви“, 2000, „Андрићева награда“) и Мира Вуксановића („Повратак у Раванград“, 2007) уметнички и естетски вреднија је и, свакако, актуелнија од већине прича којима је Васа Павковић дао предност.
Да би разноврсан мозаик српске приче 2001-2010. био употпуњен, у антологији би могла да буде заступљена и, за српску литературу не толико карактеристична, краћа жанровска проза Зорана Живковића („Временски дарови“, 2001; „Кораци кроз маглу“, 2003; „Вагон“, 2004; „Дванаест збирки и чајџиница“, 2005), чија је основна одлика комбинација ониричке и хорор фантастике са елементима народног стваралаштва.
Већину овде побројаних аутора Васа Павковић није поменуо, чак ни узгред, у предговору антологије „21 за 21“. Прејака би била тврдња да је Павковић антологију уобличавао по укусу другосрбијанске културне елите (јер би у њу тада биле увршћене и приче Марка Видојковића, Игора Маројевића, Сретена Угричића), али је мишљење овог круга, чини се, утицало на прећуткивање појединих писаца чије би приче, несумњиво, морале да буду увршћене и у релевантне прегледе и антологије српске књижевности ширег раздобља. Тако је наша литература „обогаћена“ антологијом безазлених прича аутора од којих је већина далеко од прве лиге српске књижевности.
Но, и поред наведених мањкавости, у времену када је српска прича протерана са страница дневних листова и недељника, када је потпуно потиснута на маргине књижевног интересовања, антологија „21 за 21“ потребна је српској литератури. Макар и као снажан подстицај да још једном превреднујемо домете и значај српске прозе прве деценије новог века, подсећајући се да смо, у великој мери управо и због ње, више од једног века представљали квалитетан састојак европске и светске уметности речи.

_______________________

Антологија „21 за 21“ садржи приче 21 српског аутора: Мирјане Павловић, Слободана Тишме, Радована Белог Марковића, Милице Мићић Димовске, Давида Албахарија, Светислава Басаре, Славољуба Марковића, Љубице Арсић, Гордане Ћирјанић, Фрање Петриновића, Ђорђа Писарева, Иване Димић, Јелене Ленголд, Горана Петровића, Зорана Ћирића, Лауре Барне, Александра Гаталице, Ђорђа Јакова, Дивне Вуксановић, Александра Бјелогрлића, Михајла Спасојевића и Боривоја Адашевића