АКТА Трипут мери, једном потписуј

Пише Миодраг Зарковић

Саговорници „Печата“, један из Пиратске партије, а један из „Завода за интелектуалну својину“, упркос међусобно супротстављеним ставовима о „Акти“, слажу се да  је Србији неопходна озбиљна јавна расправа о овом споразуму; али, искуство нас учи да овдашњи режим највише воли да избегава управо – озбиљне јавне расправе

Ко је смислио древну умотворину „Видела жаба да се коњ поткива, па и она дигла ногу“, могао би, на основу ауторских права, силни новац да наплати актуелној власти. Четворогодишње понашање београдских властодржаца, наиме, можда би се и најлакше могло свести на наведену пословицу: сетимо се само како су обећавали да ће ухапсити Џулијана Асанжа наведе ли га пут у Србију, како су „помагали“ Јапану чим су видели да и друге државе шаљу хуманитарне пошиљке (а на крају се само обрукали срамотним призорима са београдског Трга Републике), како су окренули леђа Гадафију истог трена када су се на Либију залетели западни завојевачи… Свако поткивање које је приметио код својих „западних пријатеља“, овдашњи режим редовно је пратио сопственим подизањем ножице.

КО НЕ МОЖЕ У „АМЕРИКАНУ“

[restrictedarea]

Тако су и сада, изгледа, наше власти спремне да потпишу „Акту“, међународни споразум намењен чланицама „Светске трговинске организације“(СТО), а осмишљен, како тврде његови заговорници, да би доскочио интернет пиратерији. Упркос томе што: 1) Србија није учлањена у СТО па јој самим тим нико није ни нудио да потписује „Акту“, и 2) нико иоле разборит не би трчао да ставља потпис на поменути споразум, у ситуацији када је зарад њега пола западног света спремно на отворену побуну против својих власти и када поједине државе најављују да ће свој пристанак повући услед притисака јавности… упркос томе, дакле, државни секретар у Министарству просвете и науке, проф. др Радивоје Митровић, изјавио је прошле недеље да је Србија спремна да потпише „Акту“. Српску јавност, нажалост навикнуту на то да се одлуке и о најважнијим државним или друштвеним питањима доносе на какве опскурне начине и без подршке јавности или претходне јавне расправе, ова изјава разумљиво је узнемирила. А онда ни то узнемирење, као ни сва ранија, није могло да прође без уплитања из Европе, па је мисија ОЕБС-а у Србији у петак, 9. марта, била организовала у београдском „Дому омладине“, нешто попут дебате на тему „Акте“.
Да ли због тога што је дебата уприличена у дворани под називом „Американа“ или из каквог још прозаичнијег разлога, тек „Печат“ није био, за разлику од неких других гласила, позван на дотичну расправу, нити обавештен о њој. Наше одсуство, међутим, није било најневероватније: позван није био ни „Завод за интелектуалну својину“, мада би се позив овој установи подразумевао, с обзиром на тематику (Завод је, свеједно, ипак имао свог представника, Владимира Марића, који се тамо нашао у својству публике, али је касније узео учешће у сучељавању мишљења). Када се све сабере и одузме, добро је што су организатори на списак учесника расправе, поред државних постављеника – између осталих и поменутог државног секретара Митровића – уврстили и некога од оних који се противе „Акти“, односно Пиратску партију Србије.
„Ми сматрамо да је то што је Митровић изјавио био чист политички став“, каже за „Печат“ Иван Вуковић, координатор у Пиратској партији Србије. „Наша земља  није ни са ким преговарала о ‘Акти’, нико нам није ни нудио да потпишемо тај споразум, а државни секретар је, ето, рекао како је Србија спремна да га потпише. Уверен сам да је од некога одозго, изнад њега, добио наређење да даје такве изјаве, како би Србија стекла политичке поене на Западу.“

ЗЛОКОБНА „АКТА“
Као један од активиста српског пиратског покрета, Вуковић, разумљиво, има врло неповољно мишљење о самој „Акти“, за коју верује да је толико злокобна да може да заведе терор на Интернету:
„Постоје велики проблеми у вези са ‘Актом’, као што се и може претпоставити само из чињенице да је реч о трговинском споразуму који призива правне последице. Импликације таквог споразума су многоструке, толико велике да би неминовно довеле до кршења људских права. Довољно је то што су по споразуму провајдери криви за преступе својих корисника: то ће неизбежно довести до тога да провајдери надзиру сваког корисника, што је чиста тиранија. У сваком случају, Србија у најближој будућности неће ни доћи у ситуацију да потпише ‘Акту’, тако да ово питање сада и није толико актуелно. Али, када буде дошло до тога, најискреније се надам да ће се најпре повести озбиљна и темељна јавна расправа, како се не би догодило да неко у име Србије тајно прихвати ‘Акту’ и почне да је спроводи.“
Када буде дошао тај час  да се Србија јасно определи да ли је за приступање „Акти“ или против њега, сасвим је могуће да ће Владимир Марић, поменути помоћник директора у „Заводу за интелектуалну својину“, бити на супротној страни од Вуковића и осталих пирата, а вероватно и од „Печата“, на чијим сте страницама већ могли да прочитате критичке осврте на све законске предлоге усмерене ка сузбијању интернет пиратерије. Имајући то у виду, Марић је ипак радо и спремно пристао да  за „Печат“ појасни своје ставове, које је једним делом изнео и у дебати, када је у њој непланирано узео учешће:
„Сваки аутор има искључиво право да умножава своје ауторско дело. Интелектуална својина првенствено и служи да би заштитила креативан рад оних који се баве таквом врстом деловања. Као што човек који направи кућу има право да живи у тој кући, тако и неко ко направи песму, књигу или филм има право да живи од тога. Интелектуална својина је у том смислу дубоко морална, јер обезбеђује да свако живи од свог рада, и да нико нема право да се противзаконито окоришћава о туђа интелектуална достигнућа. Све то прописује и ‘Акта’, само на међународном нивоу“, каже Марић.
На примедбу да „Акта“ ипак одлази даље него досадашње законске мере, макар утолико што намеће одговорност интернет провајдерима и практично их обавезује да надзиру своје кориснике, Марић одговара да се тиме бави само један члан спорног споразума:
„То је члан 27, али он не налаже ништа, већ само отвара могућност држави да успостави сарадњу између државних органа и интернет провајдера. Та сарадња је најприроднија ствар и не представља ништа ново. Таква одредба постоји и у Европској конвенцији о трговини, која је на снази већ 12 година, а она никоме не смета и против ње се нико не буни. Зато се чудим оволикој галами око ‘Акте’. Поготово што у члану 4 ‘Акте’ стоји да би свака држава потписница требало само да примењује своје законске прописе, ништа друго.“
Мада би овакви његови похвални осврти на „Акту“ могли да створе утисак да је реч о заслепљеном заговорнику споразума, Марић ипак не спада у такве, нити у оне који би истог часа повели крсташки рат против пиратерије. Свестан је, додаје, да су владајућа начела на тржишту интелектуалних добара, а нарочито у индустрији забаве, далеко од савршених и да су зрела за одређене измене:
„Мислим да су, примера ради, цене музичких дискова потпуно неекономске и неоправдане. Заиста не могу ни да наслутим због чега код нас један диск кошта 20 евра. А у Немачкој кошта пет или шест! То је ненормално. Ја први волим да купим легално издање, али заиста ми не пада на памет да дајем 20 евра за један обичан диск. Зато бих рекао да је у свему битно наћи меру. Не кажем да је ‘Акта’ та мера, нити да би ово или оно решење успоставило равнотежу, али знам да је интернет пиратерија у целом свету превршила меру. Због тога верујем да се нешто мора предузети, а да ли је ‘Акта’ решење, то за нас у Србији у овом тренутку није ни битно. Стварно не разумем чему оволика галама о ‘Акти’ у овом тренутку. Нико нас не тера да је потпишемо, нико нам је не нуди на потписивање, тако да то заиста није актуелно питање. Ако и када постане актуелно, тада би требало повести озбиљну расправу о томе и донети праве закључке. Ово сада је све исхитрено“, закључује Марић.

БЕЗ ЈАСНОГ КОНСЕНЗУСА
Дакле, два саговорника „Печата“, са јасно супротстављеним ставовима и са прилично другачијих позиција, сложна су у томе да је Србији неопходна озбиљна, темељна јавна расправа о „Акти“, па и интернет пиратерији, пре него што се било шта потпише или одбије. Такав редослед ствари налагао би и здрав разум. У крајњем случају, чак и у Америци, одакле је и кренула иницијатива за потписивањем „Акте“ (вероватно зато што је интернет пиратеријом највише и угрожена америчка индустрија забаве, која је, опет, од инструменталног значаја за америчку спољну политику – али о томе неки други пут, вероватно ускоро), нема ни на видику јасног консензуса у вези са овим питањем. Недавно је, наиме, републикански конгресмен Деријел Иса објавио комплетан текст „Акте“ и позвао људе да га коментаришу, јер је он сам уверен да је реч о изузетно опасном документу који суштински угрожава људске слободе и води ка полицијској држави. Слично је реаговала и британска јавност, када је тамо обзнањено да је Влада спровођење „Акте“ доделила јединицама за борбу против организованог криминала, тј. да онима који буду ухапшени под оптужбом да су учествовали у кривотворењу, макар и само једне песме, прети робија до десет година. Да не помињемо Пољску, чија је Влада, под притиском јавности, објавила да повлачи свој потпис са „Акте“. Трезвена, правовремена расправа би, према томе, морала да буде обавезна у овој проблематици.
Авај, у Србији је, као што је већ напоменуто, последњих година постао обичај да се јавност доводи пред свршен чин – као у случају тзв. „Параде поноса“, из октобра 2010. године – или потпуно игнорише, као што је било са Статутом Војводине, Резолуцијом о Сребреници и многим другим спорним „решењима“, којима се већина у Србији јасно противила. Уосталом, док гледамо како о питању свих српских питања, Косову и Метохији,на противуставан начин преговара небитни функционер постављен личним хиром председника државе, како можемо да верујемо тим истим државним органима да ће у вези са „Актом“ или било чим другим поштовати националне интересе и морално-правне норме?

[/restrictedarea]