Анатомија наранџасте револуције

Пише Богдан Ђуровић

Амбасадор САД-а у Москви Мајкл Мекфол је затражио оснивање Фонда за подршку руској опозицији, а државна телевизија у Москви је објавила да је из америчког буџета већ уложено у те сврхе 2,5 милијарде долара

 

Када су једном приликом руског императора Александра Првог упозорили да чак 11 његових министара и саветника прима апанаже од британске круне, он је одговорио – нека их, нека узимају што више, тако ће Британцима мање остати. Два века касније, слична ситуација. Руски премијер Владимир Путин је крајем новембра, у свом великом телевизијском разговору са грађанима, јавно упозорио да Запад троши стотине милиона долара за финансирање невладиних организација и групација које утичу на политичке и друштвене процесе у Русији. Да ли, и колико, Американци плаћају руским министрима и државним саветницима, Путин том приликом није откривао, али је чињеница да је само коју недељу раније после 12 година са функције „одлетео“ вечити министар финансија Алексеј Кудрин, познат по „добрим“ везама у Вашингтону.

АКТ НЕПРИЈАТЕЉСТВА
На исту тему прошле недеље огласио се Мајкл Мекфол, амерички амбасадор у Москви, који је за само два месеца на овој функцији (ступио је на дужност 11. јануара) већ зарадио надимак „наранџасти Мајкл“. Како је рекао, „шокиран антиамериканизмом у Русији“, Мекфол је дао изјаву којом сам себи противречи. Неколико пута поновивши да Вашингтон не финансира протесте опозиције у Русији, Мекфол је објаснио да се администрација председника Барака Обаме већ обратила америчком Конгресу са предлогом формирања „Фонда за подршку грађанског друштва у Русији“! У свом говору, на вашингтонском Институту међународне економије „Патерсон“, амерички амбасадор је рекао да недавни протести нису усмерени ка свргавању руског режима, већ представљају „буђење грађанског друштва, када се људи боре пре свега за поштене изборе и заштиту својих права“. „Антиамериканизам и напади на мене лично, да будем искрен, шокирали су ме. Нисмо то очекивали после свих напора `ресетовања`“, поручио је Мекфол.
И одмах додао да се САД неће враћати реторици хладног рата, али да Вашингтон не може да спречи Русију да то учини. Мекфол је назвао „неутемељеним“ тврдње да Вашингтон финансира протестне активности у Русији. „Изгледа да би требало да понављам неколико пута узастопно да би ме чули. Приче о нашем финансирању протеста су неистина, неистина и још једном неистина“, заинатио се Мекфол, додавши да је посреди „препород грађанског друштва, где је суштина протеста у томе да мирним путем реформишу друштво“.

[restrictedarea]

Не упуштајући се у превише детаљну анализу Мекфолових контрадикторних речи, када у истом дану тражи од Конгреса новац за руску опозицију за коју тврди да није финансирана из Америке, требало би ипак приметити неколико ствари. Пре свега, то је Мекфолов „очински“ став према протестима у Русији и њиховим лидерима који отворено позивају на револуцију и упад у Кремљ („Печат“, бр. 198). То је учинио „блогер“ Алексеј Наваљни, човек који не крије своје блиске сусрете у америчкој амбасади. Са друге стране, када Мекфол (који је категоричан да Наваљни није „амерички пројекат“) тврди да су избори у Русији непоштени и оправдава оне који уз претње силом захтевају њихово поништавање – онда је то, не само брутално мешање у унутрашње ствари земље домаћина, већ и својеврсно позивање на рушење уставног поретка. Зашто му онда веровати када каже да Вашингтон не финансира рушење власти у Русији?
Према незваничним проценама, од почетка америчке измишљотине зване „ресетовање“ пре три године, руски председник Дмитриј Медведев је цену платио допуштањем отварања око хиљаду невладиних организација за „заштиту људских права“, које су на директном линку са Западом. Како објашњава водећи коментатор руске државне телевизије „Први канал“ Михаил Леонтјев, на територији Русије делује мрежа различитих структура, директно или индиректно финансираних из САД-а. Како објашњава Леонтјев, само Агенција САД-а за међународни развој (USAID) инвестирала је за последњих 15 година у руско „грађанско друштво“ више од 2,5 милијарди долара! „Директно се из америчког буџета финансирају филијале Националног демократског института, Међународног републиканског института, Биро међународних програма Стејт департмента. Плус бројни приватни фондови: Фонд Форда, Мекартура, Сороша, Карнегија, ‘Фридом хаус’. Сви они унакрсно `опрашују` руске НВО: Фонд `Нова Евроазија`, `Покрет за људска права`, `Међународни центар за заштиту људских права`, `Московска хелсиншка група`, `Асоцијација грађанског образовања`, ‘Комитет војничких мајки’, Коалиција `Глас` и безброј различитих структура које се баве развојем информационих технологија, пословног, хуманитарног, сексуалног и другог образовања“, објашњава Леонтјев.
И додаје: „Низ организација за заштиту људских права, управо оних на јаслама Американаца, изразили су протест због признања резултата руских избора од стране америчке администрације. Могуће је да је њихов московски надзорник Мекфол доживео то као пријаву за додатну материјалну помоћ. Могуће је, чак, да је он и у праву. Једино што не долази у главу Мекфолу, јесте да његови званични руски партнери такву активност могу да протумаче као јавни акт непријатељства“.
Колико је Леонтјев у праву просудиће најбоље сами Руси. Међутим, његова реченица о томе да је „јавни контакт са одређеним амбасадама опасан за политичко здравље“, већ се показала као исправна – од када су руски медији објавили видео снимке и текстове о томе да лидери опозиције иду на ходочашће код Мекфола, протестни интензитет је почео да јењава, а антинаранџасти покрет да добија на снази.

РУСКИ АНТИАМЕРИКАНИЗАМ
Некако истовремено са овим изјавама Мекфола, како је „шокиран руским антиамериканизмом“, на малим екранима највеће земље света приказан је занимљив документарни филм ТВ „НТВ“, под називом „Анатомија протеста“. У 40-ак минута материјала стало је све. И како опозициони активисти ангажују агенције за „изнајмљивање“ митингаша за 1.000 рубаља (око 30 долара), укључујући и целу технологију исплате новца, углавном пензионерима и бескућницима. Затим, видео снимак присуства на опозиционом митингу, 5. марта увече, Ерика Кенета Лундберга, првог секретара политичког одељења амбасаде САД-а у Москви и Џеремија Стјуарта Ричарда, другог секретара. Ричард најпре прича са новинарком на течном руском, а онда се прави да ништа не разуме када је схватио да га снима камера, док се Лундберг претвара да је Немац. Упорна новинарка прати још неколико метара Лундберга који се журно удаљава од камере и поставља му питања, да би америчком дипломати наједном прискочили у помоћ непознати мушкарци који умало нису изломили и новинарку и камеру. Из овог угла посматрано, разумљив је бес Мекфола који је догађаје те ноћи – када је полиција голим рукама, без палица и сузавца, извукла из фонтане на Пушкиновом тргу револуционаре, Наваљног и Сергеја Удаљцова, који нису хтели да се разиђу после окончања митинга – коментарисао на „Твитеру“ речима да се примењује насиље против мирних демонстраната.
Филм „Анатомија протеста“ обилује уникатним документарним кадровима и представља праву посластицу за сладокусце овог жанра. Да подсетимо, аутори филма су исти они који су пре годину и по дана урадили сличан документарац о председнику Александру Лукашенку, под називом „Кум Баћка“, после чијег емитовања је белоруски лидер напрасно поново постао најбољи пријатељ Кремља. Да ли је промена његовог става изазвана објављивањем читавог низа компромитујућих података и снимака – зна само Баћка Лукашенко. Међутим, објављивање „Анатомије протеста“ очито је до те мере разгневило руске опозиционаре да је њих око 300 изашло на улице у недељу поподне и покушало да одржи недозвољени митинг. Полиција то није допустила и стотинак њих је приведено, укључујући окореле Бориса Њемцова и Наваљног.
Све ово указује да се проамеричка опозиција неће смирити ако власт буде била пасивна и чекала да се ствари догоде да би реаговала. Емитовање „Анатомије протеста“ већ је корак у добром правцу, што показује и чињеница да нису изашли милиони људи на улице да протестују против филма (како ових дана прете наранџасти), већ једва њих неколико стотина. Такође, последњи догађаји сведоче и о још две ствари. Прво, да је руска држава јака, организована и добро функционише, јер су Мекфол и његови сарадници већ више пута намамљени у клопку, а њихове чудне активности са опозицијом снимљене камером. И друго, да Путин и његова власт имају још доста адута у својим рукама и карте отварају полако, благовремено и без панике. А све то указује да се мајстор политичке игре из Кремља још увек загрева за озбиљније партије које следе. Његове праве комбинације видећемо тек после 7. маја и званичне инаугурације изабраног председника.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Ala ovaj covek laze i maze!Ko ga postavi tako neukog za ambasadora u tako vaznoj zemlji?Da li State Department prati sta ima ambasadori rade i zbore?Da li postoji mogucnost da SD opozove svog ambasadora( kao sto to rade mnoge zemlje) ukoliko narusava ili ugrozava dobre odnose sa zemljom u kojoj je akreditovan?Frapantno je kako je moguce da jedan tako visoko rangirani strani( amdericki) ambasasdor moze tako da se ponasa i da bude neiskren!President Obama why do not you recall this person and appoint a capable one?

  2. Путин није Тадић и Русија није Србија.Русија на челу са Путином је чета лавова предвођена ЛАВОМ,а Србија са Тадићем је чета лавова предвођена оним другим из народне приче.Зато у Русији не могу фашисти ниста.Код нас док на чело Државе не дође лав Србија пропада и пролази како пролази.Браћо Руси честитам на избору ЛАВА!
    Иначе нека дође исти амбасадор код нас у народу да види који је антиамерички став.Од њега би се следенио.Што би рекео Чорба ‘има неки
    момци добри/како Амери боле да се представљају/има неки момци лоши/увек мисле на нас Србе/али који од њих убише дете на ноши.”

  3. Ма не, то је стварно акт пријатељства Америке према Русији и руском народу. Тако су били пријатељски настројени и према Србима, па су нас бомбардовали 1999. године. Јадници нису смели сами него су ангажовали још њих осамнаест. Па колико би им требало да се ангажују у доказу пријатељства према Русији. Срећа Русије је што нема Тадића и продате душе око њега. Ни стотине милијарди долара, нису довољне да се продају руске душе. Они су са комунстима давно завршили за разлику од нас. Тамо душа није на продају. Надајмо се да ће и српски народ смоћи снаге да на предстојећим изборима изабере очи и погледа једном једином човеку у очи. Живела Србија.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *