Почетна / Свет / Анатомија зла

Анатомија зла

Пише Мара Кнежевић Керн

Док убрзано хармонизујемо законе и стил живота са „супериорном“ западном цивилизацијом, урушавајући сопствени сиротињски, још увек етички супериоран здравствени систем, пристижу забрињавајући извештаји америчких лекара – сведока хаоса насталог у здравственој пракси САД-а, за који се верује да није спонтан већ представља део стратегије усмерене против читавог човечанства

Др Барбара Старфилд је 2000. године изазвала панику у америчкој стручној јавности шокантном студијом „Да ли је САД здравље заиста најбоље?“ Иако њене налазе нико није демантовао, после објављивања извештаја настао је мук, како у медијима, тако и у институцији задуженој за бригу о здрављу нације – ФДА. Студија износи податке о фрапантном броју медицински проузрокованих смртних случајева у САД-у класификованих на следећи начин: 12.000 људи умре услед непотребних хируршких захвата; 7.000 услед лекарских грешака, 80.000 од инфекција задобијених у болници; 106.000 услед узимања лекова одобрених од стране ФДА, а 20.000 смрти проузрокују остали медицински пропусти, што износи укупно 225.000 смрти годишње.

УБИСТВО БЕБЕ НИЈЕ ЗЛОЧИН?!
Независни истраживач и добитник „Пулицерове награде“ Џон Рапопор приступио је анализи узрока систематског прикривања стања у америчком здравству, запитавши се ко су људи који у томе учествују и шта их мотивише да наставе са преписивањем лекова који ће усмртити толики број људи? Анализирајући мотиве сваког појединачног сегмента у овом ланцу, дошао је до закључка да се ради о завери с великим бројем саучесника: „С једне стране су они који искрено верују у „напредак медицине“, подржавајући успостављену структуру и чувајући своја радна места. На другој страни су менаџери и супервизори, као и руководећи кадар у фармацеутским компанијама: они су одлучили да поверују како је све у реду, одбацивши сумњу која би могла да угрози њихову егзистенцију. Ту су и наставници у медицинским школама, финансирани од стране компанија, док власници компанија у потпуности игноришу примедбе научне јавности тврдећи да „све што раде, раде за наше добро“. На крају ланца се налазе лекари који преписују доказано опасне лекове, убеђени да сертификат ФДА заиста даје неку гаранцију или се праве да у то верују… Зар то није завера глобалних размера?“
Др Старфилд је у Студији разоткрила стратегију лобиста и политичких странака, чији се интереси остварују уз логистичку подршку ФДА (државне агенције за храну и лекове). Задужена за контролу и одобравање лекова за тржиште ФДА је стекла огромну моћ захваљујући средствима која инкасира од оних које би требало да контролише. Кад су власници компанија у питању, они очигледно настављају традицију злочина – окарактерисаних у Нирнбергу као „убиство из нехата“, ослањајући се на искуства нацистичке компаније ИГ „Фарбен“, која је у логорима инсталирала лабораторије за мучење. Компаније из састава овог концерна – „Бајер“, „Хошт“ и БАСФ, сачувале су до данас углед и утицај, иако је „Бајер“ ангажовао ратног злочинца Фрица тер Мера, осуђеног у Нирнбершком процесу. Фриц је имао запажену улогу у креирању Codexa alimentariusa.
Ако нам се на тренутак учинило да се авет нацизма више не може пробудити, стварност нас свакодневно демантује. Недавно је у медицинском часопису „Џорнал оф медикал етикс“ – објављен текст у којем се отворено заступа теза о потреби „легализовања права мајке да убије сопствено новорођенче“. Очигледно је да аутор чланка у нечије име опипава пулс нације, не би ли је временом, кроз „демократску“ дискусију, психолошки припремио за доношење оваквог закона. За почетак би се ово право односило на болесну или нежељену децу, као и на ону која представљају материјални терет за породицу, а злочин би се правно дефинисао термином „постпорођајни абортус“. Образложење је следеће: „Новорођенчад нису личности, из чега произлази да је њихово убијање једнако етично као и абортус. Новорођенче, као ни фетус нема статус особе, а чињеница да они потенцијално могу бити личности морално је ирелевантна“.
У Синсинатију је за месец дана 30 тинејџерки убило своје бебе, што сведочи о друштву систематски уведеном у етички колапс. У таквој атмосфери је могуће наметнути законско прави, а касније и обавезу да се у случајевима које одреди држава изврши овакав злочин. Рапопор упозорава да би овакав начин размишљања могао довести до тога да сва људска бића – подвргнута антипсихотичним лековима који оштећују мозак и више не функционишу као „особе“ – могу бити легално убијена. Ово би се могло спровести и масовним усмрћењем стараца, зато што више немају никакве циљеве, ни амбиције, речју „нису комплетне особе“. Семе оваквог размишљања већ је посејано.

БОЛЕСТ КАО ЛЕГИЈА ЧАСТИ
У производњу етичког колапса активно се укључила и Америчка асоцијација психијатара. Они су се управо огласили вешћу о појави „новог менталног поремећаја“, под називом арторексија. „Поремећај“ се манифестује „патолошким избегавањем ГМО хране, пестицида, вакцина…!“ Рапопор тврди да је „психијатријски клан један од најагресивнијих и најзлоћуднијих у медицинском картелу, и да предњачи у вештини обмане“. У прилог томе он открива деценијама сакривану истину да они не располажу ниједним физичким тестом за доказивање постојања било којег менталног поремећаја: „Сви „ментални поремећаји“ су измишљени. Они су издвојени из менија људског понашања да би били именовани, означени и сврстани у категорије casino online од стране психијатријске комисије и одмах затим публиковани у „Дијагностик анд статистикал мануел оф ментал дисордерс“ (ДСМ), с намером да се фармакоиндустрији омогући производња и пласман лекова којима се ови поремећаји „лече““.
Овај „картел“ је недавно добио ударац од „иконе“ психијатријске бранше др Франчеза, аутора психијатријске библије ДСМ-IV, у којој је набројано 297 званично признатих менталних поремећаја. Др Франчез се одлучио на јавно покајање, узвикнувши да је „наклапање о  менталним поремећајима – „булшит“!“, признавши да концепт менталног поремећаја није могуће јасно раздвојити: „ДСМ-IV је омогућио психијатријском лобију да произведе на десетине нових „синдрома“ и помогне индустрији да произведе „лекове“, иако се ради о чистом плацебу којим се оправдава постојање психијатријске струке…Дијагноза је нека врста магије. У средњем веку су истеривали ђавола из пацијената с којима нису знали шта да ураде, а данас их кљукају медикаментима“.
Међу најопаснијим се налазе „валпроате“, „литијум“ и „риспердал“, а АДХД дијагноза отвара врата све већој употреби „риталина“, иако ови лекови проузрокују читав низ пропратних ефеката, с могућим смртним исходом. Ту су и „прозак“, „паксил“, „золофт“ који изазивају успоне и падове у расположењу, што даје могућност за успостављање нове дијагнозе: „манијачно-депресиван“, да би се пацијенту преписивали нови лекови – најчешће „валпроат“ и „литијум“. До сада је регистровано 300.000 случајева моторног оштећења мозга, насталог употребом „безбедних“ лекова, али уместо одлучне акције ФДА дозвољава да се ова психијатријска пошаст шири планетом.
Ад акта је стављен још један озбиљан научни рад, објављен 1962, у којем је угледни професор Ирвин Бибер дао психоаналитичку студију мушког хомосексуалитета. Студија је својевремено била општеприхваћена у психоаналитичким круговима, као стандардно референтно академско психоаналитичко штиво о узроку и природи овог феномена. О томе је писао и Јован Вељковић у књизи „Хомосексуалитет“ (едиција „НОВА“, 2006), чија опсежна генеза манипулације психијатријском струком никад није продрла у јавност. Вељковић је после вишегодишњег боравка у Америци разоткрио улогу асоцијације АПА, која је „под притиском про-геј лобија „царском прокламацијом“ донела одлуку о „нормализацији“ хомосексуалитета (са образложењем од једне једине реченице), уз „демократско“ изгласавање одлуке о нормализацији са 24 одсто гласова укупног чланства“. И тако је дошло до друге ревизије Дијагностичко-статистичког приручника АПА, усвојене одлуком Одбора повереника АПА од 14. децембра 1973. године, без икаквих претходних научноистраживачких радова, простим принципом надгласавања. Остало је историја.
Надгласавањем је и у Аустралији уведен „Ментал хелт бил“ 2011, којим се драстично ограничавају права родитеља у односу на доношење одлука о начину лечења и одгајања деце, с перспективом преузимања тоталне државне контроле над малолетничком популацијом, укључујући доношење ад хок дијагноза и присилног психијатријског лечења, све до евентуалне стерилизације, без обавезе да се родитељи о томе обавесте.
Коментаришући „животну мисију“ Хилари Клинтон за укидање „стигме менталног болесника“ и њихово укључивање у систем, Рапопор каже да Клинтонова тим ставом само доприноси угледу психијатрије: „Ја се, напротив, залажем за повратак хуманости у систем, у медицински апарат у којем је суштина игре у хватању људи у клопку са циљем да се исцрпи њихов новац, енергија, време и наравно погорша њихово здравље, уз давање нових и нових дијагноза, лечених новим и новим лековима – од колевке до гроба. Крајњи резултат је дехуманизовано људско биће које носи са собом списак својих болести као легију части. Хвала вам, др Франчез, за ваше макар и закаснело признање“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *