АМЕРИКАНЦИ ДИГИТАЛИЗУЈУ ВОЈНИ АРХИВ СРБИЈЕ. ЗАШТО?

Иван Нинић

На захтев Карле Дел Понтесамо у 2005.години Војни архив Србије је Хашком трибуналу доставио више од 12.000 страница копија докумената, док је више од 70.000 страница стављено на увид, а реч је о војним документима за које је тужилаштво показало интересовање. Међутим, ни то није било довољно, па је Дел Понте крајем 2005.године осула паљбу по српским институцијама које по њеном виђењу, осим што избегавају хапшење преосталих хашких оптуженика, „скривају“одређена војна документа која су преко потребна Трибуналу у Хагу. Да то није баш тако, говори и податак да је Србија до децембра 2005.године примила 979 захтева из Хашког трибунала којима је тражена одговарајућа документација, од чега је на више од 95 одсто захтева одговорено, док је до тада 350 лица ослобођено чувања државне тајне[1].

Ипак, у неколико случајева се дешавало да државни органи Србије нису удовољили захтевима Карле Дел Понте из оправданих разлога. У државним архивима се није налазила тражена документација или до тражених докумената физички није било могуће доћи. Разлог за тако нешто се крије у томе што су услови у којима је функционисао Војни архив Србије били заиста хаотични. Наиме, Војни архив Србије је због НАТО агресије на нашу земљу 1999.године морао бити евакуисан из Немањине и Бирчанинове улице у Београду. Тако су документа из архива измештена на пет локација и то на три локације у Београду, и на по једну локацију у Нишу и у околини Горњег Милановца[2]. Протеклих година функционисање ове институције је било знатно отежано због недостатка финансијских средстава, простора, опреме и кадрова. Управо из ових разлога архивска грађа у Војном архиву је остала несређена и непописана, а тиме и физички недоступна, јер је већи део докумената чамио (и још увек чами) у металним сандуцима (око 3600 сандука чекало је на отварање).

Нажалост, Карлу Дел Понте и Американце је више забринуло хаотично стање у Војном архиву Србије, него што је бригу за то показао „демократски“режим у Србији. Да ли је реч о коинциденцији или не, али оптужбе Дел Понте да Србија од Трибунала у Хагу скрива одређена војна документа и одбрана српских власти да се тражена документа из оправданих разлога у архиву не могу пронаћи, имале су за последицу да се огласе и наши стари „доброчинитељи“са Запада. Наиме, „Институт Џеферсон“из САД-а режиму у Србији је понудио конкретну финансијску помоћ и то у виду донације, како би отпочео процес дигитализације целокупне документације која се налази у Војном архиву Србије. И ако о овом „доброчинитељству“ није било речи током 2005. и 2006. године, одмах по избору Драгана Шутановца на функцију министра одбране15.маја 2007.године „помоћ“Американаца јевећ у јуну 2007.годинеоберучке прихваћена, о чему је потписан и донаторски уговор.

 

Просјачење код окупатора

Уговор о донацији између Министарства одбране Републике Србије и „Института Џеферсон“12. јуна 2007.године потписали су пуковник Драган Крсмановић, директор Војног архива, и Биљана Преснал, директорка финансија у „Институту Џеферсон“[3]. Аутор је дошаодо интегралне копије овог уговора у чијој преамбули се наводи да је његово закључење резултирало „на основу досадашње успешне сарадње у оквиру реформе сектора одбране“између уговорних страна. У преамбули такође стоји да је циљ овог уговора да се „обезбеде што повољнији услови за рад у Војном архиву Министарства одбране“и то имајући у виду да је „Институт Џеферсон развио софтвер са специјалним карактеристикама Војног архива под називом ADA (Archive Digitalization Applicatione-Примена дигитализације архива)“.

Чланом 1 уговора прецизирано је да уговорне стране закључују уговор „ради брже, потпуније и квалитетније дигитализације (преношење у електронски дигитализовани запис) архивских информативних средстава и архивске грађе Војног архива“. Предмет уговора је регулисан чланом 2 у коме се наводи да ће „Институт Џеферсон“ као предмет донације обезбедити неопходну опрему за дигитализацију и комфоран рад људства на процесу дигитализације (према тачно утврђеним спецификацијама), коју ће предати у посед и својину Министарству одбране без накнаде. Поред тога, „доброчинитељ“се обавезао да Министарству одбране обезбеди и новчана средства за покривање „осталих трошкова“, софтвер ADA који „бесплатно уступа на трајно коришћење“, али и обавезу да „обучи и оспособи припаднике Министарства одбране за одржавање софтвера ADA“. Вредност ове донације је дефинисана чланом 3 уговора и она износи 185.000 долара, док су се уговорне стране чланом 5 споразумеле да Министарство одбране донирану опрему «одржава о свом трошку“и користити је „искључиво за дигитализацију архивске грађе“.

Што се тиче ауторског права на софтвер ADA, чланом 4 уговора је усаглашено да то право задржава „Институт Џеферсон“, а да Министарство одбране овај програм не може изнајмљивати, продавати или уступати другим лицима, односно другим органима са накнадом или без накнаде. Чланом 6 уговора дефинисано је да само обучена лица, запослена у Министарству одбране, могу одржавати електронску опрему и софтвер, док друга лица „немају право приступа електронској опреми за дигитализацију као ни софтверу ADA“. Истим чланом се оставља простор да „уколико се укаже потреба, на писмени захтев Министарства одбране, представник Џеферсон института може у својству консултанта пружити стручну помоћ Министарству одбране у реализацији предметног уговора“. Дакле, у овом случају уговор као писани акт који ближе уређује међусобна права и обавезе које су уговорне стране усагласиле, не даје нам праве информације о томе шта се заправо крије иза ове бесповратне помоћи наших старих и добро познатих „доброчинитеља“са Запада.

Управо овакву „помоћ пријатеља“многе „демократе“у Србији вероватно поздрављају и у њој не виде ништа лоше и то из два разлога. Први  разлог је тај што би се могло рећи да донацију сматрају плодом своје „успешне“политике, а други разлог је  што документацију која се налази у Војном архиву Србије заиста треба дигитализовати како би се спречило њено даље губљење и пропадање. Здрав разум се слаже са овим другим разлогом јер је дигитализација војног архива вишеструко корисна, међутим, здрав разум не може да прихвати нити може да оправда чињеницу да „демократски“режим у ту сврху просјачи новац са Запада. Несхватљиво је да у оквиру буџета Републике Србије није било могуће планирати и издвојити незнатна финансијска средства у износу од 185.000 долара, колико износи вредност стране донације за отпочињање процес дигитализације. За ову намену новца у буџету нема, док смо с друге стране  у прилици да се свакодневно информишемо о ненаменском и незаконитом расипању на стотине милиона динара буџетских средставадржавних органа.

Међутим, право је питање да ли се овде ради искључиво о лицемерју режима који не жели да обезбеди средства у буџету за ову намену или је реч о некаквим другим и вишим интересима „донатора“због којих је уговор о донацији потписан. То знају само они који учествују у овоме. Нама једино преостаје да анализирамо штуре договоре до којих смо дошли у Министарству одбране, као и да видимо по каквим је то активностима препознатљив „донатор“, тј. Институт Џеферсон из САД-а.

Донатор или мач са две оштрице?

О разјашњењу свих спорних детаља у вези са дигитализацијом, који би могли бити интересантни за јавност у Србији, аутор је још у јуну 2008. године покушао да добије одговоре у Министарству одбране[4]. Тако је сазнао да је од 36 милиона страница војних докумената до 26.јула 2008. године скенирано 3,2 одсто укупног материјала – архивске грађе која је складиштена у Војном архиву Србије. На питање колико је новца утрошено за ову намену, уз образложење да је реч о донаторским средствима, добијен је одговор да „Војни архив нема увид у трошкове који су до сада остварени, нити има спецификацију трошкова за наредни период“. У одговору Министарства одбранесе наводи да ће трошкови за државни буџет настати „престанком донације (крај 2008.године), када Војни архив треба да настави сам са дигитализацијом  у ком случају се могу очекивати трошкови за: одржавање опреме и финансирање лица која су ангажована на пословима скенирања (2 официра, 2 лица са всс, 3 лица са ссс и 15 лица по уговору о делу или војници на цивилном служењу војног рока)“[5].

Оно што је ипак најважније у свему овоме, јесте питање ко и како дигитализује наше „војне тајне“и документа која носе ознаке „поверљиво“и „строго поверљиво“!? Из Министарства одбране добијен јеодговор да „лица запослена у Војном архиву не врше скенирање грађе, већ то чине лица ангажована по уговору о делу преко Џеферсон института која су обучена за скенирање“. За ова лица је према наводима надлежног министарства „извршена безбедносна провера пре него што су дошли да раде, док је у току рада организован видео надзор и непосредан надзор у просторијама где се врши скенирање“. „Тренутно на пројекту дигитализације ради 28 лица, а може се анганжовати 34 лица. Обуку за рад спроводе руководиоци дигитализације, а финансира се из средстава из којих се финансирала и набавка опреме путем донације. Обука траје најдуже један до два дана, обуку пролазе само лица која се ангажују на скенирању, а усавршавање се врши уз непосредан рад“,  наводи се у одговору добијеном из Министарства одбране[6].

Наравно, ове информације нису одговори на питање аутора како се третира скенирање, односно дигитализација поверљивих војних докумената која се налазе у архивској грађи. На наредно питање коме ће на крају бити доступна база дигитализоване архивске грађе, добијен јесмоштуродговор да ће „подаци бити доступни лицу које води реферат дигитализације, затим лицима којима се одобри по захтеву истраживање применом прописа који су на снази за коришћење архивске грађе“, док ће база података „бити доступна у складу са упутством о приступању дигиталном делу Војног архива, а по добијању меморијске картице са меморисаним обимом приступа одређеној грађи за истраживање“. Другим речима, база дигитализованих докумената Војног архива Србије биће доступна свакоме, при чему не треба сумњати  да ће стране обавештајне службе имати несметани приступ свим документима, укључујући и оне које  носе ознаку тајности. Уосталом, те исте службе су и до сада имале несметан приступ свој нашој војној документацији, а овако дигитализована база само може да им убрза и олакша посао претраге жељеног документа.

 

Донатор који ће нам доћи главе

Уцелој овој причи најскандалозније је што је „доброчинитељ“и „дародавац“донаторских средстава за дигитализацију војних докумената заправо Институт Џеферсониз САД-а. Овај институт се у јавности до сада помињао у више наврата када је реч о донирању новца и учешћу у реформи сектора одбране наше земље. Примера ради, у марту 2007.године је по други пут у тој години у просторијама Института за стратегијска истраживања Министарства одбране у Београду одржан „Виши курс стратегијског и операционог истраживања“за припаднике Министарства одбране и Војске Србије. Овај курс је управо организовао Институт Џеферсон уз подршку Амбасаде Канаде у Београду, а предавачи су били страни „стручњаци“. На том курсу, између осталог, учесници су решавали две студије случаја и то у вежбама „Дивља граница“(борбени поредак Авганистана) и „Стегнута песница“(војно-политичко доношење одлука о буџету за одбрану и војне структуре)[7].

У јулу 2007.године представници Војне академије и Института Џеферсон потписали су уговор вредан 60.000 фунти, а реч је о донацији за увођење брзог интернета у ову војнообразовну установу. Како је јавности тада саопштено, „донација престижног научног института омогућена је залагањем британских војних дипломата“[8]!?

Из говора који је управо на Војној академији у Београдуу децембру 2006.годинепред полазницима семинара „Менаџмент у истраживању“одржао Роберт Мекдугал, амбасадор Канаде у Београду, могу се наслутити намере „западних ветрова“. Господин Мекдугал је тада као једну од многобројних предности кооперативног међународног приступа националној безбедности истакао следеће: „(…) Глобални приступ такође омогућава партнерима да размене искуства и вештине, да уче једни од других. У том погледу, на пример, Канада је задовољна да ради са војним сектором Србије тако што ће омогућити тренинге у Канади, подржавати семинаре као што је овај, тако што ће водити разговоре о учешћу у мировним мисијама, тако што ће финансирати пројекат дигитализације војних архива, финансирати велике пројекте уништавања мина и на друге начине (…)“[9]. Дакле, овде су потпуно јасне намере америчко-глобалног приступа националној безбедности где Србија, када је реч о „реформи“сектора одбране, нипошто није изостављена из стратешких планова кројача новог светског поретка.

Активност Института Џеферсон у Србијибила је и додела награда за најбоље „локалне иницијативе реализоване у 2007.години“, која је19.јуна 2008.године одржана у свечаној сали Скупштине града Београда. Ову награду је још 2006.године установио Институт Џеферсон,који је  и један од спонзора. Међу члановима жирија за доделу награде2008. годиненашло се одабрано друштво, измеђуосталог: Биљана Преснал, директорка финансија у Институту Џеферсон (потписница уговора о донацији за дигитализацију), Миљенко Дерета, извршни директор „Грађанских иницијатива“и Соња Лихт, председница Фонда за политичку изузетност[10].

 

„Доброчинитељи“ присутни и у Црној Гори

Могло би се рећи да деловање Института Џеферсон у суседној српској земљи, Црној Гори, заправо представља огледало правих намера и улоге ове институције на Балкану. Довољно је нагласити да Институт Џеферсон у периоду 2007. и 2008. године активно учествује у свим семинарима који се одржавају у Црног Гори, а на тему реформисања војног сектора и пропагирања евроатлантских интеграција.

Примера ради, у марту 2008.године одржан је семинар за представнике медија у Црној Гори који је имао за циљ усавршавање новинара за област евроатланских интеграција. На овом семинару су учествовали и представници Института Џеферсон који су држали предавање на тему „НАТО – партнерство и развој“. Месец дана касније, у априлуисте године, у сарадњи са Амбасадом САД-а у Подгорици је организована и спикер тура по свим општинама на северу Црне Горе, с циљем информисања грађана о евроатлантским интеграцијама. Наравно, један од предавача на овој „турнеји“био је и представник Института Џеферсон. Да ствар буде јаснија, свему овоме је претходило потписивање Меморандума о разумевању између Министарства одбране Црне Горе и Института Џеферсон[11]. Овај документ је потписан у априлу 2007.године и њиме је предвиђена помоћ црногорским властима у процесу реформи и интеграција са НАТО, а пројекат је финансијски подржала Влада Холандије. Дакле, све је јасно, јер одоваквог „донатора“се треба чувати.

Какве „евроатлантске аранжмане“у скоријој будућности нашој земљи припремају Институт Џеферсон и министар одбране Драган Шутановац, тек предстоји да видимо. Јасно је да је дигитализација докумената из Војног архива Србије само један од корака који представљају озбиљну претњу за национално – војну безбедност наше земље.

 

НАПОМЕНА:

Поглавље (63) из књиге „ПУСТОШЕЊЕ СРБИЈЕ“, аутор: Иван Нинић, издавач: Српска радикална странка Београд (2011), рецензенти: Проф. Др Војислав Шешељ и Мр Дејан Мировић.